Пише: Вулко Шћекић '' ГОРЊА СЕЛА КОД БЕРАНА''

Пише: Вулко Шћекић

ГОРЊА СЕЛА

 

            Описујући љепоту Бјеласице неко рече: ''Ако је Бог створио свијет за шест дана, Бјеласицу мора да је украшавао бар још петнаест дана''. И заиста она и јесте једна од најљепших Црногорских планина. Са великим планинским вијенцима, гор-ским очима, богатим водотоцима, бујним пашња-цима, великим шумским комплексима, и старом прашумом у своме срцу као брилијантним брошем на њеној свечаној одори, пркосећи ненарушеном природном љепотом, она је украс читавог северног дијела Црне Горе. У таквом природном амбијенту, између Беран-ске, Бјелопољске, Мојковачке и Колашинске општине, у њеном најпитомијеном делу, њеној подгорини, на западној и сјеверозападној страни од Берана, смјешена је скупина од шест села под јединственим именом Горња Села: Бастахе, Вуча, Главаца, Курикуће, Лубнице и Праћевац. Раније је и Заград  административно припадао Горњим Селима.

            Име је настало у 18-том вијеку, у вријеме када су горњоселска села и Хас, поново насељени придошлим становништвом из Брда и Црне Горе. Назив потиче од становника, из Жупе због тога што се ова села, налазе ''горе'', изнад Жупе. Говорило се Горња Села, без обзира на њихово појединачно име.

            Горња Села и Горњосељани у свим ратним и поратним приликама, дијелили судбину Црне Горе и Црногораца, а кроз своју вишевјековну историју, су постала једна компактна цјелина, која је временом формирала најмлађе црногорско племе- Горњоселско. Становништво Горњих Села потиче од више црногорских и брдских племена:

            - Божовићи – Кучи (Убли) 

            - Јовановићи – Васојевићи( Ћорци – Дапсиће)

            - Кљајићи – Бјелопавлићи,

            - Кораћи – Братоножићи ( Кораћ До)

            - Мердовићи- Ровца (Булатовићи)

            - Обрадовићи – Његуши ( Ераковићи)

            - Пешићи – (Мерићи – Суковићи) – Бјелопавлићи

            - Раковићи – Кучи (Дрекаловићи)

            - Сенићи- Бјелице (Церовићи)

            - Шекуларци – Дробњаци

            - Шћекићи – (Ојданићи, Раичевићи) Пипери

 

 

 

Бастахе су старо насеље. Има доста трагова о старијем становништву по селу и његовом ободу, али се мало о њему зна. Обрадовићи (Скоковићи) су се доселили из Лубница у 18-том вијеку. Тада су ту још биле неке породице старих срба, и неколико породица Славковића. Под именом Бастахе ово село се не помиње ни у једном старом документу. Засеоци су: Палежа, Селишта, Мрдљевине, Ваћевине, Бастахе. Име села је очито старијег датума па се његовим поријеклом бавило више хроничара. Др Р.Ј. Вешовић о овом имену каже: ''Име је дошло по неком стариначком братству које се иселило. Именом Бастаси називају се често у дубровачким књигама, носачи, кириџије. Име села потиче од грчке ријечи Баст и Бастак која значи кириџија. Од интересантних топонима помињу се: Јеверишта, Шарена плоча, Голубов крш, Голубова вода, Пасуљине, Ковачница, Вуков бријег, Точкова песма и др.''

            Село Вуча се налази на сјеверној страни планинског вијенца Вуча. По овом планинском масиву село је још у време жупана добило име. До 1951. године била је засеок Главаца када је добила статус села. Сјеверна страна Вуче била је насељена вјероватно још у средњем вијеку и као насеље била је одвојена од Заграда. Још се распознају кућишта тих старих  старих насеља, те се и тај део и зове Кућишта, а има трагова старих насеља која датирају из римског периода. Данашње становништво

ју је населило тек шездесетих и седамдесетих година  19- тог вијека. Помиње се из Дефтера скадарског санџаката из 1485. године. Била је најжитородније Горњо-сељско село. По једном казивању било је легло вукова, па је народ правио замке од прућа. Од топонима су интересантни: Дервишуља, Кадијина вода, Болотића гроб, Вукотинац, Јајина ливада, Вуков лом, Кошутњак, Заучка гора и др.

