ГОРАН КИКОВИЋ ''РОВЦА КОД БЕРАНА''
РОВЦА КОД БЕРАНА
О Ровцима као селу написао је књигу академик др Миомир Дашић, под називом ''Ровца код Берана'', али су овом селу између осталих писали Богдан Лалевић и Иван Протић, који у књизи ,,Васојевићи у црногорској граници и Васојевићи у турској граници”о овом селу пишу: “Ово се село налази између она два планинска ланца што пролазе од Кукаљског врха, па се завршују један изнад Навотине, а други изнад Ржанице. Село је на неравном земљишту а дугачко је и широко по 20 минута. Натапа се Ровач-ким Потоком. Сељаци су скоро сви на откупљеној земљи. Планина им је из-над села, Барице. Ово је село новијег постанка јер је постало прије сто и више година, а прије тога је било, кажу, имање села Ржанице. У селу има 40. кућа, скоро све Дробњака. Од Васојевића су само Киковићи. Код Јанкове гла-ве, на мјесту званом Сјекира, била 1875. године битка између Турака и Васојевића. Гробље је једно.” [1]
Радослав Јагош Вешовић у књизи “Племе Васојевићи” о овом селу пише: “О селу нема ранијих спомена и предање не говори да је кад било овдје каквог насеља. За садашње становништво зна се да је новијег поријекл – пре-сељени Шекуларци (Дробњаци) и Васојевићи. Назив Ровца дат је, вјероватно, према земљишним особинама овога села. И мјештани објашњавају име по томе што је раније ту и по сусједним странама било пасиште, на којему су ржаничке овце лако ровиле траву под снијегом. Отуда од ровења – Ровца. Знатнијих земљишнијих имена у селу нема. Носе посебне називе дјелови села : Луке, горњи крај, и Вајмеши, доњи крај (по садашњим братствима овдје, ко-ја се у ширем зову Вајмеши). Други су топографски називи у овом сеоском ре-јону: Ровачка Брда и Јанкова Глава. Ту је мјесто Сјекира. Затим на југозапа-ду су Пештер, шумовите стране и косе према ШПекулару, Црни Врх, коса у правцу од Пештери к Сјекирици, Борја и друга брда. Према Ржаници су шумовите стране под именом Буче и према Навотини – Папраднице.” [2]
О овом селу најопширније и најдетаљније бавио се у књигама “Шекулар и Шекуларци од помена до 1941.” и ''Ровца код Берана'', академик др Миомир Дашић, који пише:”У шекуларске границе спада и село Ровца, јер његово становништво, углавном, припада шекуларском племену. Због тога мање-више сви аутори који су се у писању дотицали Шекулара и Ровца су убрајали у шекуларска насеља. Тако Милош Велимировић поред Роваца у шекуларска насеља чак убраја и Калуд-ру. Али ми за Калудру не видимо разлога да се убраја у шекуларска насеља, иако је разгранато братство Бабићи у овом селу поријеклом из Шекулара, од Ћет-ковића. Р. Кастратовић такође убраја Ровца у шекуларска насеља.Аутор ове монографије је изричит да је село Ровца „племенски припадало Шекулару". Р. Вешовић каже да је становништво Роваца „новијег поријекла" и да је пресеље-но из Шекулара. Б. Лалевић - И. Протић такође Ровца убрајају у шекуларска насеља, констатујући да већину његових становника чине Дробњаци. Заним-љиво је да Г. Бракочевић у својој књижици о Шекулару, у приложеној мапи, није у границама Шекулара означио Ровца, мада пише да су им шуме и плани-не заједничке. То што неки аутори не убрајају Ровца у шекуларска насеља, до-шло је отуда што је ово село послије разграничења Црне Горе и Турске на осно-ву одлука Берлинског конгреса (1878) остало у турској граници. Послије ослобо-ђења Беранског краја испод Турског царства (1912), Ровца су остала админи-стративно везана за берански срез, а Шекулар је остао у андријевичком срезу. С обзиром на то да, углавном, три четвртине становништва села Роваца је шекуларског поријекла, и М. Барјактаровић се приклонио оним ауторима који га сматрају да припада Шекулару. Нема сумње да својински односи - заједничке планине, шуме и други облици племенске својине (комунице, воде и др.) били ос-нова за повезивање Шекулараца и Ровчана у организацију племена. Таквих поја-ва је било и има их и на другим просторима. На сличан начин, на основу зајед-ничке земље („комуна") груписана су братства, на примјер и у Љешанској на-хији, у племе. Ровца се први пут помињу под именом Боровци у турском попису Дефтеру за Скадарски санџак, из 1484/85. године. Боровца је уписано опширан дефтер тек формираног Скадарског санџака као село у нахији (жупи) Будим-ља. По реду уписаних села оно долази иза села Шекулар и Папрен(т)иште (данашње Навотина и Марсенића Ријеке са селима Папрентинице) у истој нахији. Под истим именом Боровца се јавља у дефтеру Скадарског санџака из 1582/83. године. Послије тога, све, 19. вијека, ово село не спомињу писани изво-ри. Под именом Ровца, споменуо га је Милан Ђ. Милићевић у свом чланку о Ва-сојевићима 1867. године. Међутим, у појединим документима име села Роваца сретамо и нешто раније.
