„Je ли умро Тито"?

ТИТО МЕЂУ ЦРНОГОРЦИМА
„Je ли умро Тито"?

Знала је с невјерицом да приупита моја тада стогодишња прабаба Илинка Шајова. У сто првој пјевала ми је српску химну „Онамо намо..." Сјећала се као да је јуче прошла, сваког камена: од Марковине до Скадра, Тарабоша, Брдањола. Пред исплаканим усахлим очима вијугале су стазе по којима је с трбухом до зуба носила храну и џебану домаћину Шају (Блажу), пасторку Андрији, ђеверима Ћетку, Живку и Филипу. Једино Живко рањен, претече жицу на Тарабошу. Затужила би понекад делију, синовца четничког команданта Максима Ускоковића, ког је на носилима починулог, први пут виђела на нашем гувну, на путу до потоњег почивала у Пјешивцима.
„Куку Црногорци што чините сами од себе", јекнула би наслоњена на стари шпорет приносећи већ одавно пожутјелим, сасушеним, дрхтавим прстима херцеговачку шкију.
„Е јади нас знали ка што ће нас знати. Опет ћемо се о своме јаду забављати, као што смо се до сад забављали!?"
„А умрије ли оно Тито?" пренула би се као из бунила.
„Умрије баба", одговарао сам по ко зна који пут, ни сам не вјерујући да се у „бесмртност" преселио највећи син наших народа и народности, врховни командант, троструки народни херој, вишеструки ударник социјалистичког рада и чега све не...

„Е нека га јади га знали", направила би гримасу налик на осмјех, затежући изборано чело.
„Већ си ме неколико пута питала да ли је умро", покушао сам да ускочим у неку од одаја у коју се још сенилност није уселила. Да архивирам чињеницу у неку ранију муку.
„А јесам ли јади га знали, к' а што су нас с ним. А нека га мило ми је чути још који пут. Али ће нас о јаду црноме још забавити". Сумњичаво би климнула главом, као да је наслућивала време у ком ће се потомци стидети ђедова, спаљивати им крштенице, прекопавати гробове.
Пред њеним старачким очима пламтио је огањ који је Титова Црна Гора заждила испод Његошеве. Очито да Броз у својој пуној снази и даље обитава међу Црногорцима.
Док Његош беспомоћно с осакаћеног Ловћена дозива: „Ко брата не држи за брата туђина ће за господара."

Мишо Вујовић
Из књиге “Црња и Гора”