ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ КОД БЕРАНА

 

 

 

 

Пише Соња Савић, новинар и члан редакције  ''Свевиђа'', листа епархије Будимљанско-никшићке за вјеронауку, хришћанску културу и живот цркве

МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Манастир Ђурђеви Ступови посвећен је Светом Великомученику Георгију (почетак 4. вијека) који се у вријеме свог земаљског живота прославио божанским врлинама и мученичком смрћу за Христа, а послијe смрти молитвеним заступањем вјерних и безбројним чудесима у славу Божију.

Име Ступови долази од ријечи „Стлпи“, што значи кўле. Налази се на лијевој страни Лима, испод брда Растовац, око километар удаљен од центра Берана.

Манастир Ђурђеве Ступове саградио је почетком 13. вијека Жупан Првослав, син Жупана Тихомира, најстаријег брата Стефана Немање. Година 1213. узима се као датум завршетка градње ове светиње, укључујући и два звоника (ступа), а спољна припрата саграђена је у вријеме Душана Силног, док је још био краљ, прије 1346. године. Од 1220. до средине 17. вијека у манастиру је било сједиште Будимљанске епископије, коју је основао Свети Сава први архиепископ српски. У 15. вијеку Будимљанска епархија уздигнута је на степен Митрополије.

Турци су на свиреп начин убили последњег митрополита будимљанског Пајсија Колашиновића 1653. године, због његовог учешћа у припремама свесрп-ског устанка, а после његове смрти забранили су да се на будимљанску катедру по-ставља епископ. Послије митрополита Пајсија овом светињом управљали су игума-ни све до почетка 21. вијека.

Манастир је у својој дуготрајној историји преживио многа пљачкања, скрнављења и рушења. Средином 13. вијека опљачкан је од стране Кумана. Са убиством митрополита Пајсија Турци су опљачкали и знатно оштетили манастир, а његове калуђере растјерали, тако да се у њему за неко вријеме није ни богослужење обављало. Пропојао је тек са доласком двојице калуђера из манастира Пиве. Велика оштећења манастир је претрпио 1738. године, у вријеме Друге сеобе Срба под патријархом Арсенијем Четвртим Шакабентом, када су од стране Турака попаљене и разорене многе светиње у долини Лима.

У 19.вијеку манастир су више пута разарали Турци и Арнаути. Кажњавајући Васојевиће за одржавање веза између Србије и Црне Горе, Турци су 1827. године похватали и повјешали више народних првака из овог племена, а манастир спалили. Послије тог запустошења манастир је обновио игуман Мојсије Зечевић. Због учешћа његових монаха и локалног свештенства у ослободилачким покретима и бунама под командом војводе Миљана Вукова, Турци и Арнаути које је пред-водио Хусеин-Авни паша, нанијели су велика оштећења манастирској цркви и ње-гове конаке разорили 1862. године. Манастир је гађан топовским ђуладима са об-лижњег брда Јасиковац, а затим је уз велике жртве бранилаца заузет и оскрнављен. Том приликом однешен је мермерни под из цркве, а од камена манастриских кона-ка озидана је турска касарна у Беранама. Манастир је после примирја обнављан за наредне двије године и припреман за освећење које је извршио митрополит рашко-  призренски Мелетије 1864. године.

У васојевићком устанку од 1875.-77. године Турци и Арнаути, под командом Мехмед-Али паше Маџара и Али паше Гусињског, запалили су манастир и његове зидове знатно оштетили. Тада је највећим дијелом уништен и живопис храма. Обнова манастира трајала је неколико наредних година и завршена је тек 1885. године. У биткама крајем деведесетих година 19. вијека Васојевићи су се опет сукобили са Турцима и Арнаутима, које је предводио Риза бег Ђаковац. После теш-ких губитака устаници су се утврдили у манастиру, спремни да изгину за одбрану светиње. Након 8 дана борби успјели су да потисну непријатеље и да ослободе манастир. Турским и арнаутским насиљем манастир је опет оштећен топовским ђуладима и запаљен почетком августа 1912. године. Обновљен је и оспособљен за богослужење тек послије ослобођења и уједињења 1926. године.

