САША НЕДЕЉКОВИЋ ''СРБИ КАТОЛИЦИ НА ПРИМОРЈУ ОД УЈЕДИЊЕЊА ДО АПРИЛСКОГ РАТА''

САША НЕДЕЉКОВИЋ

''СРБИ КАТОЛИЦИ НА ПРИМОРЈУ ОД УЈЕДИЊЕЊА ДО АПРИЛСКОГ РАТА''

Дубровник је био културни, а Примасија Српска у Бару верски центар Срба католика. Срби католици сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем југословенске државе решено њихово национално питање. Бококоторски бискуп др. Франо Ућелини Тица изјавио је: „Нај- већа срећа коју сам у животу могао доживети и дочекати је остварење идеала толиких наших поколења, а тај је идеал: једна и недељива Југославија” . У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти” објављеном у листу „Дубровник” истиче се значај Меда Пуцића за дубровачке Србе католике : „Тај препород у ср- пском духу, коме је Медо Пуцић био зачетником, ... убрзо је био захватио готово сву властелу и цвијет дубровачке интелигенције и грађанства. ... Католичко Српство, које је цијелу ову борбу изводило, цијенило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог вели- ког учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине ...”. Српска народна странка је по ослобођењу ушла у Народну Радикалну странку. Првак радикала на Приморју био је Љуба Јовановић, док је др Антун Пуљези био председник МО НРС у Дубровнику, а Луко маркиз Бона био један од најугледнијих чланова странке у Дубровнику. Др Стефан Рачић, директор “Дубровачке паробродске пловидбе” и председник управног одбора “Дубровачке трговачке банке” био је кандидат радикала у дубро- вачком срезу. Када је питање постављања београдског надбискупа пос- тало актуелно крајем 1923. године влада Николе Пашића истакла је као 
своје кандидате арцибискупа барског др. Николу Добречића и которског бискупа др. Франу Ућелинија .
После Уједињења Савез српских привредних задруга на При- морју са седиштем у Дубровнику ујединио се са Савезом српских за- друга у Београду, и носио је наслов, Подсавеза са седиштем у Книну и Котору. На јавном збору грађана Дубровника 1922. године изабран је Одбор за подизање споменика Ослобођења у Дубровнику. Збор је по- верио израду споменика и његово постављање Ивану Мештровићу. На дан Уједињења, 1. децембра 1924. године откривен је Споменик краља Петра I Ослободиоца (велики барељеф) узидан у бедемима града, над унутрашњим вратима од Пила. Откривању споменика присуствовале су све школе, све корпорације са заставама, две музике, Конављани, соколи, добровољци, орјунаши и градска братства. Само откривање споменика пратила је топовска паљба, почасни плотуни и звоњава звона са свих цркава. Извештач листа “Време” свој извештај из Дубровника завршио је констатацијом : “Одавно већ Дубровник, славан са свога родољубља, није видео лепше националне свечаности, нити је тако спонтано манифестовао своју љубав према јединству, краљу и држави” . Споменик је представљао краља Петра I огрнутог пелерином, на коњу са соколом у руци. Над спомеником, у једној малој удубини, постављен је кип Св. Влаха, заштитника Дубровника, такође дело Мештровића. У књижици „ Дубровник илустровани вођ кроз дубровачку прошлост и садашњост” коју је 1929. године издао Обласни Одбор Јадранске Страже Дубровник истакао је историчар Јорјо Тадић: „ И тако су Дубровчани над улазним вратима свога града поставили два своја симбола и идеала: Св. Влаха, представника старог Дубровника, и Краља Петра, представника не само опћенародних него и њихових националних настојања и коначних побје- да.” Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. године Црну Гору и Приморје. На Приморју посетили су Бар, Улцињ, Спич, Свети Стефан, Будву, Грбаљ, Тиват, Котор, Херцег Нови, Дубровник и Цавтат. У Бару је краљ Александар посетио арцибискупа др. Николу Добречића у Примасији Српској, а у Котору бискупа др.Франу Ућелинија Тицу. На ручку у Бару 23. 9. 1925. године краљ Александар дигао је чашу и на- здравио: „У Бару на овом првом кораку слободног српског мора дижем чашу за ваше благостање”.