Зашто се село у почетку звало Боровци или Боровца чини се да објашње-ње налазимо у три локалитета - топонима у атару данашњих Роваца: Борова глава (брдо обрасло боровином између Роваца и Калудре), Равно борје (већа по-врш између Роваца и Ћетковића) и Борје (страна, узбрдица изнад села према ровачким Брдима). Ови топоними јасно говоре да су називе добили по боровој шуми, које и данас има на тим теренима, а које је у средњем вијеку, када се она није безгранично сјекла, крчила - као што је то чињено касније, нарочито у 18. и 19. вијеку за изградњу кућа, стаја, добијање луча за потпалу ватре и о освјетљавању просторија, као и њива и ливада - било много више. И Ровца су у средњем вијеку при-падала Черним Горама, планинско-брдском крају између жупе Будимље и Плав. Будући да је борова шума искрчена из ужег атара села онда је од ранијег имена остало само његов дио - Ровца (Ровци). Али то је само једна од претпоставки имена Ровца.
Не постоје, међутим, никакви други писани подаци о постанку имена Роваца осим два спомена у турским докуменатима и тумачењима народне традиције, предања. Наиме, народно предање, које је забиљежио Р. Вешовић
прије седам деценија (Племе Васојевићи), казује да је ту раније било „по сусјед-ним странама" пасиште, „на којему су ржаничке овце лако ровиле траву под снијегом". Отуда је од ровења (глагола ровити) и настало име Роваца. Сма-трамо да ово предање не рјешава питање етиологије имена Ровца, иако може изгледати логичним. Постоји и друга слична легенда. И по њој село је добило име, јер су ту у снијегу „ровиле мазге Јанка Хуњадија", који је послије пораза на Косову (1448) бјежао пред Турцима уз Ругову и преко Шекулара наводно ка Лијевој Ријеци и Зети. Предање говори и о томе да је Јанкова пратња тада закопала „благо" у мјесту званом Шејковац, у Брдима изнад Роваца.
Име Ровца етимолошки подсјећа на истоимено име племена и области Ровца (у сливу ријеке Морача). И ова шекуларска (беранска) Ровца су" стр-мовит предио - има урвина, јаруга и ровина. У лексици племена Ровчана (мо-рачких) има више топонима влашко-романског поријекла. У Влашкој – Руму-нији постоји слично име пољу и селу - Ровине (мјесто погибије Марка Кра-љевића 1395. године). Дакле, име Ровца могло је бити изведено и од романско-влашке основе (лат. Ruina, тал. rоvinе = значења; развалине, урвина, разваљена земља). У атару села Роваца, на лијевој страни Потока, постоји и мјесто Ур-вине. Стога се може тврдити да то чини и етимолошку основу имена Рова-ца. Дакле, име Ровца могло је настати и прије него је ријеч „Бор" изостављена из првобитног наз Бор(овца).
Све до седамдесетих година 20. вијека, док нијесу откривени катастарски пописи - дефтери Скадарског санџака из 1484/85. године и 1582/83. године - у ис-торијској и етнолошкој науци се сматрало да је село Ровца новијег датума на-станка. Тако Лалевић и Протић почетком 20-тог вијека саопшта: да је село „постало пре сто и нешто више година а пре тога је било, кажу имање села Ржанице". И Р. Вешовић, на основу предања које је чуо, каже да о овом селу „не-ма ранијих спомена и предање не говори да је кад било овдје каквог насеља". Ме-ђутим, поменути извори турске провинијенције јасно говоре да је ово село посто-јало у 15. вијеку, да је настало прије него је уписано у дефтер Скадарског санџа-ка 1484/85. године, када је имало 11 кућа, од тога 3 самачке (бећарске). Домаћи-ни кућа су уписани овим редом Новак, син Друга (или Драга); Радосав, његов брат; Радешин, његов брат Мелко, син Радича (Радичев); Божидар, син Радка (Радков); Радосав син Стојана (Стојанов), Раденко, његов брат; Вукота, син Стојка (Стојков), Радешин, син Радена (Раденов); Добрашин, сиромах, и Радич, син Радоње.