Потпуни каталог будимљанског Епископа и Митрополита, који су столовали у Ђурђевим Ступовима, још није утврђен. До сада се зна за 7 епископа будимљан-ских. Први је био Јаков, а после њега Калиник, о којима нема никаквих других по-датака. За трећег Епископа будимљанског, Теофила, зна се да је подстицао препи-сивачку дјелатност, а и сâм је направио препис Светосавске Крмчије 1252. године, коју је приложио манастиру Морачи. Из својеручног записа – предговора, који је оставио на овој драгоцјеној књизи, види се да је имао велики књижевни дар и светоотачко образовање. О Спиридону и Герману није, осим помена, сачувано ни-каквих података. Ових 5 епископа будимљанских помињу се у Пљеваљском сино-дику православља. Шести Епископ будимљански био је Герман Други и он се по-миње у једној повељи краља Милутина заједно са Архиепископом Јевстатијем Дру-гим. Седми по реду био је Никола, који се помиње у Светостефанској хрисовуљи из 1317. године.

Сљедећих 200 година нема сачуваних података о будимљанским Еписко-пима, осим помена Архиепископа Саве 1453. године. Са сигурношћу се може рећи да у том периоду ова светосавска катедра није дуже остајала упражњена, пошто је у том временском интервалу, у доба Бранковићâ, уздигнута на степен Митрополије. Први Митрополит будимљански за којег постоје подаци је Василије, који се поми-ње у актима са суђења Митрополиту смедеревском Павлу 1532. године. Послије Василија на ову катедру постављен је Митрополит Матеј.

У Шудиковском  поменику забиљежена су имена Митрополитâ будимљан-ских из 16. вијека, и то Макарије Први, Макарије Други, Генадије, Сава, Герасим и Григорије. Митрополит Теофил помиње се 1615. године. Највише података сачува-но је о Пајсију Колашиновићу, који се помиње као Митрополит будимљански и ар-банашки. Њега су Турци одрали и на такав начин уморили, а за убудуће забранили да се попуњава катедра Епископâ будимљанских. Још није утврђено да ли су, и по-ред ове забране, макар привремено столовали Епископи у Ђурђевим Ступовима послије Митрополита Пајсија.

Мађутим, поједини научници тврде да је до краја 17. вијека ова катедра попуњавана. У 18. и 19. вијеку јурисдикцију на подручју Будимљанске Епархије вршили су рашки Митрополити, осим њених дјелова који су ослобађани, а послије тога прелазили у јурисдикцију Митрополије црногорске или Захумско-рашке епар-хије. Будимљанска Епархија била је обновљена у времену од 1947.-1955. године, под именом Будимљанско-полимска, а њен Архијереј био је Макарије Ђорђевић, потоњи Епископ сремски.

Српска Православна црква обновила је 2001. године ову светосавску Епископију у првобитном сједишту у Ђурђевим Ступовима називом Будимљанско- никшићка, а њен садашњи Епископ Јоаникије Мићовић, устоличен је на празник Св. Марије Магдалене 2002. године.

 

Старјешине манастира

 

Послије насилног укидања Митрополије будимљанске, у Ђурђевим Ступо-вима су столовали игумани. Повремено је манастир остајао без монаштва, па су у таквим приликама манастир одржавали парохијски свештеници.

Први познати игуман је Јоаникије, који је са једним сабратом дошао из ма-настира Пиве и обновио манастир послије разарања, која су се догодила средином 17. вијека. Почетком 18. вијека Ђурђевим Ступовима су управљали монаси из манастира Високи Дечани. Око 1792. године, помиње се игуман Рувим, а у вријеме Карађорђевог устанка игуман манастира био је Никифор. Никифора је наслиједио Пајсије Куч, који је 1820. године отишао за Србију.

Надалеко познати игуман Ђур-ђевих Ступова био је Мојсије Зечевић, који је управљао манастиром  од 1820-те, све до своје смрти 1852. године. Он је са васо-јевићким првацима подржавао устанке и буне, због чега је био хапшен, затваран и прогоњен од стране Турака. Сачувао је српски народ у Горњем Полимљу од исла-мизације, која је узела велики замах послије Карађорђеве погибије. Одржавао је везе са кнезом Милошем Обреновићем, а као духовни вођа народни задобио је нај-веће повјерење од Светог Петра Цетињског и његовог насљедника митрополита Петра Другог Петровића Његоша. Послије Мојсија, архимандрит Никодим Зечевић управљао је манастиром до 1858. године. Наслеђује га архимандрит Јоаникије, који је вршио управу све до своје смрти 1885. године. Јеромонах Јосиф Лекић преузима дужност, али већ 1886. одлази за Црну Гору.

