Пише Миладин Зечевић БРЂАНИМА И ЦРНОГОРЦИМА
Пише Миладин Зечевић
БРЂАНИМА И ЦРНОГОРЦИМА
Некако мали простор, невелики географски а посебан по доста ствари. Збијен на ускоме планинскоме простору, узима себи за право да лако дијели оцјене и пресуде. Наравно да са таквим ставом долази до подјела, које се квалитетом наметну као неке истинске и суштинске. Можда је то и тачно. Сам, додуше у некоме своме облаку имам другачији доживљај. Поменух ''квалитетом'', наравно да ту није ријеч о квалитету него о копмлексности самих ставова. Таквим ставовима не фали догађаја и датума, упоређивања са другима или налажења историјских паралела, напротив. Пуни су и исцрпни наводи који поткрепљују такав поглед. Опет тумачећи их са дистанце и личне и историјске, имају неку другу врсту тежине. Простор о којем говорим је оно што се данас налази у границама Црне Горе, мање више. Вјероватно да такав контекст може бити примијењен и на неки други простор и епоху. Подјеле о којима говорим такође су дио овога простора, вјероватно и неких других крајева и људи.
Није требало пуно година да неке подјеле доживим и будем свједок и судионик. Од куће у којој се могло чути о онима добрима и онима који то ''нијесу'', из некога ''очигледног'' разлога, па све до оних којима сам свједок и данас. Страсти и оне позитивне за истомишљеника и оне отровне за све друге ту није оскудијевало. Претпостављам да је слично свуда гдје живе људи, и они бијели и црни, свеједно. Како ми се чини, подјела прво занемари истину, а послије падају и осјећај за реалност и објективност. Тада је некој диоби пут трасиран и дата почетна енергија. Све што слиједи само јој додаје на јачини. Тешко се зауставља и релативизује, не без осјећаја да сте нешто изгубили и попустили на правди бога. Јасно је да није тако и да релативизацијом и сузбијањем подјела и диоба добијамо сви. Простор за слободно ''дисање'', објективо сагледавање онога чиме смо окружени и онога што живимо. Овако у грчу, у страху од другачијих мишљења и других људи само се удаљавамо од пристојног живота и ставова. Од мишљења које неће повређивати друге, а нама оставити довољно маневарског простора.
Неке од првих подјела којих сам постао свјестан и за које сам чуо, поређане хронолошки, дио су неких далеких времена. Нијесу ме дотакле, чини се ни већи дио људи које знам. Како је период временски ближи тако се и број активних учесника и заговорника повећава. Повећава се и број ''стручњака'' за одређени временско-просторни оквир. Када већ говоримо о времену садашњем, сви смо ''експерти'' по свима могућим питањима. Ништа необично и људима својствено, лако за опростити. Оно што није ни наивно ни безопасно јесте обичај да се велики свјетски потреси и процеси зауздају у кочије неких ''нових'' лудила и примитивизама. Покушај да се тај ''мали'' простор стави раме уз раме са великим и моћним, и самим тиме призове као савезник у обрачуну са онима који другачије мисле. Тај својеврстан процес није дио само савремене друштвено-политичке праксе, са нама је вјековима. Мука је у томе што он у времену које живимо има стварне и реалне жртве са именом и презименом. Порушене куће, дјецу без родитеља. Жиг срама и печат ''издаје'' утиснут и генерацијама унапријед. Под разним паролама и дефиницијама. По систему, сви осим мене гријеше и треба их казнити. Е по томе је овај ''мали'' простор посебан и јединствен. Не вјерујем да таква жестина и одлучност ''краси'' још некога.
ввЗа дивно чудо предњаче интелектуалци, професори и судије. Не заостају доктори и књижевници. На жалост та господа је у првим редовима. Прије њих војводе и сердари, књажеви и ''угледни'' људи од сваке руке. Касније политички прваци са факултетским дипломама, комесари и комаданти. Људи са ''угледом'' и педигреом, са петокракама и кокардама. Без ичега, а са стиснутом песницом упереном у небо. Са шизофреном посвећеношћу и оштрином, и тако у недоглед.
Није то нешто што ће овај простор превазићи, нити то очекујем. Није му дато да буде другачији и растерећенији и нека га таквога на крају крајева. Сам бира и сам одлучује?
Можда само тако изгледа? Не знам.
Знам нешто друго, да то што господа ових деценија проповиједа не дотиче мене и мој доживљај свијета. А дужан сам макар да у своје име одбацим тако наметнута правила игре. Постоји једна, једина подјела на овоме простору.
Са једне стране су радни и пристојни људи а са друге манипулатори и заинтересовани. Заинтересовани за новац и привилегије, незрели ''прометеји'' и предводници. Манипулатори последње врсте и класе, корисници свих могућих апанажа и бенефиција: ловци на фондове, ловци на донације, корисници националних пензија, доживотни предсједници, наравно и доживотни потпредсједници, чланови вијећа и комисија, учесници семинара и савјетовања. Секретари и генерални секретари. Савјетници и омбудсмани, стажисти и приправници. Читава војска нерадника и битанги. Удружено са невладиним(владиним) организацијама, агенцијама и комесаријатима. Вама се љуља и измиче, ви правите подјеле. Измичу вам се именовања и постављења, промоције и анализе, тендери и провизије. Господо погана, ова туга од државе има народа само за један већи град, и вас толико на грбачи. Неће вас подјеле и сукоби направити тиме о чему сањате. То што сте за очеве и мајке били посебни и јединствени је једно а стваран живот и ваше ''вриједности'' нешто сасвим друго. Потрудите се можда и будете посебни и јединствени на фер и поштен начин. А подјеле, историјске фалсификате и квази научне радове оставите. Сви имамо право на један живот, тих и пристојан. И ви исто, не више од тога.
