Миомирка Мира Саичић''Разговор мртвих ђака''

Разговор мртвих ђака

 

Ведар је дан јесењи, двадесет први по реду, као да октобар није. Небом се шета сунце, јата гаврана га крије. Лепетом крила и гаком , прате мртве на пут. Ливада Шумарице утихнуо је мук, само се јауци чују, занемелих уста крик и кукања оних што осташе живи, да проклињу, пате и куну, у очају да траже их.

-Сећаш ли се Свето како смо после школе трчали до Радничког да ухватимо неку лопту?

Ноге су ме носиле , земљу нисам додиривао. Сад не могу да их померим, ни једну. Покосило ме тане од оних што су на земљи лежали . Лежим сад и ја. Али ноге не осећам. Да ли ћу икад више заиграти? И ребра ме пробадају, мислим да су ме меци стигли од оних што су стајали док су нас стрљали. Само сам мислио на фудбал, да ме не обузме страх. Некако ми је било лакше што си ти поред мене. Замишљам да смо на терену и терамо лопту и шеву са Марком и Јанком. И њих су данас стрљали. Марко је био десно крило, а Јанко центарфор. Што ћутиш Свето, ништа не кажеш?

-Шта бих ти рекао кад грло ми душу цепа, јер уместо грла рупа је ту. Погодили су ме у душу право, сад не могу ни реч рећи и никуда утећи.

Јутрос ме пре школе глава болела, рекох мајци да останем код куће. А, она ме грди и у школу тера, биће јој жао што ме више нема. Остаде сама. Отац ми погину године прошле, сестру однесе туберколоза. Мајку је несаница већ одавно ухватила, сад неће имати ко да је теши.

-Симо, Симеоне!!! Погледај брате мој домаћи из математике. Сву ноћ сам решавао тригонометрију. Те синус, те косинус...Кад су нас водили овамо било ми је жао што упадоше баш на час математике. Заинатио сам се да докажем профи да ја математику радим за пет! Јавим се да одговарам кад бануше до зуба наоружани. Следио сам се. Цакле немачке пушке и немачке чизме. Кажу профи да може да иде кући, а он неће. Него им рече: Ако водите моје ђаке , ја идем са њима! Мислио сам да нас мрзи колико је био строг. А, он? Он са нама на стрељање. Кажем му: Професоре могу ли да вам успут објасним задатке?. Он приста. Знаш Симо, мислио сам бићу професор математике. Запослићу се у крагујевачкој гимназији. Оженићу Цоку. Она ће бити професор српског.

 

 

 

Мислио сам подучаваћу младе и био бих строжији од овог нашег профе, па нека ме сви мрзе. Натерао бих ђаке да имају толико знања да знају да направе неке велике и моћне границе око земље Србије, да не може свако у земљу да нам уђе, да нас свако бије. Много смо ти,мој Симо, наивни ми, Срби.

Погледај колко дечијих опанчића се на ливади расуло! Сад  кад бих ти израчунао површину Шумарица и наших тела, застрли бисмо је као тепих. Ни један педаљ не би остао непокривен.

Профа и ја смо до задњег тренутка решавали задатке. Пре него што га је метак у чело погодио, рече ми : Браво Димитрије, бићеш ти велики математичар. Ово данас је за пет! И написа руком петицу у ваздуху. У том часу метак ми се зари у око. То је последње што сам видео...

-Мене боли раме и колена. Мислим да ме боли и желудац и стомак. Деда ме стално зачикавао шта ћу бити кад порастем. А, ја сам одувек знао да ћу бити поштар. Нисам за џабе у школу пошао, него да научим да читам и пишем и да писма и телеграме, надам се веселе, по Шумадији разносим. Зато  ми је деда два пара опанака сашио. Ове што су на мени су за школу. А, ови други, пет бројева већи су кад порастем и постанем поштар, каже деда да ми за живота направи. Ех, шта ти је живот! Сад ће деда и треће за укоп да ми направи, а оне друге ставиће са мном у сандук. Кад порастем обућу их и разносићу пошту Светог Петра. Бићу најбржи и најмлађи поштар на небу. Бићу поштен и нећу варати. Нећу седети и одмарати док сву пошту не разделим. Имаћу пуне руке посла. Док све мајке и сестре писма својим синовима и браћи напишу и све их обићем...броји нас овде преко седам хиљања. Не знам што нам број смањују. Зар није довољно што су нам животе смањили, ни петнесет нисам стигао година да избројим. Носићу нам писма.Знам да ће сви жељно ишчекивати да сазнају како су цветале трешње, да ли је родио кукуруз, ко чува светиљке на корзоу у Крагујевцу? Ради ли још фотограф Жиле, ко се удао, ко оженио?