Први уписани Новак, син Друга (пописивач је можда погрешно уписао име Драга - М. Д.), вјероватно је био старјешина села. Јер, турске админи-стративне власти су налагале да се у сваком селу прво упише старјешина, па редом остали носиоци домаћинства. Боровци(ца) је било једно од најмањих се-ла у жупи Будимља, односно - нахији Будимља. С овог села су онда била мања у овој нахији: Гошин са 4 куће (име овог села се није сачувало, те га није могуће убифицирати); Дин (Дијн) са 8 кућа и са по једном бећарском и удовичком (мо-гло би бити Диње на Полици); Чрглавина (Чеоча Глава, заселак Трешњева или Трепче) са 7 кућа и по једном бећарском и удовичком. Онда је у сусједној Калу-дри уписано 17 домаћинских, 4 бећарске и 2 удовичке куће.
Било је задужено сљедећим обавезама, давањима према држави, одно-сно султану: са 275 акчи испенџе, 5 товара пшенице, односно 150 акчи, 2 това-ра ражи - 40 акчи, траве и овса 16 товара - 160 акчи; 2 товара троса - 40 ак-чи, 10 акчи на баште, 9 акчи на кошнице, 4 акчи на прасад, ресум на сијено - 40 акчи и 16 акчи дрварине... Укупна давања 8 домаћинских кућа и 3 самачке годишње износила су у новцу 744 акче. Свака кућа села Боровца, укључујући и самачке (бећарске), као и у свим другим селима Будимљанске и других нахија Скадарског санџака, плаћала је годишње по 28 акчи на име испенџе (удовичке су плаћале 6 акчи испенџе). Овај царски порез није био велики, али се од друге поло-вине 16. вијека и он, као и друга давања, нагло увећавао. Становништво Ска-дарског санџака највећим дијелом је имало филурџијски статус. Статус фи-лурџија имали су и становници Роваца и Шекулара.Подаци пописа села Боров-ци(ца) из 1485. године драгоцјени су и за сагледавање економске моћи његових домаћина, као и структуре производње, односно гајења појединих култура. Из исказаних натуралних обавеза и у овом селу, иако планинском, осим сточарст-ва, била је за оно вријеме релативно добро развијена земљорадња. Иначе, земљорадња је била преовлађујућа у селима дуж Лима и у доњим долинама ње-гових притока. Од житарица су гајене пшеница, раж, јечам, просо и овас. Село је било задужено са 5 товара пшенице (на 11 домаћинстава, 3 су била самачка) као и село Заберане (Беран-село), док је село Доња Заградина (За-грађе) имало обавезу да даје само товар више иако је у њему живјело 26 домаћинстава. У Боровцима (Ровцима) гајена је и раж, овас и просо; било је и башта (за поврће), а гајене су и пчеле. Сељаци су били задужени са давањем пореза као приход сан-џак-бегу од траварине, дрварине и ресума (доприноса на сијено). Турска држа-ва је посебно опорезивала домаћине који су гајили свиње, али, очигледно, њих није било више од два-три, о чему говори податак да је (бидат) порез на свиње износио свега 4 акче.
О сточарству у Боровцима (Ровцима) и његовој развијености посљед-њих деценија 15. вијека може се слутити само на основу задужења на име виси-не опорезоване траварине и сијена а донекле и овса. Ако се има у виду да је село бнло обавезно да на име траварине, сијена и овса санџак-бегу плаћа 200 акчи годишње, онда произилази да су његови становници гајили прилично сто-ке. На то да је ово село било по сточарству богатије од неких других у нахији Будимља упућују и подаци о цјелокупном пореском задужењу. У попису турска власт је исказивала само укупна задужења за свако село, па тако је урађено и за Боровца (Ровца), те остаје непознато да ли је евентуално прављена и коли-ка разлика у наплати давања по економској снази домаћинства. Самачка (бе-ћарска) домаћинства, као инокосна, сигурно су била мање задужена од оста-лих. Удовичка домаћинства су била ослобођена других пореза, изузев испенџе која је била минимална (6 акчи годишње).
