Проф. др Марко Кнежевић СРПСКИ НАРОД У ПЛАВУ СА ОСВРТОМ НА ЦРКВИШТЕ У МАРТИНОВИЋУ

Пише Проф. др Марко Кнежевић

СРПСКИ НАРОД У ПЛАВСКОЈ ЖУПИ И ЕТНИЧКЕ И ВЈЕРСКЕ ПРОМЈЕНЕ ОД СТРАНЕ МУСЛИМАНА СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ЦРКВИШТЕ У МАРТИНОВИЋУ

На преразмјештај становништва и етничке и вјерске промјене у Плавској жупи кроз историју утицало је више фактора, нарочито ратови, миграције, демографска кретања, промјена друштвено-политичких и друштвено-економских односа и др.

Највећи утицај на овдашње етничке и вјерске промјене имали су историјски фактори:

- Турска освајања и живот под Османлијама почев од краја XV вијека па до завршетка Балканског рата 1912;

- Први свјетски рат и Аустроугарска окупација крајем XVI почетком XVIII вијека;

- Други свјетски рат и фашистичка окупација 1941-1945;

- Комунистички и посткомунистички период.

У раном средњем вијеку читаво Горње Полимље са Плавском жупом било је у саставу прве српске државе Рашке којом је владала династије Немањића у периоду 1168 - 1353. године. Рашком су владала четири жупана: Завид, Првослав, Стратимир и Немања. Плавска и Будимљанска жупа биле су под управом српског жупана Првослава, који је подигао манастир Ђурђеви ступови. Лимска долина са Плавском жупом је представљала «кичму» државе Рашке. Син Стефана Немање Сава основао је 8 епископија међу којима и Будимљанску. У саставу српске државе Немањића Плавска жупа се први пут помиње средином XIII вијека за вријеме краља Уроша (1243 - 1276). Након његове смрти смјењивали су се бројни владари под чијом влашћу је била жупа, почевши од краља Драгутина и краљице Јелене - Анжујске, па до турских вазала Вука Бранковића и Стефана Лазаревића. Сједиште Плавске жупе било је у Плаву, који се састојао од два сусједна насеља: Село у Плавље град и Рибари.

Захваљујући природним богатствима и љепотама, те повољним природним условима за сточарство и земљорадњу, за риболов и лов, Плавска жупа је била веома привлачна за српску властелу и свештенство. Преко жупе се одвијао жив саобраћај између Приморја и унутрашњости Балканског полуострва, па је жупа представљала значајан саобраћајни и трговачки центар. Према писаним изворима у жупи су живјели хришћани, већином Срби. Готово сва имовина, припадала је цркви, По манастирским хрисовуљама метохе у жупи су стекли даровницама српских владара велики манастири: Хиландар у Грчкој, Градац, Бањска, Дечани и Свети Арханђели на Косову и Метохији. Дечанско властелинство било је једно од највећих.

.

Турци су освојили Лимску долину 1455. године. Плавска жупа припала је Скадарском санџаку, који је имао четири казе: Скадарску, Подгоричку, Пећку и Бихорску. Жупа Плав била је у саставу Бихорске казе, и тада је имала 15 села са укупно 1.157 домаћинстава. То је био најнасељенији крај читаве Лимске долине.

Према турском дефтеру из 1485. године, послије пада Скадра под турску власт, Турци су (ради наплате дажбина) извршили попис становништва и имовине у данашњој сјеверној Албанији. Тим је пописом обухваћена и Плавска жупа (вилајет). Из дефтера се види да су житељи жупе били Срби. Са 97% становништва српског поријекла, међу којима је било и поисламљених Срба, Плавска је жупа представљала етнички чисту средину. Такође, према попису которског племића М. Болице из 1614. године, види се да су у свим пописаним домовима, укупно 638 њих, живјели Срби православне вјере, укључујући ту 1.435 војника. Сва насеља, према наведеним пописима, имају српске топониме, а пописана лична имена чланова домаћинстава такође су српске етимологије.

Међутим, у току четири вијека под Турцима етничка и вјерска структура Плавске жупе из доба Немањића знатно се промијенила. О томе свједоче подаци Јована Цвијића из 1908. године, по којима су свега 16,6% становништва ове жупе чинили „старинци“, док се 83,4% укупног становништва у жупи населило током 17. и 18. вијека.

