ЈОВАН МАРКУШ -НАРОДНИ ПОСЛАНИЦИ ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ ИЗ 1918.Г.

ДА ЛИ ЋЕ СКУПШТИНА ЦРНЕ ГОРЕ ПРОГЛАСИТИ ДРЖАВНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА НАРОДНЕ ПОСЛАНИКЕ (БЈЕЛАШЕ,ЗЕЛЕНАШЕ, МУСЛИМАНЕ,РИМОКАТОЛИКЕ И ПРАВОСЛАВНЕ) КОЈИ СУ ПОИМЕНИЧНИМ ГЛАСАЊЕМ ЈЕДНОГЛАСНО ДОНИЈЕЛИ ОДЛУКУ ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ ИЗ 1918.Г. ???

Велика народна скупштина се састала 11. (24) новембра 1918. у Подгорици и одржала прву сједницу у згради Монопола дувана. Сјутрадан 12. (25) новембра прихваћен је извјештај Верификационог одбора и оснажени су избори народних посланика и то:

ЗА ОКРУГ ЦЕТИЊСКИ:
за варош Цетиње: Љубо Гломазић, адвокат, и др Нешко Радовић, окружни физикус;
за срез цетињски: Видо Милошевић, земљорадник, Марко Матановић, инжињер, Алекса Мартиновић, консул и Перо Врбица, шеф државног рачуноводства;
за срез чевски: војвода Стево Вукотић, окружни начелник, Лука Вукотић, адвокат приправник, Блажо Беговић, учитељ Живко Драговић, државни савјетник, Петар Мијановић, свештеник, и Крсто Радуловић, свештеник;
за срез ријечки: Митар Вукчевић, државни правобранилац, Др Милутин Лопичић, љекар, Стево Јовићевић, банковни чиновник, Јован Дапчевић, ђакон, Никола Марковић, учитељ, Васо Ђурановић, учитељ Марко Кнежевић, суплент, и Перо Калуђеровић, учитељ.

ЗА ОКРУГ ПОДГОРИЧКИ:
за варош Подгорицу: Саво Церовић, члан Великог суда, и др Душан Матановић, адвокат;
за капетанију подгоричку: Крсто Раичковић, апс. правник, и Јован Станковић, учитељ;
за капетанију љешкопољску: др Гаврило Дожић, митрополит, и Јован Ћетковић, учитељ;
за капетанију пиперску: Спасоје Пилетић, начелник Министарства унутрашњих дјела, и Михајло Божовић, свршени правник;
за капетанију спушку: Вуко Пулевић, свршени филозоф, и Филип Павићевић, учитељ;
за капетанију доњокучку: Петар Поповић, секретар првостепеног суда, и Арсо Петровић, писар обласног суда;
за капетанију горњокучку: Стеван Гошовић, матурант, и Мираш Радоњић, писар обласног суда;
за капетанију братоношку: Димитрије Грујић, учитељ, и Никола Симовић, свештеник;
за капетанију петрушинску: Радован Бошковић, секретар првостепеног суда, и Душан Групковић, студент права;
за капетанију мартинићку: Марко Савићевић, чиновник, и др Станко Радовић, марвени љекар;
за капетанију павковићку: Милош Јовановић, апсолв. студент, и Живко Павићевић, апсолв. правник;
за капетанију вражегрмску: Лазар Дамјановић, адвокат, и Ново Вучић, учитељ;
за капетанију затријебачку: Саво Фатић, адвокат, и Нико Ујкић, тежак;
за капетанију тушку: Милан Ненезић, управник подгоричке банке, и Спасоје Радуловић, бивши народни посланик;
за капетанију зетску: Василије Дракић, учитељ, Филип Мајић, свештеник, и Ристо Вујачић, адвокат.