Др. Никола Добречић поздравио је краља у име Српког приморја . Краљ Александар прегледао је у Тивту поморски арсенал, а затим у Ђеновићима морнаричке команде међу којима и хид- роавионску станицу. Краљ је присуствовао вежбама ратне морнарице. Краљевски пар посетио је манастир Савину код Херцег Новог и положио венац на Савински споменик, подигнут стрељаним Бокељима 1924. го- дине . Пре свог путовања разарачем “Дубровник” из Зеленике у Марсеј октобра 1934. године краљ Александар посетио је манастир Савину, где је запалио свећу, помолио се Богу и уписао у књигу посетилаца. То је био његов последњи потпис и последња свећа коју је запалио . Краљев- ски пар је 27. септембра 1925. године ушао у Дубровник кроз врата од Пила, окружен почасном стражом Жупљана, у њиховим богатим народ- ним ношњама. „Док су краљ и краљица пролазили преко Страдуна, са свих прозора је као киша падало на њих цвеће,... Дубровачке госпе са прозора палача махале су марамицама...“. Конту Иву Војновићу Стра- дун окићен цвећем изгледао је: “Као какав отмени салон за примање”. По Страдуну били су поређани с једне и друге стране соколи и соколице, мали извидници, ђаци стручне школе, поморске академије и Конављани у богатим народним ношњама извезеним златом. Увече на свечаном бан- кету краљ Александар поздравио је Дубровник здравицом: „...Обистини- ло се оно што се привиђало Гундулићу у чежњивој визији. Дубровник је сад у својој великој земљи, у којој га чека достојна улога, ...Дубровник, кроз столећа представник наше просвећености, нека и од сад не прекида ту нит,...нека осветла образ и себи и нама, одржавши високо своја сјајна предања. Дижем чашу у славу Дубровника”. Краљ је преко великог жу- пана поделио дубровачкој сиротињи 15.000 динара, а соколима и Женској добротворној задрузи по 5.000 динара . Дубровник је административном диобом државе постао сијело обласне самоуправе и великог жупана,те Управног суда и Грађевинске дирекције за сву Далмацију и Црну Гору. У Дубровнику је било средиште поморства Југославије, јер су 2/3 укупне југословенске тонаже припадале дубровачким паробродарским друштви- ма . Поморска војна академија отворена је 1924. године у Гружу. Дубро- вачка Јадранска стража предала је подморници “Смели” почасну заставу 21. јуна 1931. године на свечаности у луци Дубровник 2 . Исте године подигнут је Дом јадранске страже у Тивту. Део немачко-југословенског филма “Фантом Дурмитора” сниман је 1932. године у Дубровнику. Југо- словенска државна железница планирала је да на Видовдан 1938. године пусти у саобраћај први моторни воз на прузи Београд-Зеленика (Бока Ко- торска). Лист “Дубровник” писао је о дочеку: „дочекан од великог броја грађанства, стигао је у Груж први моторни воз” . Због брзине од 90 км/ч био је познат у јавности као Луди Сарајлија.
Добровољци
У Дубровнику 1920. године окупило се око 700 добровољаца из Америке, који су испунивши своју дужност, чекали да се врате предрат- ним пословима у Америку. Дубровник се 23. фебруара 1920. године у име југословенске отаџбине, опростио са јунацима на најсвечанији на- чин, уз пуно учешће војске, општине и грађанства. Добровољачка повор- ка окупила се испред Царинарнице (Спонзе), у којој је на првом спрату била Соколана. Свечана поворка школске омладине, сокола, корпорација са својим заставама, с музиком на челу, уз свирку и урнебесно клицање, допратила је борце за част и слободу до грушке луке, до пароброда. Ју- гословенски академски клуб у Дубровнику поставио је 1923. године спо- мен-плочу дубровачким добровољцима, палим у борби за ослобођење и уједињење. Априла 1941. године спомен плочу палим добровољцима ус- ташка тројка је залила црним мастилом, скинула, разбила, пренела кроз град и уништила. Пред заветном црквом Светог Влаха у Дубровнику, 13. новембра 1928. године развијена је застава добровољаца. Застави је ку- мовао краљ Александар I. Среска организација Савеза добровољаца у Дубровнику извршила је посвету своје заставе коју су даровале госпође града Дубровника. Застава је била државна тробојка облика и величине војничке заставе. С једне стране био је натпис : „Вјером у Бога, за Краља и Отаџбину”, а са друге стране: „Савез добровољаца - Дубровник”. Ис- тог дана Одбор у Дубровнику открио је спомен-плочу, на спомен 10-го- дишњице уласка српске војске у Дубровник, а у непосредној близини споменика краља Петра . 