Највеће етничке и вјерске промјене у жупи настале су послије великих сеоба 1690. и 1738. године, под вођством А. Чарнојевића и А. Јовановића Шакабенте. Тада се српско становништво иселило према сјеверу и населило у Панонској низији. На имања исељених Срба досељавају се арбанашка племена католичке вјере Клименте из сјеверне Албаније Такође, из Старе Црне Горе и Брда у потрази за бољим животом долазе сиромашни беземљаши. Током XVIII вијека Турци су протјерали бројне Клименате, а оне који су остали у селима Трепча (Мартиновиће), Новшиће, Горња Ржаница, Пепиће, Хоте и др. исламизирали су. Упркос насиљу, преостали Срби и ранији досељеници, након сеоба, опстали су у Жупи. Међу новим досељеницима долазе појединачно или у мањим групама Кучи и Затријепчани који акође примају ислам и добијају земљу.

Како наводи проф. др Радован Бакић, у раду Демографски развитак Сјеверне Црне Горе, према попису становништва 1921. године, у тадашњем Плавско-гусињском срезу, који је у оквиру андријевичког округа обухватао општине плавску, гусињску, војносељску и величку, живјело је 10.292 становника. У Плавско-гусињском басену (долина између Плава и Гусиља), било је без Велике, 8.337 становника, од којих 5.899 или 70,7% исламске, 2.057 или 24,7% православне и 375 или 4,5% католичке вјере. Српским језиком говорило је 92,4%, албанским 7,5%, а само шест лица или 0,1% турским.

Први послијератни попис становништва 1948. године показао је да се од укупно 12.802 становника у басену за Црногорце изјаснило 83,8%, укључујући ту и Муслимане, за Албанце 16,3%, за Србе 0,1%. За српски језик као матерњи изјаснило се 83,9%, а за албански 16,3% становништва. Према попису 2003. године, у општини Плав преовлађује становништво исламске вјере (74,21%), док су православци заступљени са 24,25%, а католици са 0,70%.

У односу на претходни попис дошло је до релативног повећања броја православног становништва. По насељима Срби и Црногорци, односно православно становништво данас је доминантно у Новшићу, Велици, Машници, Горњој Ржаници и Мурину, а већинско у Брезојевицама.Становници исламске вјере преовлађују у свим насељима јужног дијела општине, изузев у Брезојевицама.

У Мјесним заједницама, Велика, Мурина и Брезојевице и катастарским општинама и селима гдје већинско и доминантно становништво чине Срби и Црногорци, депопулациони процеси последњих деценија прерастају у демографски колапс, односно демографско пустошење. То потврђују подаци пописа становништва 1971 - 2011 по којима МЗ Велика биљежи пад броја становника за 72,43%, а МЗ Мурина за 39,38%. Као последица бијеле куге драстично се смањује се контингент биолошки продуктивног и радно способног становништва, вишечлана и претежно старачка, домаћинстава трансформишу се у двочлана и једночлана. Због знатно већег морталитета од наталитета прираштај становништва постаје све негативнији.

Упоредо са демографским пустошењем опада број православних вјерника, као и број ученика у школама и број радно спосбних радника. Угрожен је опстанак сеоских школа и матичне школе у Муриин. Све мање вјерника је не само за новоподигнуте храмове него и за средњовјековни манастир Св. Тројице у Брезојевицама.

Узроке таквог стања треба тражити прије свега у укидању Величке и Полимске општине, одумирању села и великој запостављеност мјесних заједница и катастарских општина у којима већинско и доминантно становништво чине Срби, односно православци. Та запостављеност је нарочито евидентна у погледу запошљавања и инвестиционих улагања у развој инфраструктуре и привредних дјелатности.

Црквиште са темељима цкве Св. Василије Острошки у Мартиновићу

О присуству православног становништва у Плавској жупи, односно Плавско-гусињском крају, свједоче бројна црквишта, храмови, манастир Свете Тројице у Брезојевицама и бројни топоними и микротопоними. По М. Велимировићу, у Горњем Полимљу било је 27 црквишта. Само на подручју Плавске жупе има преко десет црквишта - локација гдје су се налазиле цркве са својим посједима. То су: Гусиње, Досуђе, Метериз (у Плаву), гдје је био очуван и „дирек“ свете трпезе, Скић, Ђурђевица. На имању Павла Нововића у Горњој Ржаници постоје трагови Петкове цркве, која се помиње у хрисовуљи манастира В. Дечана. Наспрам ове преко Лима код моста у Пепићу постојала је Петрова црква. На црквишту у Мартиновићу подигнута је црква Св. Василија Острошког У средњовјековној српској жупи Плав, Мартиновиће се звало Трепча и било је насељено искључиво Србима. По турском дефтеру из 1485. године имало је 37 домова и 42 становника, пописана поименично, као на примјер, Видак, Никола Богдан, Радич, Вук, Бранско, Ђура и др. О присуству тих Срба овдје свједочe не сами лична имена него и српски топоними, тј хидроними ороними, етноними и др.