За округ никшићки:
за срез шавнички (за три капетаније дробњачке): Богдан Бојовић, секретар првостепеног суда, Томо Полексић, матурант, Станко Обрадовић, свештеник, Љубо Церовић, писар обласног суда, Радован Томић, учитељ, и Радуле Јауковић, секретар Великог суда;
за срез Вилусе: Марко Даковић, адвокат приправник, Коста Пејовић, адвокат приправник, Иво Вукотић, адвокат приправник, Гаврило Комненић, поштанско-телеграфски чиновник, Никола Ковачевић, учитељ, Иво Копривица, свештеник, Ристо Чолаковић, земљодјелац, Никола Пејовић, трговац, и Миљко Булајић, учитељ; 
за срез никшићки: Крсто Љешевић, свештеник, Новак Ковачевић, судија, Мирко Симовић, настојник грађевина, Милош Брајовић, учитељ, Глиша Лаловић, банкарски чиновник, Стеван Николић, студент, Вукан Ђуровић, свршени правник, Љубо Пајић, посједник, Јово Бајовић, предсједник општине, Крсто Станишић, земљодјелац, Милан Вукотић, полиц. чиновник, и Грујица Ускоковић, земљорадник;
за срез Горанско: Данило Радојичић, чиновник Мин. војног, Миро Гломазић, учитељ, Мирчета Головић, свештеник, Јово Радовић, свештеник, и Митар Вишњић, земљодјелац.

ЗА ОКРУГ БАРСКИ:
за капетаније доњоцрмничку: Илија Гвозденовић, учитељ, и Никола Клисић, учитељ;
за капетанију горњоцрмничку: Михајло Јовановић, судија, и Душан Поповић, студент права;
за капетанију шестанскоселачку: др Блажо Лекић, свршени правник, и Петар Лукић, драгоман консулата;
за варош Бар: Митар Иличковић, трговац, и Петар Хајдуковић, свештеник;
за капетанију барску: Васо Новаковић, студент права, и Саид Дивановић, банкарски чиновник;
за капетанију мркојевићку: Суљо Петовић, земљодјелац;
за капетанију улцињску: Урош Марић, апотекар, и Јован Хајдуковић, окружни начелник.

ЗА ОКРУГ КОЛАШИНСКИ:
за капетанију горњоморачку: Сава Драговић, бивши судија, и Илија Мандић, племенски капетан;
за капетанију липовску: Јово Лазаревић, трговац, и Милош Радовић, учитељ;
за капетанију поља-колашинску: Милан Терић, свршени ђак трговачке академије, и Павле Жижић, учитељ;
за капетанију колашинску: Новица Шћепановић, апсолвирани студент филозофије, и Благота Селић, општински судија;
за капетанију ровачку: Никола Булатовић, учитељ, и Мишо Драшковић, земљорадник;
за капетанију доњоморачку: Марко Ракочевић, апсолвирани студент филозофије, и др Гаврило Дожић, митополит;
за варош Колашин: Мирко Вујисић, свештеник.

ЗА ОКРУГ АНДРИЈЕВИЧКИ:
за капетанију андријевичку: Зарија Вуковић, предсједник суда у пензији, и Јанко Спасојевић, бивши министар;
за капетанију краљску: Велимир Јојић, свршени филозоф, и Љубомир Бакић, бивши министар;
за капетанију шекуларску: Саво Спасојевић, секретар Министарства спољних послова, и Радоје Николић, геометар;
за капетанију величку: Новица Поповић, учитељ, и Љубомир Вуксановић, адвокат;
за капетанију љеворечку: Божидар Томовић, студент права, и Јагош Вешовић, професор;
за срез плаво-гусињски: Саво Пауновић, племенски капетан, Ристо Јојић, суплент, и Томица Ивановић, студент права;
за капетанију полимску: Марко Ћулафић, тежак, и Ново Вугделић, члан државне контроле.

ЗА ОКРУГ БЕРАНСКИ:
за срез берански: Милосав Раичевић, бивши министар, Богдан Обрадовић, учитељ, и Томо Јоксимовић, учитељ;
за срез рожајски: Прокопије Вековић, протосинђел, Љубомир Поповић, инжињер, и Никола Цемовић, судија;
за срез бјелопољски: Александар Бајовић, учитељ, Кирило Балшић, свештеник, и Никола Мићовић, студент права;
за варош Бијело Поље: Андро Станић, трговац;
за срез будимски: Радован Јоксимовић, капетански писар, Милић Поповић, срески капетан, и Вукајло Девић, учитељ;
за срез коритски: Милан Поповић, учитељ, Мило Делевић, окружни судија, и Милош Поповић, учитељ;
за варош Беране: Александар Поповић, предсједник општине.