Соколски покрет на Приморју
На Видовданском соколском сабору одржаном 1919. године у Но- вом Саду сви соколски савези ујединили су се у Соколски Савез С.Х.С. Соколска друштва Српске соколске жупе на Приморју из Дубровника и Боке Которске ушла су у Соколску жупу Мостар „Алекса Шантић“ основану 1920. године. Жупа је добила име по песнику и оснивачу Српског гимнастичког друштва „Обилић“ 1903. године у Мостару. Ста- решина жупе био је Чедо Милић, истакнути национални и соколски пре- галац. Исте 1920. године извршена је посвета соколског барјака у Јањи- ни, на Пељешцу. Први окружни слет Боке Которске одржан је 17. јула 1921. године у Тивту. На слету су учествовала соколска друштва бокеш- ког округа, а присуствовале су старешине жупе Мостар. Истакнути члан соколског друштва у Дубровнику био је др. Васо В. Пипер, службеник царинарнице у Гружу . Крајем двадесетих и почетком тридесетих го- дина 20. века живео је у Боки Которској Драгутин Инкиостри Медењак, пионир српске примењене уметности. На његовој алегоријској слици “Уједињење” рађеној око 1920. године приказана је панорама Дубровни- ка, града симбола слободе. За свог пријатеља Шпира Јанковића радио је декорацију хотела у Игалу. За време боравка у Херцег Новом 1932. годи- не Инкиостри је осликао Народни дом у Рисну. На позорници Народног дома осликао је завесу, која је приказивала Ловћен. Поред Ловћена били су приказани соколи у војничкој опреми као стража Јадрана. На горњем делу завесе била је убележена 1389. године, а на доњем делу завесе 1918. године Народни дом отворен је 6. септембра 1932. године На првом спра- ту биле су просторије за општину, а на другом за Соколско друштво, Ри- санско пјевачко друштво и Коло српских сестара. .
Посланица католичког епископата против Сокола 8. 1. 1933. године није читана у црквама барске арцибискупије и которске бискупије. Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупије, пријавио се за члана соколског друштва у Бару изјавивши: “Понос ће ми бити када на хаље свештенич- ке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини” . Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, бла- гословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4. 6. 1933. године бискуп др. Франо Ућелини Тица. Том приликом бискуп је у свом говору истакао: „ Нијесам потписао Посланицу јер су у њој биле очите клевете ...” . О свом чланству у соколу :”Члан сам југословенског Сокола, био сам и остајем. Не видим грех у томе” . Др Франо Ућелини Тице родио се 2. августа 1847. године на острву Лопуду код Дубровника. Основну школу завршио је у Лопуду, гимназију у Дубровнику, а богосло- вију у Централном богословском заводу у Задру. Био је професор а 1893. године ректор богословије у Задру. За которског бискупа постављен је 12. јануара 1895. године Национални рад донео му је кроз живот доста неугодних часова, али га ништа није могло поколебати. Краљ Алексан- дар одликовао га је орденом Светог Саве првог реда. Главно му је књи- жевно дело превод Дантеове Комедије. Бискупов сарадник био је истак- нути национални радник дон Нико Луковић. Каноник дон Нико Луковић био је ученик професора Бернарда Лазариа рођеног у Прчању, директора дубровачке гимназије и члана Извршног одбора Народног универзитета Боке Которске. Кад је бискуп навршио 89 година живота и када су мно- гобројни соколи из Дубровника и околице дошли у Лопуд да га поздраве, он их је благословио и рекао: „ Бог вас благословио соколска моја браћо! С вама сам до смрти ” . Умро је у свом родном месту Лопуду 1. јуна 1937. године Приликом сахране бискупа на Лопуду било је присутно око 5.000 грађана из Дубровника, Боке, Црне Горе, Мостара те из Лопуда. На вест о смрти сва национална друштва у Дубровнику извјестила су у знак жалости црне заставе. Проглас националних друштава потписали су: Народна одбрана, Дубровачко радничко друштво, Дубровачко српско пјевачко друштво „Слога”, Матица српска, Соколско друштво, Јадран- ска стража, Друштво „Књегиња Зорка”, Нова Југославија, Дубровачка грађанска Музика и Савез добровољаца. Почасну стражу држали су Соколи и Бокељска морнарица. Поворку су предводили соколи из Дуб- ровника, Цетиња, Мостара са својим заставама и соколском музиком из Дубровника. Соколске чете носиле су своје барјаке које је благословио бискуп. Од соколских старешина били су Гавро Милошевић, старешина соколске жупе Цетиње и Чедо Милић, старешина соколске жупе Мостар. У поворци су били представници Зетске бановине, национални прегаоци Миша Вакети, Андро Свилокос, капетан Иво Хаџија, др. Балдо Гради, др. Мато Грацић, др. Ђорђо Марић и др. Мелко Чингрија. Православно свештенство Боке заступао је протојереј-ставрофор Јован Бућин. На са- мом гробу опростили су се са покојником: Никола Мишић у име сеоских соколских чета, Нино Шутић у име дубровачког Соколства и капетан Иво Хаџија у име националног Дубровника . У управи Соколског друштва
