МИЛУН ПЕТРИЋ ''ЗАОСТРОШКЕ МУКЕ У БУНАМА И РАТОВИМА''

ЗАОСТРО КОД БЕРАНА

      Пише: Милун Петрић

ЗАОСТРОШКЕ МУКЕ У БУНАМА И РАТОВИМА

            Страдали су Заострани у бројним бунама и устанцима у вријеме турске владавине. Све до Другог свјетског рата они су имали чету наоружаних војника која је у различитим ситуацијама припадала, некад Горњосељском, некад Беранселском (Беранском) батаљону. Нијесу жалили животе, гинули су за отаџбину и слободу. Животе су оставили на разним мјестима беранске територије, Лубница, Рудеша, Бјеласице, Ђурђевих Ступова, Љешнице, као и далеко од родног мјеста да им се ни ''укопа'' не зна, на Романији, Гласинцу, Мојковцу, Скадру и многим другим мјестима.

            Таман кад је Село, послије Првог свјетског рата, почело да напредује, када су се домови пунили чељадима, торови стадима, када се ширила обрадива површина и кад су стасавали учени људи, поче Други свјетски рат. Стиже страни агресор који покори домовину и посија зло сјеме те изазва завађу међу истородним народом. Подијели га на четнике и партизане.

            У јулском устанку 1941. године, Заострани су масовно учествовали у њему борећи се против окупатора. Када је КПЈ позвала народ да се борба настави и формирају партизанске јединице, под утицајем јаке пропаганде, јавиле су се снаге које су се залагале да се агресору не пружа отпор док се за то не створе повољнији услови, тако је, умјесто борбе против окупатора, настала борба против присталица партизанског покрета. Недовољно информисани Заострани, у овом вртлогу, тешко су се могли снаћи. Угледни и веома цијењени Светозар Добрашиновић, по опредјељењу демократа, побједник на изборима уочи почетка рата, предсједник Манастирске општине, опредијелио се за четнички покрет. Постао је близак сарадник са Павлом Ђуришићем који је био вођа четничког покрета у долини Лима и шире који је свој штаб лоцирао у Горњем Заостру. Та околност је допринијела да се Заострани, скоро у цјелини, опредијеле за четнички покрет, што их је скупо коштало, око 60 бираних житеља нестало је у ратним дејствима. Иза оваквог губитка тешко се било опоравити.

НОВИ ИНФРАСТРУКТУРНИ ОБЈЕКТИ НАРУШИШЕ ИДИЛИЧНИ ЖИВОТ

            Са великим физичким напорима и финансијским улагањима грађана успјели су да електрифицирају Село 1971. године. Акцију је водио Радисав Рајко Шћекић. Бијела техника, радио-апарати, касније телевизори учинише да отпочне нестајање традиционалних забава.

            Са изградњом пута у правцу Горњег Заостра тешко је ишло. Ко зна колико се промијенило режијских одбора и њихових предсједника, али све миц по миц. Некако доста „килаво“. Са проширењем сеоске стазе почело се крајем девете деценије прошлога вијека, а са асфалтирањем завршетком 20. и почетком 21. вијека. Тих година Одбором за изградњу пута руководио је Вуковић Милоје. Масовнијом појавом аутомобила почеше нестајати товарна грла, коњи, на којима би Заострани у групама тјерали дрва на пазар, а често за прогон сијена из удаљених котара, или негашеног креча, па и за сватове.

            Мучили су се Заострани да створе услове за скромнији живот својих наследника. Те тешкоће нијесу негативно утицале на прираштај становништва. Напротив, домови су бивали пуни младежи, а младост краси момачка и дјевојачка пјесма, честе забаве, излети и сабори. Бројна стада оваца, коза и крда говеда крстарили су, некада, околним брдима и пропланцима. Одлијегала је чобанска пјесма праћена звуцима фруле. Дуге ноћи испуњаване су атмосфером сједјељки и прела, уз гусларске пјесме, шале и игре. Све је то чинило драж животу и уливало снагу горштацима. Онај који је долазио из града, налазио је овдје мир, тишину и чист ваздух, доживљавао је сусрет са идиличним животом и налазио одмор у заострачком пејзажу.

            Данас, кад Село има боље услове за живот, нема становника. Село чека повратнике, нема их. Млади људи овдје не виде перспективу. И тако све створене вриједности које Село данас пружа млади остављају и одлазе тамо негдје гдје им, само привидно, може бити боље. Опредјељују се за град. Тамо формирају нова огњишта и налазе „мир“ у градском немиру. Тако је Заостро измијенило некадашњи изглед. Ивице шума приближавају се кућама. Сеоски комуни су обрасли клеком, брзом и коровским травама. Многе стазе су зарасле. Па и људи су се промијенили. Нестале су некадашње вриједности. Дојахало је ново вријеме и донијело нова понашања. У вријеме Голуба Добрашиновића, јунаштво је имало највећу цијену јер се њиме бранила отаџбина, сада су преовладали страначки мотиви. Издајицама се не рачунају они који не бране домовину, већ они који не служе одређеној странци. Ново вријеме је легализовало нове вриједности. Многима је тешко да буду дио онога што више не личи на себе.

            Они који су давно напустили Заостро, често сањају његове љепоте и тишину, људе и тадашње моралне вриједности. Сањају мир који би им душу одморио. Тај мир је данас другачији од оног што су га запамтили. Садашња тишина је другачија, дубља, чак толико дубока да смета, плаши, изазива зебњу и страх. Нестала су јутарња дозивања при одласку на пољске радове. Не чује се косачка и жетелачка пјесма. Њиве су претворене у ливаде, а ливаде у утрине. Катуни запуштени. Ријеткост је да сретнете дијете на путу. Млади се ријетко жене.

            Бивало је тешких вактова и година, када се глад утољавала жиром и копривом. Када се жито жњело тек када прокласа. Када је непријатељ узимао хљеб испод сача испред гладних уста, или посљедње зрно жита остављено за сјеме, али је народ опстајао и множио се.

            За све те који су давно напустили Заостро, оно није ту гдје јесте, оно је у њима и стално га носе са собом.