Па, кад ми Свети Петар кости зацели, набацим торбу преко рамена и носи, носи, док сва писма не разделим...

-Ја сам Стојан. Кад су први плотун испалили, заболело ме је по сред груди. Али, остао сам да стојим. Кад су други пут плотун испалили, заболело ме је по сред ногу. Мало сам се заљуљао, нагао  напред, али, остао сам да стојим. Кад су трећи плотун испалили и даље сам гледао у немачке војнике, гледао их у очи и питао се која их то гвоздена дисциплина

 

 

држи ту, да нас убијају? Хтео сам да викнем: Убијате децу, децоубице! Семе вам се затрло! Да бог да да нашом земљом никад више не крочите, да је поганите!

Остао бих да стојим, јер ја сам Стојан, али ме нека тежина вукла ка земљи и осећао сам да падам, падам и падам. А, желео сам из ината да стојим док сву муницију не потроше и кад буду видели да су убили дечака да се застиде и запитају како ће им њихов бог грех овај грдни опростити? Како ће кад се својим кућама врате грлити своју децу, како ће их миловаати по глави, кад су моју главу смрскали, кад су моје другове недужне побили?

Ја сам Стојан, али сам пао! Пао сам само зато што сам дечак тринаест година стар. Да сам био старији, остао бих да стојим и они би се застидели и било би им жао. Ваљда, ти Немци имају душу...

Да сам стигао да одрастем, био бих геометар и премерио бих сваки педаљ Србије. Обележио бих сваку чуку, сваку дољу и планину. Премерио бих Крагујевац уздуж и попреко. Обележио бих сваки необележени гроб из предходних ратова. Јер ја сам Стојан. Зовем се по деди. Он је негде, после Колубарске битке остао да лежи. Гроба му се не зна. Отац ми је причао да му је споменик негде близу Београда, на Авали. Назвали су га споменик НЕЗНАНОМ јунаку. А, ми смо га знали. Ето, ни до Београда нисам стигао да одем, деду да поздравим. Ако личим на њега или на тату, прпознаће ме деда, сад кад се винем у небеса, усправно и поносито, јер ја сам Стојан! Лећи ћемо заједно у исту раку, нека се гроб зове како хоће! Мене  ће деда загрлити и гледаћемо са небеса како се рађа ново српско пролеће.

-Ја сам Драган, будући доктор. Један сам од најбољих ђака крагујевачке гимназије. Одувек сам желео да помажем људима. Одувек сам желео да будемо сви здрави. Јединац сам у родитеља. Родитељи су се намучили да ме добију. Сад ћу да им узвратим и лечићу их и неговати у старости. Данас сам у првом реду. Увек сам био међу првима. Не бежим. Немам куд. Око нас је брисани простор. Нема ни грма да те сакрије. Размишљао сам о бекству, али видех како храбри бегунци падају по ливади као младо снопље. Хоћу да скратим ову агонију. Жао ми је живота. Нисам стигао ни поштено да га изживим, ни поштено да се заљубим, ни изиграм, ни провеселим. Млад сам, тек ми је шеснаест година. Дуго ми је књига била најбољи друг. Данас сам схватио да су ми другови и Павле, Петар, Гвозден, Миланка, Радица, Боле, Милош. Заједно смо , на мрвице поделили моју ужину, што ми је мајка спремила, куражили смо једни друге причама, песмом. Мало смо и плакали. А, ко не би? На крају крајева ми смо само ђаци, голобради, премлади за војску, за женидбу, за посао, за смрт. Али, ко те пита? Ево лежим испод тела мојих другова. Меци

 

 

ме само окрзли. Можда ово касапљење преживим. Кроз  полуспуштене капке видим војника који сумњиво мртве оверава метком у чело. Правићу се мртав. Можда ме неће одати светла боја коже. Укочићу се најбоље што се може. Можда, ако војник види да

нисам мртав и не овери ме тим метком. Можда му рука задрхти и промаши ме. Ипак, ја сам само младић, сувише стар да бих био дете и сувише млад да бих био момак. Ево, пролази поред мене. Тачно је изнад. Уперио је цев. Боже како је мрачна и дугачка. Претворио сам се у камен. Заправо као да ме је огромна камена плоча поклопила. Ако ме и промаши ја сам већ од ишчекивања умро и остарио. Пуцањ... крик , јаук, тама. Онесвестио сам се од страха. Људски је плашити се, на крају крајева ја сам само човек. Нисам убица.