Дубровник уз старешину Нина Шутића били су: начелник Иван Ковач; начелница Милена Груборова; тајник Бранко Хопе; прочелник просвет- ног одбора Михо Кусијановић. Друштво је почетком тридесетих имало 825 чланова. Соколско друштво Стон основано 1930. године имало је 122 члана. На подручју Соколског друштва-Дубровник било је 1937. године 17 сеоских соколских чета са преко 1.000 чланова. Соколска чета у Луци шипанској прославила је 14. августа 1938. године отварање свог Соколс- ког дома. Међу гостима били су чланови чете Бабинпоље и народ из дру- гих мјеста на отоку Мљету; затим чете из Сланога, Мравинца, друштво из Стона са музиком, чета из Орашца са музиком и чета из Мокошице. Са два пароброда стигло је матично друштво из Дубровника са делега- тима друштва у Требињу и чета из Жупе дубровачке. Из листа ”Дубров- ник”:„ Хиљаде народа у живописним народним ношњама прекрило је
пространу плацу на Луци “ Старешина матичног друштва Дубровник
Нико Шутић нагласио је у свом говору да се на све стране граде соколски домови што је најбољи доказ озбиљног и стваралачког рада Соколства. Најугледнији Шипањанин Марко Мурат, осим новчане помоћи, даровао је „најљепши урес новог Соколског Дома,” двије слике краља Александ- ра и краљице Марије . Приликом прославе Дана уједињења 1936. године Савез Сокола краљевине Југославије објавио је програм соколског рада за наредних пет година. Програм је према краљу Петру II назван Петрова петогодишњица. Тежило се јачању соколског рада на селу и економском и културном уздизању села оснивањем књижница, исушивањем бара, пошумљавањем, копањем бунара, грађењем цистерни, водовода... . У оквиру Соколске Петрове петољетке, од 1936. до 1941. године у Југославији изграђена су 143 вежбалишта, подигнуто 9 споменика као и 9 спомен-плоча, подигнуте 3 школе, засађено 95 “Петрових гајева”, уређе- но 6 паркова ... . Од 1936. године до 1938. године изграђено је 110 со- колских домова. Двадесетогодишњица Уједињења 1938. године у Дуб- ровнику обележена је постављањем спомен-плоче соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15. године: Филипу кап. Хаџији, Васи Милишићу и Милану Срзентићу. После свечаног дефилеа војске, мор- нарице, многобројних чланова „Нове Југославије” и соколских чета са заставама а чете Орашац и са својом музиком откривена је свечано спо- мен-плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, међу градским вратима од Пила, на мјесту одређеном за спомен-плоче . Соколи Зетске бановине обележили су 550 годишњицу Косовске битке посетом Косову и Метохији на Видовдан 1939. године.
Омладинска организација “Нова Југославија”
Почетком тридесетих година 20. века основано је национално-вас- питно и просвјетно друштво Омладинска Национална Организација „ Нова Југославија”. Удружење је основала национална омладина Дубров- ника. Чланови управе 1938. године били су: Предсједник кап. Нико Папа, подпредсједник Миливој Ћурлица, секретар Душан Павићевић, благај- ник Драгиша Јелић, одборник Благоје Вукичевић. У надзорном одбору били су Лаптало Перо, Шарић Иван и Сршен Перо. Нова Југославија је 8. и 9. јануара 1938. године развила свој барјак:„ У суботу вечер, ...изврше- на је ...бакљада, која је обишла дубровачким улицама предвођена Дубр. Грађанском и Соколском Музиком. ...У недељу у јутро стигла је из нашег дичног националног Цавтата делегација са Цавтатском Музиком, ...из- вршено је у Соколани свечано развијање барјака. ...Велике просторије Сокола биле су дупком пуне омладине и грађанства. Развијању барјака кумовали су : гђа Марија Мариновић, кћер поштов. Госпара Лука Боне и госп. Кап. Иво Хаџија. ...Потом су прочитани поздравни телеграми и писмо нашег националног ветерана и уваженог умјетника гос. Марка Мурата ...Ово писмо гласи: ...Нова Југославија наставља дело Дубров- ника у новој Слободи цјелокупног Народа. Она чува понос Дубровника, ...да угледа радосно „ крепки дубровачки гепа1ззапсе у крилу уједињеног народа ” онако као што је наговијестио историчар политичар честити Љуба Јовановић из Котора. ...Предвођени са три музике и заставом „ Нове Југославије ” из Соколане се је формирала једна управ импозантна поворка омладине, њој се је придружило и неколико наших националних ветерана ...вратише се да се поклоне споменику краља Петра.. . и спомен- плочи наших дубровачких омладинаца, који су свој млади живот жртво- вали за слободну Југославију. ...изрекла је диван говор, у коме је и ово ре- чено : „ .... Долазимо и пред плочу која нас потсијећа на наше предратне другове, који су се жртвовали и који нам служе за примјер како се ради и ствара, чува и трпи за најсветије циљеве Народа и Отаџбине.” ” .