Према подацима из опширног пописног дефтера Скадарског санџака 1582/83. године, нахија Будимља је имала 32 села. Уписано је и село Боровци (Ровца) с напоменом да је мезра, а тимар је Османа. Напомена да је село ме-зра, што значи селиште, наводи нас на помисао да је између овог и ранијег по-писа из 1484/85. године дошло до расељавања становништва Боровца (Рова-ца). Разлози тих демографских промјена у дефтеру из 1582/83. године се не наводе. Само је назначено да село Боровца припада тимару спахије Османа. Уписане су баштине и обавезе по њима - годишње од 600 акчи. Баштине су на-ведене овим редом: баштина Милка коју држи Радица из села Бање (имало је тада 32 домаћинства, у попису из 1484/85. године Бања није споменута) чију је убификацију тешко одредити, баштина Радосавова у руци Вука Радича (то значи да је овај Вук био раније становник из мезре Боровца (Роваца); По-пова баштина, у руци Петра Вукова, такође из поменуте мезре, коју држи по-менути; баштина Николе у руци Павла Радовановог, од мезре Драгосаве (село Полице), сада у посједу (у руци) Рустема и Алије.
У вези са подацима о баштинама у селу Боровцима из пописног дефте-ра из 1484/85. године, треба рећи да су била позната имена њихових ранијих држалаца-власника: Милка, Радосава, попа (не наводи се његово име) и Ни-коле, које су држали, свакако, привремено, људи из села Бање и Драгосаве (села Полице). Занимљиво је да се као држаоци баштина у Ровцима 1582/83. године јављају и два муслимана (Турчина-Рустем и Алија). Одакле су ова два муслимана остаје, међутим, непознато. Јер, подаци из дефтера Скадарског санџака из 1484/85. године јасно свједоче да је Горње Полимље било још увијек недирнуто исламизацијом. То потврђују и подаци из дефтера из 1582/83. године. У етничком погледу на цијелом овом простору, како свједоче имена пописаних домаћина, живио је искључиво српски елеменат, православне вје-ре. У социјалном погледу то је раја, која ужива влашки-сточарски статус и плаћа филурију, порез по кући, баштини, углавном, у константном годиш-њем износу. Тај годишњи порез, филурија, крајем 16. вијека износио је 100 акчи по кући, односно дупло више него сто година раније.
На баштинама пореско задужење у мезри Боровци износило је 60 акчи годишње.
Као један од ранијих баштиника у селу Боровца био је и поп, чије име није наведено у попису. Осим тога, из дефтера из 1582/83. године уочљиво је да је се-ло Боровца припадало тимару спахије Османа. У вези с овим тимарником пос-тавља се питање: није ли топоним Османове баре успомена на тог Османа? Наиме, средишњи дио Роваца, кога претежно чине ливаде, и данас се назива Османове баре (ливаде су у вријеме прољећних и љетних киша подбарне). Ако овај топоним, што није искључено, носи име по том тимарнику Осману из 1582/83. године, онда то би значило да су Ровца имала својих становника и то-ком два наредна вијека и да су они одржали успомену на тог Османа, назвавши комплекс ливада у селу по његовом имену. О Ровцима све до насељавања Шеку-лараца - Дашића и родова Ћетковића - крајем 18. и почетком 19. вијека немамо података.
Већ смо раније рекли да је у сусједном селу Боровца (Ровца) 1485. године пописано 11 домаћинстава (3 бећарска). Сва имена су, изузев једног (Божи-дар) словенске односно српске основе. И у сусједном селу Папран(т)иште које је имало 54 куће, имена домаћина су, утлавном, српске основе или из хришћанске традиције (7 имена, а име Дмитар се јавља пет случајева и то као очева). И у овом селу уписана су три Оливера, што говори да је ово име било доста често и у области Горњег Полимља. Вјерујемо да је давано по Оливеру, великашу из доба цара Душана. Иначе, села Папратниште заузимало је простор данашњих села Марсенића Ријеке и Навотине, а име му се сачувало у топониму Папрат-нице - данашње њиве и ливаде источно од села Навотине које су граниче са те-риторијом Шекулара. Село је било релативно густо насељено: 32 куће породич-них, самачких (бећарских) 12 и 3 удовичке. Папратнице, иначе су све до средине 19. вијека припадале Шекулару, а село на ушћу Шекуларске ријеке у Лим све до тада се називало Сеоштица (Шекуларска).