Убио је друга поред мене, још једном да му потврди смрт. Не померам се. Сачекаћу ноћ, да оду. Сунце је упекло као да је лето, а не октобар. Небо је препуно птица. Чекају своју гозбу. Ако се само извучем жив, осветићу све своје другове. Осветићу их знањем, истином и правдом. Лечићу сву нашу децу, да нам поживе, да нову децу рађају. Изродићу  своју децу и усвојићу бар петеро ратних сирочади. Нека се Србијом коло води и песме ори. Нека се Србијом играју делије. Ја сам будући лекар, да лечим свој народ и да га помажем. Зарада нека буде од бога, оставио ми је живот!

-Ја  сам Смиљана, Смиља. Певам као славуј, нежна сам као ластавица. Тек ми је петнаест годиница. Некако сам свима мила. Не знам ни сама зашто. Кажу да сам добродушна и велики српски таленат. Послаће ме у Београд на високе школе. Научићу да певам тако звонко и гласно као анђео. После Београда послаће ме на школе у Беч, да постанем врхунска певачица. Мада не бих више волела да идем у Беч. Нешто ми овај немачки постао мрзак. Кад војници проговоре сва се стресем и од страха почнем да плачем. Мој друг Радослав ми каже: Не плачи Смиљо, ти си наш славуј, наша ластавица. Певај, певај ластавице отерај нам тугу, отерај нам страх. У почетку ми је глас био промукао и плачан, а онда је из мене пробила нека снага и запевала сам никад  јаче, никад гласније, никад лепше. Ићи ћу ја у Москву или Праг, тамо ћу да научим све музичке заврзламе. Певаће ваша Смиља у Народном позоришту! Онда ме је по вилици ударио  пушком неки војник. Није могао да ме слуша или га је било страх од божије казне? Учинило ми се да је наш, да прича српски. Ма, мора да ми се учинило! Не могу да верујем да би нас наш водио на стрељање! Најпре су нас затворили у неки велики празни магацин, брвнару. Ту смо се гурали и пробали да једне друге утешимо. Многи су за сваки случај остваљали опроштајне

 

 

 

цедуље својима. Ја нисам могла ништа да напишем. Од ударца ми је излетела вилица у страну и неколико зуба. Поглед ми је замућен и бол неподношљив.Чујем да у гомили има неки костоломац, можда ми намести вилицу. Толико сам ситна да сам већини до испод рамена. Како да пронађем костоломца?

Ево га Радослав. Води некога за руку. Каже да је пронашао костоломца. Сад ће вилицу да ми намести. Нови ударац и нови бол. Шкљоц и вилица је намештена! Али зубе не може да ми врати. Каже да и шкрбава сам слатка. Моли ме да му нешто отпевам. Најпре сам кренула да певам тихо. Једва сам се од гомиле чула. А онда се гомила лагано утишала и само се у великој брвнари мој глас чуо. Придружише ми се још неке ученице из Учитељске школе и запевасмо у квинтету. Мук у брвнари прешао је најпре у јецај, па у плач. Плакало је и старо и младо. Онда се нешто у мени преломи и запевах најлепшу шумадијску песму “Ој Мораво!“. Сад  смо сви у бараци певали као једно и хор јевреја би нам позавидео. Да ли ће о нашим страдањима и стратиштима причати и писати као што пишу о јеврејским? Да ли је ова крвава улазница довољна да будућа наша покољењаа буду у свету заштићена, мажена и пажена као јеврејска? Певала  сам без престанка. Као да ме је Свети Дух надахнуо. Певајући стигла сам на стрељање и занемела. Страх ме је обузео, клецала су ми колена. Радослав је био поред мене и рече ми: Замисли Смиљо да је ово Народно позориште, а да смо ти ми публика. Певај за нас, као да нам је ово први пут да те чујемо, као да нам свима од твоје песме животи зависе. И певала сам, чула сам како ми шапуће: Певај, певај ластавице... и ја сам певала. Први плотун је покосио нас најниже и најмање. Пала сам ничице на траву. Трава је била топла као мајчина недра. Док сам падала сузе су ми се котрљале низ лице. Настао је мрак, потпун, густ и црн. Још само начас, чула сам Радослава да ми шапуће : Певај, певај ластавице и онда је све утихнуло. Касније су дошли неки нежни,крилати створови. Подигли су моје безживотно биће и носили ме нгде високо, високо. Зачула се песма са небеса и знала сам да сам мртва. Тик уз мене био је и Радослав, нешто ми је шапутао,али од небеске песме нисам могла да га чујем.

