Милија Пајковић ''ПРИЧА О ДИВНИ ВЕКОВИЋ''
Милија Пајковић
ПРИЧА О ДИВНИ ВЕКОВИЋ
Смутно вријеме препуно немира свих врста и подврста, затим разне вирусне и безвирусне болештине које владају широм планете, Црном Гором, па и беранским крајоликом, утицали су, могуће је, мада то и није неко нарочито оправдање, на то да се нико, а нарочито не од оних који су то и требали, није присјетио, писаном или изговореном ријечју, једне од највећих личности беранског краја, али и знатно шире - Дивне Вековић, неуморног стручњака из области културе и здравства, која ће остати запамћена за сва времена, а између осталог, и по првом преводу Његошевог ,,Горског вијенца“ на француски језик.
Пошто сам о њој и њеном раду писао у неколико наврата, први нагласивши како је и када, уистину, и страдала, сада ћу представити нешто више непознатих детаља везаних за њено име и рад, али и расвијетлити оне које је неко погрешно саопштавао, намјерно или због незнања, свеједно!
Прошло је равно 134. године откако је Дивна рођена у питомом Лушцу, насељу неупоредиво много старијем од саме вароши Беране, у очаравајућој беранској равници, у породици Уроша и Толе, рођене Бојовић, који су се у то вријеме презивали Пајковић, а Пајковићи су огранак чувеног и једног од најпознатијих братстава у историји Црне Горе, Ђурашковића са Горњег Цеклина и Цетиња, које је дало доста сердара, војвода, свјештеника, јунака и умних личности, који су били једно вријеме и родбински учвршчени везама са владарском кућом Петровића, а које је Петар ИИ Петровић Његош, овјековјечио у ,,Горском вијенцу“, кроз два стварна и историјска лика, иначе рођена брата Ђурашковића - сердара Јанка и војводу Богдана.
Зато се и Дивна у почетку својег научног и истраживачког рада, представљала и потписивала као - Дивна Пајковић Ђурашковић, а нешто доцније Вековић Ђурашковић, што готово нико од оних који су писали било шта о њој није нагласио или напоменуо. Уосталом, и у родословном стаблу Вековића наводи се поријекло - Ђурашковић-Пајковић-Вековић, по претку Веку Пајковићу.
Дивна је имала још шесторо браће и сестара и сви су, сем Милосаве и Крстиње, били школовани. Тако је Панто, који је касније добио калуђерско име Прокопије, био учитељ, први професор из беранског краја у гимназији, протојереј и игуман Манастира Ђурђеви Ступови, иначе и велики јунак, Новак је, такође, био учитељ, који је школовање завршио у Учитељској школи у Скопљу, а службовао је као учитељ и школски наџорник у Македонији, Љубо је образовање стекао у истој установи као и Новак, а предавао је у школама у Скопљу, док је Јелена ( удата Кнежевић) окончала учење у Учитељској школи у Грчкој и радни вијек је провела у Горњем Полимљу, као једна од првих учитељица.
Дивна је школовање започела и завршила у Основној школи при Манастиру Ђурђеви Ступови, учење у Нижој гимназији је завршила у Скопљу, а као одлична ученица окончала је учење у познатом Ђевојачком институту на Цетињу. Краљ Никола Петровић је лично одобрио стипендију за њено даље школовање и упутио је у Француску, у Париз, на Сорбону, да изучава медицинске науке.
Управо, то раздобље школовања у Паризу, поред неких познатих чињеница и појединости, представља и одређену непознаницу, коју су вјешто искористили неки истраживачи да умање оно што је Вековићка постигла у свијету медицине и лингвистике, искључиво због чињенице да она није припадала комунстичком покрету.
Појединци су на све начине покушавали да оповргну да је Дивна завршила студије медицине на Сорбони, позивајући се на то да нијесу могли доћи до таквих сазнања, да би на крају, ипак, признали да је она, у ствари, први дентиста у Црној Гори. А да би неко постао дентиста, зубар, то значи да је морао и да заврши студије, јер би, у противном, био само зубни техничар или медицинска сестра, па су, ето тако, такви истраживачи и списатељи сами себе и оповргли.