          Село Главаца прозвана су веле зато што су по свом становништву, била глава Горњих Села, по главарима, добром роду бијелих жита, занатима и бројем стоке. До 1809. године заједно са старим Србима у Главацама су живјели Славковићи када су од Климената и Колашинаца побијени, а преживјели се раселили. Када су се доселили данашњи становници затекли су старе српске породице и у Главацама и у другим селима. Први помен села налазимо у турском попису из 1582/83 године под именом Главач. Засеоци у Главацама су: Братоњин врх, Вотњак, Заштица, Поток, Долина, Божовића махала, Лука, Барице, Залоквица. А од топонима најинтересантнији су:  Градина, Црквина или Црквениште, Леденавода, Маџгаљи-ца, Главачки поток, Вигњиште, Побојна, Лопари, Самораснице, Боротуља, Локве, Кандина рупа, Пружиловац, Веснића гумно, Алуге, Гојиновац, Жубреница, Потрко-во и др.   

Ту гдје два ријечна водотока (Суводола и Неваштице), саставише воде са тог дијела планине Бјеласице, да би заједнички, одатле јаче и брже потекли, као да невидљива Божија Рука размâче брда да би људи добили више простора за формирање сталне насеобине. Ту је смјештено село Курикуће. У долини између два брда, отворено у правцу Исток – Запад, Исток низводно током ријеке Суодо ка Беранама, а Запад ка Суодолу и Бјеласици. Постоји више претпоставки како је село добило име. Др Р.Ј. Вешовић је у свом дјелу ''Племе Васојевићи'' записао:

''Курикуће – називају  се  тако вјероватно по томе, што се ту са сусједних села увијек види дим, јер мјештани употребљавају за гориво већином четинаре, којих овдје више има него другог дрвећа. То би дошло од курити – димити, пушити, а у народу се често каже кад нешто дими, да, курњави''.

Другу претпоставку о настанку имена села даде др Мирко Барјактаревић у дјелу ''Етнички развитак Горњег Полимља'': ''Треба да је албанског поријекла име села Курикуће, које потсјећа на истовјетно име села Курикући у Албанији, код Даља, а што би у преводу значило црвено камење. У метохијском селу Буљуби у 14. столећу помиње се лично име Курикући''.

Народно предање које забиљежи Мирко Раичевић у дјелу ''Горња села – насеља и становништво'' (Београд, 1994.) нуди као тврдњу трећу претпоставку: ''Данашње село је некада било урасло у густу шуму, углавном крстату, која  се везивала са Десином гором, Борјем и Расовом. Насеље је било у доњем дијелу села. Стоке је било много. Курјаци су се легли у горњем дијелу села, па се тај дио звао ''Курјаче'' што је значило курјачко мјесто. Касније је цијело село добило ово име.и дуго се звало Курјаче. Много касније име је ''обрнуто'' у Курикуће, са значењем ''куће међу курјацима''. Мирко Раичевић забиљежи причу старих паметара да је туда  некада ''одступао са народом и патријарх Арсеније Чарнојевић и да је законачио у данашњим Курикућама. Те ноћи су му вуци заклали једно од чељади. Када их је патријарх питао гдје се то догодило казали су му: ''у Курјаковиће''. Од тада се село звало Курјаковићи, па Курјаче, и најзад Курикуће''^.

Без обзира на могућу мањкавост и непоузданост  и овог предања као и сваког другог предања мислим да је оно ипак најближе истини. На минула давна времена и старост ове сеоске насеобине упућују и топоними на 7-8 км од села Курикућа ка највишем врху Бјеласице Црној Глави, као што су Урсуловачко језеро, Велики и Мали Урсуловац, што у преводу значи Медвјеђе језеро и велика и мала медвјеђа пољана - ледина. Топоними су очито романског поријекла. Са и данас видљивим траговима насеља и гробља  oни указују на владавину Римског царства и вријеме латинске окупације овог краја. Oпште је познато да станишта медвједа и вукова нијесу на истој надморској висини,  да су станишта вукова на знатно нижој надмор-ској висини од станишта медвједа, па су засигурно обронци и већи део садашњег села Курикућа, тада покривени густом шумом, и били вучја станишта.

