Вулко Шћекић ''TО НЕ ДАМ, ЈЕР ТО НЕМА ЦИЈЕНУ''
Вулко Шћекић ''TО НЕ ДАМ, ЈЕР ТО НЕМА ЦИЈЕНУ''
Вукић Шћекић, најстарији син Станка и Ојдане Шћекић из Лубница код Берана, бијаше изузетно крупан и као од брда одваљен, али згодан човјек. Бијаше карактеристичних, али веома питомих црта лица, чијој су фигури посебан печат давали велики густи бркови. Надалеко се бијаше прочуо по јунаштву и убиству рожајских ага Ганића, па је само његово појављивање изазивало људе да га упоређују са славним јунацима из прошлости. Пошто на крв паде, на његову молбу гусињски ага га уз бесу настани на својој земљи у шиптарском селу Хоте код Плава, као јединог Србина међу њима. Када му за женидбу стаса син Вукашин настојаше да му нађе дјевојку из честитог братства и добре породице. –Да се не изроди! – говораше. И поче се распитивати што сам, што преко пријатеља. Од једног пријатеља доби поруку да у том мјесту има лијепа и добра дјевојка од добре куће, у једном малом братству. Пође са сином да то извиде. Дјевојка бијаше стварно лијепа и стасита, али му та љепота, без очне ведрине наметаше чудан осјећај хладноће и указиваше на помањкање женског заноса и самопоуздања и просто човјекову мисао усмјераваше на помисао о њеној худој срећи. Вукић помисли, није то ништа јер ће то када поприми топлину наше вреле крви бити диван спој и прави избор за наш дом, за мога Вукашина. И паде договор. Испросише дјевојку. Уговорише и дан свадбе. Лијепо бијаше видјети ту киту сватова која стиже по дјевојку. Љепотом и стаситошћу мамили су уздахе свих добронамјерних људи, а посебно присутних дјевојака. Нијесу изгледали као сватови већ као скуп одабраних витезова Светога Кнеза Лазара. Вукић међу њима на коњу вранцу и са двије сребрене пушке за појасом изгледаше као да из мита бијаше стигао за ту прилику. 87 Великим људима и великом братству била би велика част да су овакви сватови дошли за њихову одиву. Али, мали људи – историјска ситнеж, танколозовићи, како их неријетко у народу називају, ненормалног су душевног стања и знају да учине велике пакости и злодјела: земљи, народу и историји. Људи су по природи мале електране које производе добро или зло. Ако производе зло, загађују околину, трују читаву атмосферу. Мали људи се у близини великих и познатих увијек осјећају угроженим. Као да су у њиховој сјенци. Спремни су да све учине да из те сјенке изађу и буду оно што у суштини нијесу: да буду већи и од великих, мудрији и од најмудријих, и све чине да велике понизе и срозају им углед, подређујући све том циљу, па и личну и срећу својих најдражих. Душевно стање мање вриједности и несхватљиве зависти проради и код младине родбине. Отказаше претходни договор и испоставише нове захтјеве, па од Вукића затражише како забјележи Мирко Раичевић, да за младу мора да да и коња вранца испод себе и двије мале сребрене пушке из појаса.13 И не прихватише ни злато ни новац које им Вукић понуди као замјену за накнадно тражено. Ни Викић не попусти већ љутито и гласно рече: Зло вријеме, зли вакат и зла душманска ријеч су ме натјерали да се од овога коња и овијех пушака до сада нијесам одвајао. Нећу то ни сада учинити ни по коју цијену, јер су они део мене, јер ми образ и слободу безброј пута сачуваше! А образ је у мом роду одувијек имао већу цијену и од живота, јер и када ми прођемо, наш образ остаје да живи у сјећању. Он прича о нама и за нас, и увесељава и боље и горе људе и бива тема свих сједељки. Но, домаћине, радо би казао пријатељу, али ви то очито не желите да будемо. Није право то што од мене тражиш, мимо договора. Али знај да вријеме награђује и разграђује и оно ће показати ко је од нас погријешио. Ја знам да сам частан и човјек, крупнога раста. Да ли имам и других квалитета други ће рећи, и није моје да о њима причам, али изгледа да ви свој захтјев одредисте према мојој висини. И вишим од ње. И по Божијим и људским законима је природно да се казна мјери према дјелу, а не према човјеку- па као да му поглед одлута негдје у даљину, и као за себе настави: Какав смо ми ово народ, Господе и Боже мој и Мајко Божија?! Неизмјерна је ваша милост и доброта, па вас молим да ми дате разум 13 М и р к о Р а и ч е в и ћ, Горња села насеља и становништво, Београд 1994.стр.96 88 да овај свијет схватим. Мој мозак је исувише мали да бих сву његову поквареност схватио и прихватио. Дајте ми ријечи да одговорим онима који не знају шта раде и не схватају величину и цијену онога што траже. Дајте ми духовне очи да видим овај свијет онакав какав јесте, а не каквим се представља да јесте, или какав би ја желео да буде. Дајте ми сузе да се исплачем над уништеном дјевојачком срећом, чему ја нијесам допринио ни узрок био. Пошто мало одћута, дубоко дишући, као да се уморио, почеша се по глави, па се обрати сватовима: Господо моја и кито сватовска, не може се убрати цвијет који порасте у трњу, а да не озлиједиш и њега и себе. А судбина његова у трњу је свима добро знана. Коров и трње ће га угушити. Домаћин очито раскиде вјеридбу. Овај дом хтједе да ме понизи и ја им то не могу допустити. Ми нијесмо дошли да некога понижавамо, нити можемо икога учинити већим него што јесте. Свак зна своје мјесто у друштву и ако би га понекад врло радо замијенио. Нећемо више својим присуством указивати част онима који то не заслужују, и који је нама не указаше. Хајдмо да момачку срећу потражимо тамо гдје има мање зависти, а више поштовања дате ријечи! И одоше у друго село те испросише и поведоше другу дјевојку. А народ жељан интрига, спремно дочека да и овај догађај као и сваку другу догодовштину која му отвара уста и даје шансу да је доприча, обоји и свој печат јој да. Касније због овог догађаја, Шиптари Вукића и његов пород прозваше Љуте, што његови потомци искористише да промијене презиме Шћекић у Љутић, да траг укрију.