дивна вековић 1 фото архива милија пајковићОно мало докумената који су остали сачувани недвосмислено доказују да је Дивна завршила студије у Школи за бабице у Амијену и да је тражила стипендију диплому за даље студирање на Сорбони, да ју је и добила, а то значи да је и наставила са образовањем, а чињеница да је, неко вријеме, радила и као љекар епидемиолог-санитарац иде у прилог претпоставци да је она и прва жена љекар у Црној Гори. Међутим, ето, чак и да није то вјеродостојно, необорива је чињеница да је Дивна Вековић прва жена у Црној Гори која је радила као љекар.
Доста удара и атака било је и на њен превод ,,Горског вијенца“, са српског на француски језик, први у свијету, објављен 1917. године. У томе је, од њених савременика, предњачио Драгутин Костић, који је, у ствари, син Вилхемине Валтер и Карла Пајнлиха, који је ново презиме узео онда када га је напустио отац.
Дивна му није остала дужна, а прави разлог тих његових напада био је безуспјешни покушај да, управо он, преведе ,,Горски вијенац“ на француски, али је кад је увидио колико је то тежак и одговоран посао одустао од те замисли. Послије Другог свјетског рата на тај њен превод обрушио се и др Крунослав Ј. Спасић, некадашњи професор Више гимназије и Учитељске школе у Неготину, виши научни сарадник и савјетник САНУ у Београду, иначе, и некадашњи одбојкашки првотимац ,,Црвене звезде“, који је, у неколико наврата, боравио у Паризу, гђе је и 1972. године одбранио докторску тезу.
Наравно, без икакве сумње, јасно је да се, свакако, могу наћи мане преводу Дивне Вековић, али је њих, уистину, мало у односу на оно што је добро и у односу на тежину рада и на труд који је она уложила, а намеће се и једно друго питање - зашто један тако велики и значајни научник, као што је то др Крунослав Спасић, није засјео, издвојио вријеме, па нам подарио и оставио нови, а други, уз то и прави превод? Или - зашто је до такве замисли одустао раније Драгутин Костић?
Зашто то нијесу урадили и остали који су посједовали стручност, знања и разне научне титуле, а знали су да изналазе разне примједбе? Сем тога, остаје нам да само нагађамо како би се сви који би се латили тог посла, изборили са изразима и стиховима, као што су напримјер, ,,прћија“, ,,сирак тужни без нигђе икога“, ,,присука сам педесет годинах“, ,,тријебимо губу из торине“, ,,на сугреб је стала“, ,,сви нуглови“, ,,дужност рађа неко попечење“, ,, не предава пуље ни проскуре“ и, напокон, ,, по три паса врте се у коло“.
Како би то само изгледало опоро и штуро да се француским читаоцима преведе, рецимо овако ,, по три различите генерације врте се у коло“ или да се сасвим промаши и онда помисли на нешто сасвим друго.
Било како било, углавном, тек послије 94. године од појаве првог превода Дивне Вековић на француски језик, појавио се други превод ,,Горског вијенца“, а послије опсежног рада јавности су представили своје ђело доктори наука - Антоан Сидоти, Италијан поријеклом и Француз Кристијан Шеминад. О каквом се озбиљном подухвату ради, понајбоље свједочи 100 уводних страна, а број страница са разним појашњењима о ликовима и сценама премашује цифру од 400!
Ако се овом дода и близу 150 страница самог ,,Горског вијенца“, тек се онда може схватити о каквом је изузетном вриједном и стручном подухвату ријеч, веома значајном за књижевност и превођење, али и уз опаску - ако је све то рађено и за обичног француског читаоца, а не превасходно за научне кругове, онда је то, нарочито у ово вријеме, ипак премного, барем се стиче такав утисак.