Лист “Дубровник”
Лист „Дубровник” био је гласник Срба католика. Власник, изда- вач и уредник био је стари национални борац Кристо П. Доминковић, а главни сарадници били су Божо Хопе и Јован Перовић, стари борац и емигрант. Силом прилика лист «Дубровник» штампан је у Дубровнику или у Бокешкој штампарији у Котору. Штампао је чланке латиницом и ћирилицом. Лист је сматрао да је етничко порекло и језик важније од верске припадности. У полемици са хрватском штампом која је негира- ла постојање Срба католика лист је истицао да представља све Србе ка- толике који живе у Југославији: „Прије свега „ Обзор” треба да зна да ми претстављамо све Србе-католике који живе не само на некадашњем територију дубровачке републике, него гдјегод их има у нашој држави, ...Непризнавање Срба католика од стране Обзора ...не може нас никако склонити да промјенимо наше увјерење да смо Срби, па били католици, или православни. Можемо само пожалити да данас има још људи, који се питају апсурдом који понизује сваког паметног човјека, да се народи дијеле по вјери, док имају све друге атрибуте који их чине једним на- родом” . Лист је истицао да су дубровачки Срби католици били први у нашем народу који су узели за свој програм гесла „ брат је мио, које вјере био” и „ башка вјера, а башка народност”. Такође је истицао да је то исто проповједао у својим списима још у задњој четврти 18. вијека Доситије Обрадовић, који је поставио српску народну мисао на модерну основу . Писао је за Загребачки „Обзор”:„ „Обзор” и његови држе се политике : оно што је моје, моје је; а оно што је твоје, да буде и моје и твоје, док те не истиснемо.” Лист је разматрао развој хрватске нацио- налне свести код Срба католика: „ Освајачи, да би покорене народе што лакше и што дуже држали у ропству, убијали су им осјећај заједнице с осталом једнокрвном браћом, а уцијепили територијални патриотизам. Тако се развио и Кроатизам као територијална припадност. То нам лијепо илустрира Имбро Штавић у свом чланку : „Хрватска свијест и политич- ка зрелост”(Хрватски дневник, Загреб, 23. маја 1937.): „ Прије доласка браће Радића мален дио нашега народа истицао се својим Хрватством. Знам то добро из дјетинства, као код нас у доњој Хрватској или Славо- нији, особито старијем човјеку никако није ишло у главу, да је Хрват, него је рађе говорио за себе, да је : католик, шокац, Славонац, Граничар. Дакле мјесто имена Хрват могли смо прије чути у разним нашим краје- вима ова имена: Загорац, Славонац, Сријемац, Граничар, Приморац, Ли- чанин, Босанац, Херцеговац, Истранин, Међумурац, Шокац и Буњевац ... ” ” . О утицају Срба католика из Дубровника : „Босанске власти, са ми- нистром ... пл. Калајем на челу нијесу тако пуштале на миру ни наш Дуб- ровник. Католичко Српство дубровачко било им је тешки трун у оку, јер оно није било локалног карактера, но је имало голем уплив и значај и на остали католички дио нашег народа: на старом дубровачком територију, Боци Которској, а што је за босанске власти било најтеже; и на католике Босне и Херцеговине” . У чланку „ Дубровачке масе и хрватско име” од Александра Мартиновића разматрала се подршка католичке цркве хр- ватској пропаганди: „ ... У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком. ...Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентифи- кујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто: хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба, ка- толика, што признаје и сама Света Столица, и то још од давнина, још 1067, када је основана српска католичка арцибискупија. ...Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског ка- толичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији и Бачкој.“ Као пример те подршке: „ ...у Ђакову одемо походити самостан фратара босанских. Причекавши нас туте старешина самостана (огроман неки фратар босански), и причевши њему Др. Рачки нешто навијати на Хрватство босанско, изадрије се тај босански фратар, - ни пет ни шест - већ овако: „ Ај бога ти махните се ви тога Хрватства. Ви ћете с тим ва- шим хрватством упропастити и Србе и Хрвате! Та ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима.”