            Најстарији помен о селу, за сада познат, налазимо у познатом турском попису из 1582/83, када се помиње село Курикуће са 24. куће. Под истим именом други спомен налазимо у познатом Шудиковском Поменику, а као лично име помиње се и у Дечанским хрисовуљама које датирају из 1344 г. Међу власницима имања и манастирским приложницима из овог краја, набрајају се: ''Богоје стратор, а син му Драгослав и Драгош, а брат му у ист Рајко, а дјед му Курикућа''. Манастир Дечани је у Будимљанској жупи имао своја имања и своје приложнике па вјероватно међу њима и неког Курикућу, наводе П. Ивић и М. Грковић у својој књизи ''Дечанске хрисовуље'' (Нови Сад,1976.).

Ово намеће и закључак да име села Курикуће, потиче из раног немањићког, а можда и ранијег периода.

У вријеме и уочи доласка садашњих становника у Курикућама су живјели Славковићи, рођаци Кљајића, који страдаше у прољеће  1809. године у освети од Климента. Негдје крајем XVIII и почетком XIX вијека појавили су се неки осиљени Клименти који нијесу признавали турску власт, те долазише да мимо агâ по Горњим селима купе харач. Опирући се Славковићи побише тада свих пет харачлија. Када су Клименти сазнали за то, чекаху погодан моменат за освету. Дочекаше  га 1809. године када Карађорђе би наумио ослободити од Турака и Горње Полимље и дође до Сјенице. У сусрет му пође и 360 одабраних Васојевића и Ашана међу којим бијаше и повећа група одабраних Славковића. Клименти сазнавши да је њиховим одласком ослабљена одбрамбена моћ братства, са колашинским Турцима нападоше Славковиће у Курикућама и Главацима. У том нападу много Славковића страда, а оно што преживје утече и заувијек отсели из Курикућа.  

Школске 1937/38. године отворена је четворогодишња школа у Курикућама коју је похађао и успјешно завршио бројни високообразовани кадар, разних профила стручности. Школа је дуго времена у свим разредима имала по десетину и више ученика. Данас нажалост старењем, исељавањем и умирањем села и ова школа као и све остале у Горњим Селима и читавом Српском народу иста судбина је задесила. Како нема ни једног ученика, школа је затворена. Нови омладински дом, као нажалост и у другим нашим селима, не служи више за окупљање омладине и омладинских игранки, игру и пјесму, већ као капела, за последњи испраћај последњих становника села и оних који живећи далеко оставише завјет да их сахране у родном мјесту.

Становништво овог села памти, а гробље на Катунини Суодолској подсјећа на још једно велико страдање становника овог села, на крваву 1877. годину када у боју на Буковој Пољани и код  манастира Мораче, у повлачењу,   поломљена и осакаће-на турска војска на брду Лаинска свој бијес због немоћи искали над недужним и ненаоружаним живљем овог краја. Побише тада око двадесет особа међу којим бијаше и малољетне дјеце. Главе одсјекоше и понијеше и са њима окитише мост на Лиму у Бијелом Пољу.

Село са засеоцима: Ријеке, Мале Курикуће, Ржине, Десин Дô и распоном од 1050-1200 метара надморске висине су идеални терени за узгој првокласних повртарских култура а посебно кромпира. 

