Пише: Цица Чоловић КАМЕЊЕ СЛОВЕНСКИХ ПРОСВЕТИТЕЉА

Пише: Цица Чоловић

КАМЕЊЕ СЛОВЕНСКИХ ПРОСВЕТИТЕЉА

          У се­лу Обар­де, ко­је се про­сти­ре на ви­со­рав­ни, на са­мој гра­ни­ци Ср­би­је и Цр­не Го­ре, са де­сне стра­не пу­та од Пље­ва­ља ка При­је­по­љу, крај јед­ног из­во­ра, од дав­ни­на сто­је два ове­ћа ка­ме­на.

          У се­лу је са­чу­ва­на при­ча да су, у дав­на вре­ме­на, ово ка­ме­ње са се­о­ског гро­бља, на во­луј­ским за­пре­га­ма, до­вукли мје­шта­ни. На­мје­ра­ва­ли су да га угра­де у је­дан уда­ље­ни из­вор. Ка­ко су омра­чи­ли на по­ла пу­та, ис­пре­гли су во­ло­ве, на­мјер­ни да га да­ље пре­ву­ку кад осва­не но­ви дан.

           По­ра­не они да за хла­да оба­ве ју­че за­по­че­ти по­сао. Али гле чу­да? Ка­ме­ње не бје­ше та­мо гдје су га оста­ви­ли. Би­ја­ше при­лич­но вра­ће­но на­траг, али не на гро­бље са ко­га је узе­то. Ле­жа­ло је на пу­ту код јед­ног вре­ла ко­је из­ви­ре бли­же гро­бљу.

           Ра­зу­мјев­ши то као бож­ју во­љу, се­ља­ци од­лу­че да ка­ме­ње ту оста­ве и да пре­ко ње­га по­ста­ве др­ве­ну че­сму.

           У овом ка­ра­ју, иза оџа­ка сни­ва ле­ген­да, ко­ју пам­ти­ше, за ду­гих зим­ских но­ћи бу­де и из бу­џа­ка из­но­се пред слу­ша­о­це. У њој се ка­же ка­ко је у пра­дав­на вре­ме­на у се­о­ском гро­бљу по­сто­ја­ла грч­ка цр­ква. Све­ти­ња је, зу­бом вре­ме­на, ра­зо­ре­на. Ле­ген­да збо­ри да је од ње­ног ка­ме­на ози­да­на цр­ква у Ду­бо­чи­ци. При­ча још ка­зу­је да су од тог ка­ме­ња и ова два ка­ме­на, а је­дан та­кав се још и да­нас на­ла­зи у се­о­ском гро­бљу. На једном од ова два камена што крај извора леже, виде се два исклесана лика. Народ вјерује да су то словенски просветитељи Ћирило и Методије.

ЈАБУКА

На средокраћи пута Пљевља - Пријепоље, налази се село Јабука, познато излетиште Пријепољаца и Пљевљака. Јабука, а без јабука.

Легенда шумори причу да су се, давно, давно, и потамо се година, на овом мјесту, борили витезови. Надметали се у стрељаштву. Ко ће имати око соколово, да кроз прстен погоди јабуку.

Тога доба, кажу, селу дадоше име Јабука.

КО­ЗИ­ЦА I

Се­ло Ко­зи­ца на­ла­зи се на пу­ту из­ме­ђу Пље­ва­ља и Би­је­лог По­ља, лулу дувана западно од Љутића. У ње­му, на јед­ном око­ми­том уз­ви­ше­њу, сто­је оста­ци гра­да, твр­ђа­ве. Уз­ви­ше­ње је то­ли­ко стр­мо да му се са­мо ко­зјим ста­за­ма мо­же при­ћи. Сто­га су Је­ри­ни­ни не­и­ма­ри, кад су вак­ти­ле зи­да­ли ово утвр­ђе­ње, сав ма­те­ри­јал на ко­за­ма до­пре­ма­ли. Ко­зе не­ка­дре, али су ма­ло по­ма­ло пре­но­си­ле. Та­ко се мо­ра­ло, ни­чим се дру­гим ви­су ни­је мо­гло при­ћи.

Зи­да­ри су ва­зда при се­би ко­ма­дић ти­со­ва др­ве­та има­ли. Да их шти­ти од уро­ка, од ана­тем­ња­ка и вје­шти­ца, што су се око твр­ђа­ве мо­гли на­ма­ну­ти.

А кад до­вр­ши­ше зи­да­ње, низ стр­ми­ну не мо­го­ше да си­ђу. Ро­ди се ми­сао ко­ја се у ма­шти тка­ла да од да­са­ка кри­ла на­чи­не и се­би их за ру­ке ве­жу. Са врх бе­дема да сли­је­ћу, и као ви­ло­ви­ти пре­ли­је­ћу и по­ток ко­ји те­че ис­под уз­ви­ше­ња. Они при ко­ји­ма се при­тре­фи сре­ћа сле­тје­ше. Дру­ги не до­че­ка­ше да се ис­под ви­са ди­ве дје­лу сво­јих ру­ку. На­род ми­сли да је због ко­за на ко­ји­ма је пре­но­шен ма­те­ри­јал за град­њу твр­ђа­ве на­зва­на Ко­зник, а се­ло усред ко­га је ни­кло утвр­ђе­ње Ко­зи­ца.

КОЗИЦА II

У доба када се караванило, кроз Козицу је водио друм од манастира Давидовица код Бродарева и Пријепоља за Ђурђевић Тару. У рудоносним козичким  брдима живо се рударило. Снажне мушке мишице вадиле су руду и топиле гвожђе, којим су трговали по далеким крајевима камо су стизали караванима.

Док су људи били забављени тим пословима,  над поданицима је владала опака властелинка. Столовала је и свакаква зла смишљала. На ум јој паде страшна мисао да на врх каменитог брда, коме се могло прићи само козјим стазама, сагради град који ће свједочити о њеној памети, способности, моћи...

Охола господарица диже на ноге све што се у крају затекло. Да град гради и старо и младо, и кадро и некадро. С канџијом у руци, скрајнута крај потока, надгледала је радове и на нејач подврискивала. На козе које су вукле брвна, на жене и дјецу што су камен по камен на брдо доносили.

По повратку са далеких путева, умјесто да се диве њеном послу, мушкарци је стадоше псовати и свакојаке погрде упућивати. Разјарена душманица се тад успе на врх брда и измаче скеле са зидина града. Низ стрмину наста тутањ и полом недовршеног утврђења и изгиб жена раденица и теглеће марве. И док је плач и лелек проламао брегове и долове,  пакосница се у страну измаче да сеири и ужива у туђој муци и својој сили. Немоћни аргат, кроз плач је проклињао: „Дабогда се скаменила. Окамењену је у зид узидали.“

Бог клетве услиши. У камен је претвори који и данас стоји и свједочи како је злица и грешница платила свој гријех.