Према одлуци Берлинског конгреса, село Ровца је све до 1912. године судбину са осталим селима у беранској кази. Додуше, сељаци су све до потписи-вања Цариградског протокола, крајем 1884. године између Црне Горе и Турске, о повлачењу политичке границе од Лима до Мокре и Чакора, гајили наду да ће и њихов атар припасти Црној Гори. Али, с потписивањем поменутог протокола о дефинитивном рјешењу границе на сектору Шекулара, наде Ровачана су биле покопане. Сељаци Роваца - 50 кућа са око 350 житеља - били су слободни баш-тиници, иако су формално правно имали и неких агаларских обавеза. Њихов положај је био повољнији и због тога што је становништво већином потицало од шекуларског племена које је имало историјски повлашћен статус још од по-четка турске владавине. Осим тога, знатан дио сеоскког атара - једна тре-ћина била је захваћена и шекуларском комуналном линијом.''
Лист Слобода у двоброју 863-864 о Ровцима пише: “Прије око 250 го-дина у брдима, изнад питоме Ржаничке равнице, на надморској висини од 1100 метара, започет је нови живот, настала су нова огњишта. Ровца, село у планини, у прелијепом амбијенту, назив је добило, кажу стари, по Ровинама гдје су некада ровиле (пасле у снијегу) шекуларске овце. Свјештеници Протић и Лалевић у књизи “Васојевићи у турској граници“ пишу, да су садашња Ров-ца била ржаничка имања. Населили су их племена: Дробњаци (Томовићи, Ивовићи, Милуновићи, Девићи, Ђорђевићи, Недовићи и Радошевићи); Васоје-вићи (Киковићи и Вулевићи) и Шекуларци (Дашићи). Кроз ово село, удаљено 13 километара од Берана, протиче Ровачки поток, који се директно улива у Лим. Иако по броју становника мало, дало је четири доктора наука и више од десет високошколаца.
Кривудавим, стрмим, до пола макадамским, а онда асфалтним путем, стигли смо у Ровца, гдје се врућина знатно мање осјећа. Поглед на беранску котлину као из снова, село као из бајке, гостољубивост људи, спремност да кажу све, и лијепо и ружно. Сада у Ровцима живи око 40 домаћинстава. Ве-ћина од њих саградило је куће доље у равници, на Лисијевом пољу, тако да је све мање младих у селу.” [3]
О Ровцима Радован Бакић у књизи “Горње Полимље” пише: “Село у ширем ободу Беранске котлине на истоку и у зони десног слива Лима повр-шине 8,43 км . Добило је име по ријечи ,,ровање", која је по предању дошла од ровања снијега од стране оваца при тражењу хране (Р. Ј. Вешовић, 1935.). Старијег је постанка, а турским пописом из 1485. године наведено је под име-ном Боровци са 11 кућа, од којих су 3 куће биле бећарске (М. Дашић, 1986.). Смјештено је углавном између Ровачке главе (1.181 м) и Шајкова крша (1014 м) на истоку, односно села Калудре; Ђевојачког крша на сјеверу; Пештери (1.230 м), Борја (1.216 м ) и Црног врха (1.465 м) на западу и Сјекире (1.456 м) и Јанкове главе ( 1.567 м ) на југу. Са Беранама је у правцу сјеверозапада повезано локалним путем дугим око 7 км. Главни дјелови села су на висинама 1000 до 1100 м.н.м. Има оштрију жупску климу. Главни водни токови у селу су Биједањ и Ровачки поток. Богато је изворима и бројним потоцима чије се воде користе за наводњавање и водоснабдијевање села.
Главни дјелови села су: Луке у доњем крају и Вајмеши у горњем крају се-ла. Припада разбијеном типу села, а настало је у крчевинама. Увијек је било познато по сточарству, земљорадњи и воћарству. У току друге половине XX вијека село је електрифицирано, у њему су грађене нове куће, ло-кални водоводи и реконструисани путеви. И поред тога, овај га период ка-рактерише по депопулацији и демографском старењу. Његов укупан број становника са 244 у 1948. смањен је на 110 у 1991. години (1953. год. 251; 1961. год. 246; 1971. год. 222; 1981. год. 194 ). Према попису 1991. године за Црногорце се изјаснило 103 или 93,6 %, Србе 6 или 5,5 % и Југословене 1 или 0,9 % укупан број становника село. По попису 2003. године село је имало 105 становника (49 или 46,7% Срба, 43 или 41,0% Црногораца а 13 лица се није изјаснило).” [4]
Горан Киковић