...” . Сваког 3. фебруара прославља се у Котору најсвечаније, кроз столећа дан Светог Трипуна. Тада је град пун народа који се скупља да присуствује тој стародневној свечаности. Надбискуп др. Степинац посетио је почет- ком фебруара 1941. године Котор и пред црквом Светог Трипуна одржао говор. Реагујући на изјаву др. Степинца о хрватском карактеру Боке Ко- торске лист „ Дубровник” штампао је чланак свог сарадника из Котора „ Шта доказује камење Боке Которске” у коме се наводи да у Боки има 836 српских братстава од којих су 137 старинци зетског типа већином католици, 325 братстава из Црне Горе и 288 братстава из Херцеговине. Доноси и допис из Тивта : „ Јадран, наиме плаче и Српске обале. Напри- мјер: Дубровник и Боку Которску, у којој се, на вјероватно велику жалост г. Перушине, три четвртине народа осјећа и признаје Србима. Овај народ, свијестан свога права и своје снаге, може мирно да пређе преко деклама- ција и немоћног бијеса г. Перушине и њему сличних.” . 
Матица Српска у Дубровнику
На изборима у Цавтату 19. децембра 1937. године већину је доби- ла национална листа Ника Враголова. У чланку „Из Цавтата” штампаном у листу „Дубровник” истиче се да се Цавтаћани осјећају 70% као Срби, а 95 % су југословенски опредељени. ХСС је против њих водио кампању и како каже писац чланка: „ да нас у нашем дому вријеђају и да показују своју снагу власима Цавтаћанима” . Два пароброда Дубровачке пло- видбе превезла су првог маја 1938. године у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом срп- ском” у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Вал- тазара Богишића. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. У Одбору за комеморацију 30-годишњице смрти др Валтазара Богишића били су: Светозар С. Барбић, предсједник „Матице српске”; Душан Башић, предсједник „Јадранске Страже” у Дубровнику; Луко мар- киз Бона, предсједник „Дубровачке грађанске музике”; др. Ђуро Орлић, предсједник дубр. срп. пјев. друштва „Слога”; Даница Радовић, предсјед- ница „Кнегиње Зорке” у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије”; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друшт- ва”; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; ... . Истог дана увече у дворани „Слоге” одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. Одбор је 1938. године издао Споменицу дра Валтазара Богишића . Матица српска у Дубровнику своје свечане сјед- нице и предавања приређивала је у просторијама Дубровачког Српског пјевачког друштва „Слога”. На дан 300-те обљетнице смрти Ђива Франа Гундулића 8. децембра 1938. године приредила је свечану сједницу. Пре- давање о Гундулићу одржао је проф. С. Бурина. У свечаној дворани „Сло- ге” Матица је одржала предавања о Руђеру Бошковићу, Вуку Караџићу... . У просторијама Српског културног клуба у Београду 27. фебруара 1938. године одржан је састанак српских културних друштава и установа из Југославије. „Матицу Српску“ из Дубровника заступао је др. Владимир Ћоровић. На састанку је основан Савез српских културних друштава. За редовне чланове Краљевске Српске Академије Наука изабрани су фебру- ара 1940. године др. Милан Решетар и сликар Марко Мурат. На честитке Матице српске у Дубровнику др. Милану Решетару приликом његовог избора за редовног члана Краљевске Српске Академије Наука, госпар Милан је одговорио: „ ...Најтоплије захваљујем „Матици Српској” мојега незаборавнога роднога Дубровника, што се је сјетила мене врло старога Дубровчанина, ...али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више него ли ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата 
г. Марку Мурату-још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика, ...” . Срби католици из Дубровника били су пример буњевач- ким прегаоцима. Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима” наво- дили речи Дум Ива Стојановића из 1898 године: „Било би најбоље кад би смо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени ... Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрват- ско онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.” У члан- ку „Далматински Срби католици” у књизи Маре Ђорђевић Малагурске „Буњевка о Буњевцима” приказана је укратко повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике .
Примасија Српска у Бару
Лука Боне, Божо Хопе и др. М.Грацић из Дубровника су у име Срба католика упутили 15. јуна 1939. године барском арцибискупу и „Примасу свега краљевства српског” др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. Истицали су да је бо- гословија потребна како српском народу на Приморју, тако и католицима предратне Србије, Црне Горе и Војводине.У одговору на ову представ- ку једном од њених аутора др. Грацићу 23. 6. 1939. године др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. Примасија српска била је средиште културног живота у Бару . Музичко- пјевачко и позоришно друштво Братимство, наступало је у арцибискуп- ској палати изграђеној 1927. године Приређивало је вокалне концерте у Бару и Улцињу и изводило опере. Имали су мешовити хор и мали оркес- тар. Братимство је наступало самостално као градска музика и као сек- ција соколског друштва у соколској униформи. По правилнику чланови су се звали соколаши и били су дужни да раде на учвршћивању заједни- це грађана Југословенске државе . Помагао их је Арцибискуп барски и примас српски др. Никола Добречић који је такође помагао и друга национална и просветна друштва (Народна одбрана, Јадранска стража, Добровољци, Женско добротворно,...) . Др. Никола Добречић трудио се да унапреди културно и економски Приморје. Правио је паралелу између изграђеног модерног „хрватског Приморја“ и потпуно „ запуштеног Ср- пског Приморја” („град и село, рај и пакао”). Залагањем др. Николе Доб- речића 20. јуна 1935. године отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије Српске у Бару. Др. Никола Добречић имао је два доктората ( из филозофије и теологије). Сем српског знао је још 8 језика. На Добре- чићевој задужбинској цркви било је ћирилицом исписано његово арци- бискупско гесло „За Бога и за свој Народ”. Његова сестра Роза живјела је у Дубровнику. Предсједник владе Милан Стојадиновић поклонио је соколску заставу Соколском друштву у Бару. Септембра 1936. године од- ржана је велика свечаност Сокола са преко 5.000 учесника. Из Улциња, Тивта, Зеленике, Ђеновића, Котора, Мориња, Рисна, Херцег Новог, Буд- ве, Цетиња и Бара дошли су представници соколских друштава на вјеж- балиште у Бару. Овој свечаности присуствовао је бан Зетске бановине, Петар Иванишевић и многи други гости .
Дубровник у Бановини Хрватској
Група од 10-15 младића, из редова Мачекове партије напала је сре- дином новембра 1938. године нешто прије 11 сати ноћу Криста Домин- ковића, уредника „Дубровника” оборивши га на земљу. Навалили су са поклицима: “доље јереза !, доље „Дубровник”, доље влада!” и слично. Група нападача била је састављена од студената и радника од 20-24 го- дине. Неки од њих имали су посла са полицијом због свог агресивног држања. У чланку “Разбојнички нападај на нашег уредника” истиче се:„Ово је тај елеменат ког Дубровачки репортери извјесних новина у Сплиту, Загребу и Сарајеву називљу „одлични хрватски омладинци”“ . Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. године представ- ку М. Стојадиновићу : ”Да би омели напредак соколства у срезу Дубров- ник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имови- ном. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стоти- не чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле).
Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом . Поводом почетка преговора између Драгише Цвет- ковића и Влатка Мачека Соколи града Дубровника и околине упутили су представку 24. маја 1939. године у којој се истиче: ”Дубровник са својим херцеговачким залеђем чини једну нераздвојну географску, економску па и стратешку цјелину. Отцјепљење Дубровника од његовог природног залеђа и припајање ма каквој интересној сфери, значило би економску смрт овог поноса Југославије” .