У сљедећих 10 година старјешинство је држао Герасим Зечевић, који се упо-којио 1896. године. Врло кратко страјешинство овог манастира држали су један за другим јеромонах Прокопије Милевић (1896) и игуман Гедеон Марић (1897). Од 1897. до 1912. манастиром је управљао бивши дечански калуђер, заслужни архи-мандрит Данило Радуловић. Наслиједио га је игуман Исаија, који се упокојио 1916. године, протосинђел Прокопије Вековић преузима старјешинство манастира, али је у току аустроугарске окупације интерниран и од посљедица робовања упокојио се 1919. године. Бригу о манастиру преузима протојереј Јосиф Бојовић, а од 1922. године јеромонах Јосиф Лекић постаје игуман и врши управу све до свог упокојења 1932. године. У недостатку монахâ, протојереј Радоје Кастратовић брине се о мана-стиру до 1934. године, када долази игуман Рафаило Ђуровић, који управља мана-стиром до 1937. године. Закратко, бригу о манастиру преузима протојереј Алек-сандар Бојовић 1938. године. Игуман Мелхиседек Ђуровић убрзо постаје стар-јешина манастира и на тој дужности остаје све до 1956. године. Бригу о манастиру у периоду од 1956. до 1962. године преузима Одбор од пет чланова. Након одбора кратко је управљао манастиром јеромонах Григорије Траиловић до 1965. године. Дужност старјешине манастира 1965. преузима јеромонах Јустин Вучковић и остаје на њој свега двије године. Од 1967. па све до почетка 1991. о манастиру су водили бригу парохијски свештеници.

 Доласком игумана дечанског, архимандрита Јустина Тасића, опет се обнавља монашки живот. Отац Јустин предао је септембра 1992. старјешинску дужност протосинђелу Никодиму Комљеновићу, који је ревносно управљао мана-стиром до своје кончине 2002. године. Од 2002. до 2003. године игуманску дужност вршио је јеромонах Исаија Крговић. Од 2003. до 2007. године, манастирско брат-ство у Ђурђевим Ступовима напосредно је водио епископ Јоаникије, као надлежни Архијереј. Крајем 2007. управа манастира повјерена је садашњем старјешини, јеро-монаху Данилу Трпчевском.

 

Архитектура

 

Црква је једнобродна грађевина са главним улазом на западној и полу-кружном апсидом на источној страни. Црква и прва припрата завршене су почетком друге деценије 13. вијека. У таквом стању била је све до прве разуре 1648. године.

Током свог постојања црква је имала више фаза градње и дораде. Уз њену западну страну, у другој етапи, дограђена је припрата са двије бочне куле, а знатно касније додата је испред ње још и спољна припрата прије 1346. године.

Највјероватније је да је у једној од посљедњих обнова уклоњен западни зид између главног дијела цркве и припрате, како би се наос спојио са оба западна одје-љења у јединствен простор. Олтарски простор, наос, припрата са кулама, спољна припрата, спољни облици као и начин зидања, чине ову цркву, због више етапа у градњи, посебном и интересантном познаваоцима архитектуре и грађевине.

 

Мермерна плоча

 

У ниши, први врху западне фасаде спољне припрате, уграђен је дио мер-мерне плоче с представом воздвижења Крста. Димензије плоче су 55 пута 66 сан-тиметара, а првобитно је била већа и по висини и по ширини. На основу садржаја десног дијела текста дало би се закључити да је у питању надгробни натпис, а посљедњи ред лијеве стране наговјештава да се могао односити на неког ктитора.

Пошто се вријеме израде рељефа на плочи поклапа с раздобљем у којем је израђена црква (12.-13. вијек) или касније спољна припрата могуће је да је њима и припадала.

Натпис на јужним вратима

 

На праговима јужних врата види се један латински натпис донесен из данашњег села Будимља (близу Берана). Натпис је надгробни споменик и окренут је наопако. У преводу, отприлике то гласи: Светој души (или светим душама) Аверсахо ослобођеник (или Аверсаху и ослобођенику) живео је он (или живео је) 85 година (превод Павла Ровинског). Ровински је записао да је ту био још један натпис – само једна ријеч „вале“, што значи ''здраво''. Ово је посљедња ријеч која се изго-варала три пута приликом полагања мртваца у гроб.

 

Живопис

 

Старе фреске из Немањићког доба у источном и централном дијелу Ђурђе-вих Ступова нијесу сачуване, а дио преосталог живописа у олтарском простору урађен је у другој фази фрескописања крајем 16. вијека.

