НОВАК ВУЈАЧИЋ ''МЈЕСНИ ЦЕНТАР МИРИНО ПРЕПУШТЕН ПРОПАДАЊУ И СЈЕЋАЊИМА''

МЈЕСНИ ЦЕНТАР МИРИНО ПРЕПУШТЕН ПРОПАДАЊУ И СЈЕЋАЊИМА

СВИ МУРИНСКИ ГОЛИ ОТОЦИ

Мјесни центар Мурина, који је формирањем општине Гусиње, остао да са мјесним центром Плав сачињава плавску општину, ни под лупом не види своју ружичастију будућност, јер надлежни у локалној управи и држави то питање немају ни под тачком разно. 
Један од млађих, полетних и перспективних Мурињана, функционер Демократског фронта (ДФ) Милун Зоговић, за Мјесни центар Мурина, у оквиру којег се налазе мјесне заједнице Велика и Мурина, са селима Горњом Ржаницом и Новшићем, те Машницом и Пепићем, истиче како је он последњих деценија најбољи примјер како су се локална и републичка власт односили према овом дијелу Општине Плав. 
''Посебан примјер ''пажљивог'' односа наших надлежних власти према мјесноом центру Мурина, јесте село Машница, често називано мала Москва, због њених бројних становника којима је 1948. године обезбијеђен одлазак на љетовање на Голи оток, чију дужину трајања је опредјељивала количина љубави према мајчици Русији. Препуштена сама себи Машница пар задњих деценија није мрднула са мртве тачке, сем што јој се из године у годину смањује број становника, који су у главном старија популација, и енормно повећава број кућа из чијих се димљака одавно чак ни за празнике не назире дим, и из којих једино вири сјећање на времена када је ово село врвило од живота и од радости. Неријешени комунални проблеми, неодржавање локалног пута Машница–Зориће су само неки од проблема који додатно отажавају и онако тежак живот преосталог становништва, тако да се стиче утисак да се држава и даље голооточки односи према овом селу. Комплетану слику употпуњују и посмртни остаци фабрике некадашњег текстилног гиганта ''Титекс'', чији је погон некада упошљавао дупло више радника него што ово село сада има становника'' - истиче Зоговић.

Он наглашава, да ништа није боља ситуација ни са варошицом Мурином чији се урбани карактер годинама плански срозава и урушава. Подсјећа да је послије њеног злочиначког бомбардовања 1999. године, Мурина остала без хотела ''Сјекирица'', омиљеног мјеста за окупљање и пријатељско дружење грађана Мурине, Машнице, Ржанице, Велике, Пепића, Улотине, и других околних села. 
''Хотел је уклоњен уз обећање да ће бити изграђен нови, али је и ово као и већина других обећања актуелне власти, остало на вербалном нивоу, без икаквог изгледа да ће оно бити и реализовано, одсликавајући тако на најбољи начин карактер власти и начин владања. Основна школа ''Петар Дедовић'' на Мурини, која је некада бројала више од хиљаду ученика, не може да достигне двоцифрен број малишана који ће од јесени закорачити у свијет образовања, што је најбоља слика укупног стања. Држава се ових крајева једино сјети када треба да додијели концесије за експлоатацију шуме концесионарима, од чега опет Мурина и Велика немају никакве користи. По устаљеној пракси средства добијена по том основу користи Општина и држава а грађанима ових средина се остављају посљедице поремећене природне равнотеже и бројање камиона који тутњећи односе њихову шуму пут жељених локација. Да апсурд буде већи, колико је држава неажурна онамо гдје треба и ажурна онамо гдје не треба, је агресија на стару величку школу, чије су рушење на јадване јаде грађани Велике спријечили, а држава надирала као да је рушење једне од најстријих школа у Црној Гори, рјешење за све проблеме са којима се сусреће савремено човјечанство. Умјесто да се обезбиједе средства за њену реконструкцију, или пак да се допусти заинтересованим организацијама из Велике да они овај културни споменик црногорског школства сачувају од заборава, Министарство просвјете је кидисало да је сруши'' – истиче у свом негодовању Зоговић. 
Путни правац Велика-Лијешће као и путни правац Машница-Грачаница, како вели Зоговић, годинама вапе за реконструкцијом или за бар којом лопатом асфалта којим би се попуниле рупе, које су потпуно преузеле доминацију и представљају главно обиљежје ових саобраћајница, а ни других пројектних активности нема ни на видику.
''Вишемилионска обећања послије бомбардовања Мурине о изградњи хотела на Мурини као и шеталишта поред ријеке Лим, завршила су се са изградњом кружног тока на центру Мурине, који апсолутно ничему не служи, осим што прави проблем возачима. Како је писало у штампи тај пројекат коштао је преко 100 000 евра, а кад погледате шта је урађено, ништа више нити боље осим као једно гувно оивичено с мало камена, а отишле толике паре, па је лако закључити о чему се радило. Дакле, колика толика, или каква таква, то је једина инвестиција у последње три деценије коју су држава и Општина Плав уложили у мјесни центар Мурина'' –закључује Зоговић.