Катастарска општина Мартиновиће у саставу је недоавно основане општине Гусиње. Има површину од 15,78 км квадратних. Од свих КО у данашњим општинама Гусиње и Плав ово село, са доминантним албанским становништвом, има највећи демографски раст, тако да постојеће границе атара постају тијесне. Према попису 1948. имало је 392 становника, према попису 1981, 842, а према последњем попису 2011, 683 становника. Према попису 1991, у КО Мартиновиће било је укупно 722 становника, од којих по националној припадности 677 или 93,8% Албанаца, 24 или 3,3% Црногораца, 9 или 1,2% Срба, 5, или 0,7 Муслимана.

У овом селу налазила се Црква Светог Василија Острошког – Чудотворца, која је подигнута по налогу Митрополита Митрофана Бана 1938.године. Претходно, још 1902. године митрополит Митрофан Бан својим писмом бр. 550 од 3. априла налаже свештенику гусињском Ђорђу Шекуларцу да огради место за цркву и гробље у Мартиновићима. Цркву је освештао Викарион Еписком Будимљански Николај Јокановић са свештенством 1940. године. У то вријеме међу становницима Мартиновића било је 73 мушких и 52 женских особа православне вјере (Савић Ж., 2013). Димензије, цркве 7,50 х 6,20 м, одговарале су броју православних вјерника Мартиновића, али су у цркву долазили и вјерници из сусједног Војног Села. У почетку Другог свјетског рата, 1941.године, цркву су запалили Шиптари из овог села. Након палења и рушења цркве остали су само темељи, висине 1 м, касније затрпани земљом и зарасли у коров, а недавно откопани и очишћени.

Све до одласка у БиХ овдашњи парох Жељан Савић на дан славе Св, Василија Острошког 12. маја држао је литургију на темељима олтара ове цркве, којој су присуствовали вјерници из околине. Организовано је уређење црквишта и гробља, ограђивање, чишћење и откопавање темеља, при чему је нађен часни крст.

Мјештани овог села низ година ометају одржавање Божје службе на Црквишту. Окупљали су се у већем броју и спречавали постављање нове ограде око црквишта и гробља. Кроз гробље су направили сеоски пут. Покушали су да насилно спријече радове на откопавању темеља цркве у мају 2013. године. Било је покушаја и физичког обрачуна, али интервенцијом полиције из Плава није дошло до тежих посљедица. Мјештани Мартиновића сматрају да је црквиште са православним гробљем њихов посјед. Око утврђивања својине Црквишта вођен је судски спор у Основном суду у Плаву и Вишем суду у Бијелом Пољу, који су овдашњи мјештани Мартиновића изгубили.

Црквено земљиште у селу Мартиновиће површине 23,69 ари (црквиште, ливада и гробље), гдје се налазе темељи цркве је у власништву Митрополије црногорско-приморске, а у саставу је црквеног комплекса цркве Свети Ђорђије у Гусињу.

Преглед црквене имовине храма Св. Ђорђе у Гусињу

Укњижена имовина у Катастру општине Плав

Храм Лист непокретности број Катастарска Општина  Површина Црква Св. Ђорђа

487 Гусиње 32 ара, 52 m² Црквиште у Мартиновићу 160 Mартиновиће 23 ара,69 m²

Обнову светиње у Мартиновићима и даље покушавају спријечити Албанци, који су након одржавања литургије дана 12. маја 2019, у току ноћи између понедељка и уторка сломили крст и бацили га у поток. Крст се налазио на обновљеном темељу олтара некадашње богомоље. По пријави полиција је изашла на лице места и извршила увиђај. За сада нико из полиције не жели на ову тему да комуницира са новинарима, али ни о другим случајевима и бројним ранијим провокацијама на верској и националној основи у овом крају.

Митрополија црногорско-приморска захтијева одлучну реакцију државе, која би морала да се обрачуна са људима, без обзира из ког ентитета потичу, који шире верску и националну мржњу, нарушавајући овдашњи мултиетнички, мултиконфесионални и мултикултурни склад на који се позивају актуелни политичари. Свештеник Бојан Радуновић позвао је на мир и суздржаност наших комшија Албанаца, али и наших верника и свих православаца којима тешко падају провокације којима су изложени.

Због прогона српске православне цркве у Црној Гори, покушаја отимања њене имовине, прогона свештеника, а поготово због најновије изјаве предсједника Мила Ђукановића да ће обновити аутокефалну црногорску цркву, ситуација око обнове светиње у Мартиновићу у овом тренутку је неповољна,