Научници су до сада више пажње посвећивали живопису спољашње припрате, који је настао у 14. вијеку, прије 1346. године.

Измијењени преправкама, у великој мјери заклоњени познијим доградњама, зидови спољашње припрате Ђурђевих Ступова показују сада сасвим мало од своје некадашње фреско-декорације. Ти остаци ипак су довољни да се на основу њих могу доносити прилично поуздани закључци о тематском програму живописа спо-љашње припрате, његовим ликовним особеностима и времену настанка. Сачуване фреске свједоче да је у вишим зонама зидова био представљен развијени  циклус сликаног менолога (календар светаца), док су се у најнижој зони налазили ликови светитељâ и арханђелâ, односно владарски портрети.

Остаци илустрованог календара препознају се при врху источног и у другој зони јужног зида спољашње припрате Ђурђевих Ступова. Менолошки циклус у Ђурђевим Ступовима имао је уобичајени ток. Спуштање нивоа сводних кон-струкција у 18. вијекуз као последицу имало је уништење и прекривање великог дијела зидног сликарства у будимљанском ексонартексу.

Од богатог низа појединачних фигура насликаних у приземној зони спољашње припрате Ђурђевих Ступова, а њих је некада могло бити око 23, данас се оку посматрача открива само једна већа цјелина светачких ликова (фигура светог Антонија Великог, светог Петра и Павла и светог Јоаникија). На сјеверном зиду уочавају се остаци некада веома репрезентативне портретске цјелине, са ве-ћим бројем ликова из светородне лозе Немањићâ. Појава изузетно развијене „хоризонталне лозе“ Немањићâ упућује на претпоставку да је краљ Душан био ктитор живописа у ексонартексу престоног храма будимљанске Епископије, то јест да је управо по краљевој жељи, или жељи његовој оца била саграђена спољашна припрата Ђурђевих Ступова.

Историја коју су ове фреске кадре да испричају може умногоме помоћи разумијевању развоја зидног сликарства у српској држави средином 14. вијека. Камена зидна платна древне саборне цркве, међутим, чувају још многе тајне. Сонде отваране у зидовима дограђеним у 18. вијеку показале су да се иза конструкција познијих сводова и њихових носача налази још остатака средњевјековног фреско – сликарства. Постоји стога сасвим основана нада да ће једног дана, када се архитек-тури припрате буде враћао првобитни лик, свјетлост поново угледати и сада потпу-но недоступни дјелови старог живописа.

 

Светиње

 

а) Света рука - Манастир Ђурђеви Ступови у свом реликвијару још чува и тзв. Свету руку непознатог светитеља. То је подлактица десне руке, вјероватно осо-бе у годинама. Шака руке је отворена и добро очувана, са свим прстима и ноктима без икаквог оштећења коже, док су подлактичне кости, огољене и уломљене испод лакатног зглоба. Интересантно је да је Света рука пронађена у извору манастирског врела приликом обнове манастира, тек око 1933. године. Постоје двије претпостав-ке коме је припадала Света рука: прва, да је то рука ктитора, Жупана Првослава и друга, да је чувана у скривници манастира или да је донесена из неког другог запу-стјелог манастира како би се сачувала. Без обзира чија је и како се ту нашла Света рука, очигледно је да се не дâ отргнути од манастира коме је завјештана.

б) Гроб ктитора - У манастиру је обиљежен само гроб ктитора - Стефана Првослава Тихомировића. Налази се уз јужни зид западног травеја, као што је било уобичајено за положај гроба ктитора у српским црквама послије постављања Нема-њиног гроба на исто мјесто у Студеници. Над гробом ктитора стоји натпис на ста-рословенском језику, који у преводу гласи: „Жупан Првослав, син великог жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места овога“.

 

 

Обнова епископског сједишта

 

Од 2001. године кренула је обнова епископског сједишта у манастиру Ђур-ђеви Ступови. Прво је обновљена зграда Епископије, с тим што је надзидано пот-кровље. Уређење прилаза, изградња капије са мозаицима (аутор мозаика Милош Стевановић) и подизање потпорних зидова завршено је до 2007. године. Исте годи-не завршен је и нови иконостас, прилогом Доброслава Бојовића и Милије Бабови-ћа, на којем је вајарске радове извео Чедо Мркајић, дуборезачке Зоран Балетић, а иконописачке Драгомир Јашовић. Господин Алан Аликов из Осетије (Русија), приложио је лијепо украшено звоно за покој душâ пострадалих од терориста у Беслану.