И Крсто Зоговић, учитељ у пензији, на питање шта је урађено за мурински крај, одговара као из топа – ништа! Каже да није никаква филозофија то видјети, само се треба окренути унаоколо и све се види као на длану. Највише је, каже, урађено на уништавању шуме, звијери, рибе и свега онога од чега је ко могао да се окористи, што је појава дуже од 20 година. 
''Нико више ништа и не штити, већ надлежни чак штавише учествују у таквим радњама. Нема више оних звјерки и рибе које су красиле ове просторе, јер осим изловљавања и станишта су им уништена. Погледајте ове просторе, гдје се некад орало, косило, радило, то је сад пустиња. Њиву више не можеш видјети, посије се за личну употребу колико ко може, јер домаћинства су овдје одавно старачка па нема ко да ради. Ова приватизована задруга што има плантаже ароније и још нешто другог воћа, и пар домаћинстава, то је све, тако да за привреду нема шта да причамо. Хвала нашој власти што је водила такву аграрну политику, а и ''Милосрдном анђелу'' што је дотукао и оно мало што смо имали. Увела власт социјале за куповину гласова, што је уништило рад и здрав живот на селу, а њима обезбиједило вјековну владавину. Путем Мурина-Машница, рађеним још 1997. године кад се ДПС чистио од поштених људи, не могу се мимоићи ни два коњска товара, а да не причамо за аутомобиле'' – прича учитељ Зоговић, додавши да је једина свијетла тачка у Машници сеоски дом који је направљен акцијом мјештана, уз помоћ њихових рођака из иностранства. 
''Што се тиче школе на Мурини, осим три, четири наставника који су одавде, ја то наставно особље и не познајем. Немам их кад ни упознати, сваки дан се то мијења по овим партијским запошљавањима. Причало се да је један просвјетни радник директно из затвора доведен овдје да ради. У школи је нешто око 140 ученика, а ја кад сам радио, није то много давно било, имало их је око 900. Неће бити ни ученика, ако се овако настави. Но, нека се створе услови да се овдје може радити и живјети, па да се људи врате и да се обради овај остављени простор, и свега ће бити'' – поручује Крсто Зоговић.

Успјешни мурински спортиста Љубиша Грозданић, који је живио и ван Мирине, никада није заборавио завичај, већ је увијек доприносио његовом развоју. Памти када је седамдесетих до осамдесетих година прошлог вијека овдје имало много више него што данас има. Био је каже хотел, више продавница, месара, кафане, радило се на пољопривреди и имало се за једно пристојно живљење. Његовом заслугом спортски живот на Мурини бивао је увијек интензиван. Један је од оснивача и организатора ноћног турнира на Мурини ''Никад вас нећемо заборавити'', у знак сјећања на жртве НАТО агресије.
''Ево, данас видите шта има. Неколике кафане и једна продавница, то је све чиме Мурино располаже. Ово је некад била раскрсница, пуна живота и дешавања. Одавде до Плава је десетак, до Пећи 60 километара. Ту се некад испред хотела Сјекирица који је срушен у НАТО агресији, на путу према Пећи и назад, паркирало и по 30 аутобуса са путницима, екскурзијама, експедицијама, и све добијало послужење у том хотелу. Данас је остало да се тога сјећамо и уздишемо. Као некадашњи успјешан фудбалер ''Полимља'', ''Рудара'' и других црногорских тимова, спортску каријеру сам наставио у Србији и настанио се у Прибоју, али свој крај нијесам никад заборавио. Направио сам кућу ту на Мурини, гдје сам сваке године проводио љето и годишње одморе, а сад се вратио да ту живим, јер ми је Мурина на срцу и души. Најгоре је за младе људе. Куд ће, шта ће, како обезбиједити егзистенцију и ту засновати породицу, питање на које чини ми се нема одговора'' – скептичан је Грозданић.

Пише Новак Вујачић