Споразумом Цветковић - Мачек 26. 8. 1939. године Дубровник је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрват- ској. Одмах је почео прогон Срба, Југословена и сокола у Дубровнику и околини. О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколс- ки гласник”, лист Савеза Сокола краљевине Југославије. У чланку „Има ли прогона у Бановини Хрватској“ у „Соколском гласнику” наводи се : „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, ... свима уго- ворним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отка- зана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Коло- чеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону. Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.” (присталице Х.С.С.) „Да је то тачно, нај- боље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но шту је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као „победу”.” . У чланку „Казне и денунцијације”: „ Пишу нам из Цавтата: Среско начелништво у Дубровнику је, 6. марта, казнило са по 120 динара чланове овдашњег соколског друштва: Миљана Влатка, Матића Франу, Кушеља Перу, Ква- рантото Ива и Леле Антуна, зато што су, на празник Првог децембра, кад им је била забрањена прослава Дана уједињења, излазећи из соколане певали песме „Југославија”, „Полети сиви Соколе” и „Хеј трубачу”. То певање је у одлуци квалификовано, као „изазивање и нарушавање ноћног мира”, а денунцирани су били од стране чланова „Хрватске заштите”. На денунцијацију са те исте стране извршен је, 11. марта, претрес у 28 ста- нова југословенских националиста, од којих су већина чланова овдашњег соколског друштва. Претставници власти су изјавили да се преметачина врши зато, што је пријављено да се у тим кућама скрива оружје. Али ни у једној од њих није нађен ни најмањи траг о том оружју ! Није без ин- тереса нагласити, да је још године 1914, у бившој Аустрији, код већине тих истих људи вршена преметачина, и то због истих денунцијација, а добрим делом и због истих денунцијаната ...”. На истој страни у чланку „Пишу нам из Дубровника“: „Након многобројних отпуштања соколских чланова и Југословена из дубровачке општине, 13. марта су дошле на ред нове жртве, па су из службе градског поглаварства отпуштени ин- жињер Јозо Дражић, стални чиновник са 9 и по година службе; Миливој Чурлица, стални чиновник, са исто толико година службе; Иво Премић, стројар водовода, са 8 година службе; и Иво Лабаш, чувар болнице, са 5 година службе. Једини разлог њиховог отпуштања је, што су чланови Сокола. Отпуштен је такођер и Андро Жиле, чиновник благајне, са 8 го- дина службе, зато што је Југословен. - Читава трезвена и честита јавност је огорчена због ових срамотних прогонстава “ .
Лист „Дубровник” замерао је у чланку “Прилике у нашој општи- ни” због тога што само половина чланова опћинске управе коју је поста- вила Банска управа била родом из Дубровника. Критиковао је намеру нове управе да мења називе улица и да отпушта преостале опћинске чи- новнике, југословенски оријентисане . У чланку „Брисање српских оп- штина” коментарише се прикључење опћине Цавтат конавоској опћини са седиштем у Груди : „Јер, не постоји никаквих разлога, да се опћина Цавтат, која је показала способност свог самоуправљања, брише просто с тога, што тиме хоће да се утврди, како код нас не постоји српских опћи- на, и према томе ни Срба, и ако смо о свему и по свему српски расни тип” 46. Лист је пренео изјаву једнога из воћства ХСС изречену на седници у Дубровнику : „ Ми добро знамо да је то за Цавтат пропаст, али нека про- пада, исто није наш!” . У чланку „Доктору Крњевићу на знање” лист „Дубровник” реаговао је на изјаву представника Х.С.С. о четири случаја прогона одговоривши да: „ у самоме Дубровнику и то код само једног надлештва, Градског Поглаварства од споразума до данас отпуштено, уп- рав на улицу бачено, тачно 70 (седамдесет) лица, која су стално била намјештена дуги низ година....Ово је само, г. др. Крњевићу, у Дубровни- ку, и то само једног надлештва. Шта мислите г. Крњевићу, колико је слич- них прогона кроз данашњу бановину Хрватску”. Следећи број донео је списак од 96 отпуштених. Новинари листа „Дубровник” израчунали су да је заједно са породицама отпуштањима погођено 300 лица, а претход- ни списак отпуштених допунили су у броју 6 са још 9 лица са породица- ма . У чланку „Бачени на улицу” разматрао се положај отпуштених чи- новника у Дубровнику: „ до сада изгубило намјештење близу стотину разних намјештеника, ... Многи од ових бачених на улицу, запали у прави очај, и само што нијесу и подузели неки очајни корак ...” . У чланку „Како се располаже са зимском помоћи код нас” лист је критиковао на- чин доделе зимске помоћи : „Али она није добила зимске помоћи, јер није у листи, а није у листи с тога, како нам кажу, јер њезин муж није гласовао за Мачека.” Лист је пренео извештај дописника „Југословенске Поште” из Сарајева: „Познавајући расположење оних који су са овом помоћи располагали, наш елеменат уопће, а православни поготово, није се усудио пријавити. Од оних који су кроз ову годину бачени из службе на улицу нико није добио ни једну пару, али је зато неколицини препору- чених потпора достављена на кућу у затворени