Понекад Радослав и ја обиђемо Спомен обележје на Шумарицама. Наших имена нема. Ми смо безимени. Ми смо пали безимени за све живе са именом. Некад ми је тешко и криво због тога. Али, овде на небу су то забрањена осећања. Све се надам сетиће неко и нас. Има нас, овде  више од мене и Радослава. Ми смо овде једна вееелика безимена група. Али сви знају да смо из Србије.

-Вукице, Вукице.....Вукице. Боле ме груди. Као кад си ми причала да почињу да расту. Ех, каква бих ја девојка постала, да су ме само пустили да се задевојчим! За јелек бих ружу

 

гружанску закитила и везала косе у дебелу кику. Па бих њоме око главе венац направила и стала у коло. Погледом бих потражила мога Мику. Вала, би био мој! Кажу да ми око ваља царева града. Па кад га погледам и на њега се намуњим, не би могао ни до Јовановца да стигне, вратио би се и рекао ми да не може без мене да живи.

-Не лудуј Милице! Мика је главни даса, свакој се свиђа! Мада, видела сам да те испод око гледа. Мени се свиђао Милутин, абаџијски син. Гледали смо се сваког дана кад прођем поред њихове радње. Ја, ево школе, скоро заврших. Остала ми још ова година. Договорили смо се да се сачекамо и о Видовдану веримо, а за Госпојину венчамо. Само нећу моћи децу да му рађам. Покосило ме посред стомака. Гледај, све женско је из мене испало. А, мени моји дали име Вукица, да им поживим, да им унучиће подарим. Моја је мајка седморо сахранила, ни проходали нису. Отац рече да се зовем Вукица, да уплашим и отерам смрт.

А, ја да сам децу рађала, ја би им друга имена давала. Звали би се Живадин, Живка, Живана, Живадинка, Живко, Живојин... да се зна да су живи. Живот да славе! Да се не плаше смрти! Живот да бране! А, мој Милутин би нас хранио и бранио!

Направили би смо велику свадбу, за три села и пола града. Певали бисмо три дана и три ноћи. Звезде би се од нашег весеља умориле! Цела Шумадија би знала да се удаје Митрова јединица за најлепшег у срезу, за абаџијског сина, Милутина.

Ивицом шифона , сама бих руже извезла и златном нити их уоквирила. Сукња би се белила, као да сам анђео. Чујеш ли Милице, Милутин ме дозива...јаој мени, не могу да устанем. Кад ме овакву угледа, окренуће се и побећи! Нешто ми је хладно, не знам шта се дешава? Можда више нисам жива!

-Вукице, рано, срце моје драго! Злато моје, љубави несретна! Где си то на данашњи дан залегла. Жао ти другарице да оставиш? Са њима у смрт си клекла! Уснице моје вреле, пољупци неизљубљени...недра бела! Ко ће децу да ми рађа? Дом  радошћу и смехом да ми пуни? Моју  љубав ти си хтела, голубице моја бела. Направићемо, ево овде на ливади, велики крвави, свадбени пир. Сватови ће бити твоји другари из школске клупе, њих триста.  Два стара свата нека буду твој разредни стрешина и директор Лаза. Нека буду, кад су са вама пред стрљачки вод дошли, да вас кураже и бодре.

-Направићу нам Вукице, најлепшу небеску свадбу!

-Не лудуј Милутине, живи живот!