Село Лубнице са изгледом алувијалне равни, настало је од планинског наноса три рјечна водотока, Јеловице, Суводола и Гуњаре, које одатле као један настављају пут Лима под новим именом - Бистрица. О имену села круже двије верзије. Једну су заступали поп Богдан Лалевић и Иван Протић, ''да су Лубнице, као планинско насеље у шумовитом крају, добиле име  што су ти давнашњи становници гулили (дрли) луб (кору) са смрче и са њом покривали куће, станове и помоћне зграде. Отуда, кажу, од ријечи луб село је добило име Лубнице, што значи: куће у селу подигнуте од дрвене грађе и покривене лубом'' . И Вук Караџић је записао да се кућа покривена лубом, зове ''лубњача''  

По предању и казивању старих Лубничана, које забиљежи Мирко Раичевић село је добило име на други начин: Лубнице су биле састављене од неколико заселака. Данашњи равни дио села није се могао населити. Тамо су били лугови, обрасла у јошја и драчу и цијелом површином прекривени великим наносима крупног камена – облутка – које су сељаци звали Лужине. У Лужине су тјерали стоку на пашу и сјекли дрва за огријев. Од тог назива – Лужине – село доби име Лужнице, а касније (од основе луг) Лубнице. Први пут се помињу у турском попису (дефтеру) за Нахију Будимљу из 1485. године под именом Лумница, (Ламеница или Луменица), те ''очигледно да је ријеч о погрешно убиљеженом називу данашњег села Лубнице''.

Каснијим турским пописом из 1582/83 Лубнице се помињу под правим именом. У поменику Манастира Шудиково са осталим селима помиње се и село Лубнице под именом Лубниц.И Лубнице, много прије првих званичних помена, током вјекова различити  народи неколико пута насељаваше и расељаваше. Од њих до данас остадоше топоними, кућишта, рушевине, црквине. Међу остацима старијих времена и тих стариначких родова који ту живјеше, да о њима свједоче, прво мјесто заузима црквена  развалина, цркве св. Јање, чије је зидове обгрлио вишевјековни јасен поред цркве, и Џупанова (Жупанова) пећина за коју је везано предање да се у њу сакривао неки жупан Латинин.

   За поједине дјелове Лубница и данас важи старинска подјела: Горња Мала, Доња Мала, Баћина лука, Покрајница, Камењача, Затрље, Биковац, Љубљенац, Ивовик, Села, Баре, Врела и Дуб. А од интересантних топонима помињу се: Стража, Гомиле, Гриже, Границе, Стубице, Лазетина, Трубиоц, Пиров лаз, Бра-тоњин врх, Веља раван, Чучин камен, Буквица, Удовиница, Вртијељка, Куцина гора, Дафин извор, Копито, Марина вода, Миличина пећина, Змијина страна, Стопица, Кулина и други.

Праћевац је средњевјековно насеље првобитно формирано испод данашњег села, на најнижој тараси, и са Кржуљама повезан ''Мацурским мостом'' на ријеци Бистрици.

Име села први пут се помиње турским пописом 1485. год. као Парица. Др Миомир Дашић сматра да је Праћевац ''вјероватно 1485. г. погрешно уписано име села Парица^''.  Другим пописом 1582/83. помиње се под именом Працевац, а у Поменику Манастира Шудикове као Праћевац. Помиње се у запису на једној поклоњеној књизи Октоиха који гласи: ''От битиа в лето 1598. приложи си Охтои  Радуо Радуновић од села Праћевц храму с(ве) таго великом(у)ченику Георгиа..'' Мирко Раичевић забиљежи предање сачувано код старих Шћекића на Залоквици: ''Праћевац је добио име по праћењу агâ од Горњих Села преко Малог Вотњака ка Коњску. Међутим, то се догађало тек од друге половине 18-тог вијека, када су Горњосељани морали давати гусињским агама пратњу преко Мртвила, негдје до Буча, а име села је знатно старије''.

Међутим, није немогуће да је село Праћевац добило ово име знатно раније, због истог разлога, јер од када се почело живјети на овим просторима до изградње пута уз кањон ријеке Бистрице, пролаз кроз кањон је био тешко проходан и небезбиједан и за појединце и мање групе људи па је пратња била неопходна и обавезна.

Засеок Праћевца су Крџуље. Од топонима су интересантни Ковачница, Краљев поток, Краљева лазина, Улица и др.