А на страни превода Вековићке, послије свих ових година је, између осталих, и проф. др Љиљана Матић, редовни предавач на Филозофском факултету у Новом Саду, иначе и врхински стручњак, која се у свом раду ,,Његошев Горски вијенац у француском преводу Дивне Вековић“, на око двадесетак страна, похвално изјаснила о томе како је преведен ,,Горски вијенац“, а у исто вријеме је и пуна похвала за њен остали стваралачки рад.
Иначе, за Дивнин превод ,,Горског вијенца“ предговор је написао члан француске Академије наука познати професор Хенри де Регниер. Она је за своје речнике Француско-српски и Српско-француски добила 1917. године Награду Академије наука Француске. Сва прилика да је била и добитник Легије части, а и многих других ордена и медаља, од којих се издвајају орден Карађорђеве звијезде и посебно признање Краља Николе.
Написала је и Француску граматику 1906. године, затим је превела и представила јавности и свијету наше приповијести, басне, епске пјесме, обичаје, пјесме Јована Јовановића Змаја, а написала је још ,,Крвни умир“ и превела ,,Живот и обичаји српског народа“ и још доста тога.
Наравно, много тога би било јасније да комунистички послушници нијесу, убрзо након њеног убиства, упали у њену породичну кућу у Лушцу, изнијели све што су нашли, књиге, ордење, медаље, признања, списе, документа, ођећу и обућу, све то потоварили на коње и однијели гђе им је наређено, да се свему томе загуби сваки траг, уз забрану било каквог спомињања њеног имена и презимена.
Понеки од новинара су, највјероватније у жељи да тобоже открију неке нове, а непознате чињенице, у својим написима и фељтонима навели и неке произвољности које се тичу Дивниног односа са Радославом-Јагошем Вешовићем, доктором философије, родом из Букове Пољане - једина истина, која је и потврђена у њеној најближој породици, је та да је он био само пријатељски, земљачки у Паризу, повезан и са науком и ништа више од тога.
Уосталом, Дивна је била вјерена за Ђукана Пешића, официра из Трепче код Андријевице, који је погинуо у бици на Кајмакчалану, а остала му је и вјерна до краја живота, одлучивши да се не уда, упркос невиђеној физичкој и духовној љепоти. Дивна је учествовала у Првом свјетском рату као добровољац и једном приликом је и рањена. Она своје јунаштво није исказала само тада, него и прије тога у Балканским ратовима, када је похитала из Париза да помогне у борби против Отоманске царевине.
Тада је њен брат Прокопије бичеван од стране Турака до бесвијести, због побуне, на Његошевом тргу и остављен да умре. Једна од жена које су становале у близини увукла га је у своје двориште, а потом га је његовала Дивна и тако спасила својим умијећем и својом безмјерном сестринском љубављу.
Одвраћала је од пута ка Србији јединог православног кајмекана Берана Илију Поповића, прозревши намјере Турака да хоће да га убију; на жалост, Поповић је отпутовао, и у Сјеници, испред једне пекаре, убили су га мучки и кукавички, и то цјепаницама, муслимани, а потом и опљачкали, а све испред турских официра и чиновника, који се нијесу помјерили са мјеста.
Каква је личност била Дивна Вековић свједочи и то да је бригу око Илијиних кћерки преузела, управо она - одвела их је са собом у Париз, па су Соња и Олга завршиле студије на Сорбони и не само то, него су и постале предавачи на тој високој школској установи, а Олга још и на Кембриџу, у Енглеској, сем ако и то неће неко од дужебрижника да оповргне и преиначи.
Поред тога, Дивна је усвојила своју братаницу Косару, Добривојеву кћерку и повела је у Париз. Косет је била истинска Дивнина мезимица. Други свјетски рат их је обје затекао у Лушцу, гђе су биле допутовале да обиђу родбину. Након убиства два италијанска војника на лужачком брду Милац, који су се враћали из уобичајене патроле из Горњих Села, а које су убили комунисти из засједе и са пристојне удаљености, побјегавши одмах на планину Шишку, а оставивши народ на цједилу, италијанске снаге су, недалеко до тога мјеста, извели више породица да их стријељају.