 

 

 

-Е; моја Вуко и мене су убили! Покупили ме испред радње. Само сам на тебе мислио. Мислио на тебе, на твоје усне, на твоје груди, на неизљубљене пољупце! На нашу неизрођену децу, на нашу непровесељену свадбу. Види! Метак ми право кроз срце прошао! На метку је  твоје име остало исписано. Мислио сам да ти остане успомена не мене. Биће ово Вукице моја, најлепша небеска свадба! На нашој свадби биће најмлађи сватови! Играће коло најбољи другови! Певаће са нама и ови јадни циганчићи, нећемо их оставити. Како су их само изрешетали. Прецизни ови немачки меци! Прецизни и убитачни. Нема код Швабе случајности. Стрељачке водове су у три реда поставили, да случајно неко не преживи. Види како су се у клупко , као мачићи склупчали. Њих овако мале, ситне и мршаве убио је ред  што је залегао по трави. Нека носе шумадијске руже и циком и весељем нека анђеле призивају. Ни лепца се ниси најели.  Муко српска и циганска! Нико нам лепше од цигана неће певати!

Ђаке , још недовољно израсле убио је ред што је полустојећи стајао, срца су им меци покидали. Наше очеве, стричеве, одраслу браћу убили су они што су стајали. Главе су нам разнели.

-Да позовемо, Милутине и ових три хиљаде, што поред нас леже? Препознајем комшију Стојана и његовог сина Драгољуба. На овој ливади лежи пола Крагујевца!

А у оним селима ко зна још колико?

-Нека нам сви буду гости! Ово ће , Вуко моја, бити највећа небеска, крвава свадба на свету! Још нико досад није имао убијене ђаке на свадби! Немац је то ! На све су мислили!

-Ђокоооо, Ђокашуууууу!!!!

-Шта је било Вељо, аветињо? Шта се дереш, к'о да су те живог одрали?

-Ђоко, не булазни! И да су ме одрали ништа не би сметало! Него Ђокашу, ја ти нисам жив!

-Ма, како ниси жив? Чујем те! Него ми некако лелујаш! А, лијеп си ка' но Његош! Ка' слика си лијеп! Мада имаш неке рупе по тијелу! Виђи, виђи! Једна, двије, три...Мало се и провидиш.

-И ти се Ђокашу провидиш! Имаш једну велику рупу посред груди. Једна, ал' да ваља! И некако лебдиш до два три метра изнад земље. Колико се сећам тетка Полексијиних прича о мртвима, ми смо ти мртви, духови.

 

-Виђи јада! Уби нас Шваба! Уби нас, мајку му јебем!!! Уби нас Вељо вјековни непријатељ. Ех, да сам стига' да завршим високе школе. Отишао бих у Швабију. Покорио би их знањем. Заузео би им све фабрике. Изродио бих Јована, Милоша, Радоша , Немању, Косару... У крв би им ушао. Не би могли без нас живот да замисле. Кад их огрије, наша врела крв,из шака би ми јели... Викаше мој ђедо да останем на Дурмитор. Викаше да јес' Шумадија лијепа. Не лијепа, него прелијепа! Ал' ниђе љепшег ваздуха нема до с високих палнина. Но , отац навалио да изучим високије школе,па се онда врнем .Те сиђем на Цетиње, к'а ора'! Учен и лијеп. Ал' ништа од тога, мој Вељо!

-Леп си ти мој Ђоко! Учен си. Међу најбољима си.Разредни те некако посебно воли. Али имаш једну ману Ђоко!

-Коју ману, Вељо???

-Ниси више жив, Ђоко!

-Е, будало једна! Штрецну ме. Велика ствар! Ја мислио, ти нешто озбиљно. Жив сам Вељо док су ми још браћа жива! Живи смо и ти и ја!

-Ђоко, ја онда нисам више жив. Ти знаш да ја Влимир, Вељо сам јединац! Запиштаће Топола, кад им стигне глас!

-Ајд' бог ти, Вељо. Ја и ти смо к'а браћа. Знаш кад би вјекове вратли уназад, видио би да су нам преци са једне крље. Читав ти је Балкан, мој Вељо с једне крље! А, камо ли из Црне  Горе и Србије. Ми, ми смо ти к'а близанци! Род рођени! Док су моја браћа жива, жив си ти ижив сам  ја. Моја браћа су наша браћа!

-'ајде Вељо и ми да идемо код Вукице и Милутина на свадбу. За небески народ, небеска свадба!!!

Миомирка Мира Саичић

 

 

 

.