Поставили су митраљеска гнијезда и у последњи час је неко обавијестио Дивну, која је стигла и почела да преговара са командиром на чистом италијанском језику, а течно је говорила још, наравно, француски, њемачки и руски језик. Одвели су је до команде у Беранама одакле је звала лично Алесандра Пирција Биролија, генерала, гувернера окупиране Црне Горе.
Бироли је одмах након разговора са њоме наредио да се све породице ослободе, али уз услов да један од присутних мора отићи у логор. Дивна је, да се не би ником замјерила, изабрала својег зета Новака Милића, такође Лужачанина, супруга њене сестре Крстиње.
Међутим, није само тада Дивна спасавала невољнике - чинила је то више пута, не обазирући се на то ко коме припада и ко је које вјере.
Но, Дивни Вековић, истинској јунакињи, једној од највећијих умова беранског краја, нико није хтио да помогне прије тачно 75. година, средином маја 1945. године, када је ухваћена од стране беранских комуниста и партизана у Словенији, у близини Зиданог Моста. Последња особа која ју је виђела живу била је, управо, њена Косара-Коса Косет!
Џелати из беранског краја, а остало је само да се нагађа, који, јер да се то знало и било када сазнало, онда би се тај цијели ланац открио и дошло би до освете, од које су се они плашили и стрепјели до краја својих живота, једино тада остајући досљедни завјету и ћутњи, из голог страха, истргли су уплакану Косу из Дивниних руку.
дивна вековић фото архива милија пајковићДивну су убили на мосту, чекићем или пушком, остало је и то да се нагађа, и гурнули у Саву, тако да су нетачни наводи у неким гласилима да је ,,нестала“ у Старој Градишки и то 1944. године, што није урађено случајно, а зна се и због чега.
Тако је прекинут животни узлет, иако пун туге због губитка вољеног човјека, једне јунакиње, равне управо оним из наших епских пјесама, наше јуначке историје, из античких времена, која је свој живот несебично посветила другима. А са њом су, тог маја, те 1945. године, страдали, мучки убијени од беранских комуниста и партизана, без суђења и пресуда, преко 4000 житеља андријевачко-беранског краја, који су водили и изборили битке на том путу без повратка против партизана, усташа и неких босанских муслиманских јединица, стигли у Аустрију, у Блајбург и Клагенфурт, да би их отуд вратиле енглеске војне снаге, а да никад нијесу одговарале за један такав поступак, мимо свих војних правила.
Партизани и комунисти из беранског краја убили су своје земљаке, који нијесу хтјели да прихвате њихове идеје, које су, показало се убрзо, одвеле прије тога јаку земљу и Краљевину у суноврат и то: 152 јединца, из 17 кућа убили су по петоро браће, из 35 кућа убили су по четири брата, из 169 кућа убили су по три брата; сем тога убили су по два брата, оца и сина, оца и кћерку, у преко 100 кућа.
Убијали су и ђецу, старце и старице. Интелектуалаца, професора, судија, љекара, официра, учитеља, свјештеника и других занимања - 405 најумнијих глава, а њихових насљедника, ђака и студената - 374 ( подаци из књиге Беранца Бранка Глоговца ,,Безгробна војска Васојевића“, четврто допуњено издање из 1999. године; ђело је добило награду ,,Српске речи“ - ,,Драгиша Кашиковић“)!
Док се у Беранама граде споменици коме треба и коме не треба, чак и онима који и нијесу знали да постоје Беране, па ни Црна Гора, затим онима чија дјела нико није утврдио и доказао, док се дају називи улица како коме воља, затим називи јавних установа, једна таква јунакиња, добровољац, ратник, лијечник, научник, доктор књижевности, преводилац, први дентиста у Црној Гори, прва жена љекар епидемиолог Црне Горе, добротвор, једна широка словенска душа, није могла да добије споменик, улицу или установу, с изузетком Народне кухиње при Манастиру Ђурђеви Ступови, која носи њено име, него још желе да је сасвим потисну у заборав.
Међутим, заборава нема и не смије да га и буде - ово је споменик, установа и улица, који се називају - Дивна Вековић!
Пише Милија Пајковић