ЗА ОКРУГ ПЉЕВАЉСКИ:
за варош Пљевља: др Јаков Зарубица, љекар, и Серафин Ћарић, игуман;
за срез пљеваљски: Саво Вукојичић, свештеник, Дервиш Шећер-Кадић, окружни муфтија, и Омербег Селмановић, судија обласног суда;
за срез шаховићки: Милан Бајић, свршени правник, Хамдибег Хасанбеговић, посједник, и Митар Обрадовић, суплент;
за срез бољанички: Алекса Бајић, трговац, Махмут-бег Мановић, судија окружног суда, и Прокопије Шиљак, учитељ.

ЗА ОКРУГ МЕТОХИЈСКИ:
за варош Пећ: Назимбег Махмутбеговић, велепосједник, и Михајло Димитријевић, трговац;
за варош Ђаковицу: Љубомир Кујунџић, трговац, и Муса Сејдула, трговац;
за срез пећки: Миливоје Милетић, свештеник, Камбер Дема, земљорадник, и Величко Лазаревић, земљорадник;
за срез источки: Дашко Хреза, католички свештеник, Никола Јовићевић, свештеник, и Јевто Поповић, предсједник првостепеног суда;
за срез ђаковички: Крсто Јаблан, судија, Мехмед Зећирага, велепосједник и Мустафа Јајага, земљодјелац. 
Поред посланика присталица концепта који су заступали ''бјелаши'', изабрано је и неколико посланика који су заступали концепт уједињења ''зеленаша''. 
Велика народна скупштина на сједници од 13. (26) новембра 1918. године поименичним гласањем ЈЕДНОГЛАСНО ЈЕ ОДЛУЧИЛА, између осталог, сљедеће: ''Да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те да тако уједињене ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.'' На истој Скупштини је одлучено да се изабере Извршни Народни одбор од пет лица као суверена власт, која ће привремено руководити пословима, док се уједињење Црне Горе и Србије не приведе крају.
Народно расположење у току рада Велике народне скупштине може се видјети и из поздравних телеграма који су пристигли из свих крајева Црне Горе. Као илустрацију прилажемо неке од њих: Митрополита црногорског Митрофана Бана, Епископа захумског Кирила Митровића, предсједника Народне скупштине изабране 1914. године Мила Дожића, некадашњег министра унутрашњих дјела војводе Лакића Војводића, званичника и грађана Цетиња и становника катунско-ријечке области . 
Велика народна скупштина на сједници од 14. (27) новембра 1918. године, апсолутном већином гласова, изабрала је за чланове Извршног народног одбора: војводу Стева Вукотића, Марка Даковића, Риста Јојића, Спасоја Пилетића и Лазара Дамјановића. На истој сједници је изабрана скупштинска делегација од 18 лица за одлазак у Београд да србијанској влади достави одлуке Велике Народне скупштине. У ту делегацију су изабрани: Митрополит др Гаврило Дожић, др Станко Радовић, Омербег Селмановић, Прокопије Шиљак, Новак Ковачевић, Љубо Павић, Митар Вукчевић, Љубо Гломазић, Петар Хајдуковић, Михајло Јовановић, Михајло Димитријевић, Назимбег Махмудбеговић, Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић, Велимир Јојић, Благота Селић и Марко Ракочевић. 
Извршни народни одбор је на сједници од 14. новембра 1918. године поднио Програм рада у девет тачака који је Скупштина усвојила једногласно. Програм садржи мјере које треба предузети, да би се послије скоро трогодишње окупације могла успоставити власт и осигурала лична и имовинска безбједност и потпуно сузбило безвлашће, које по правилу прати прелаз између ратног и мирног стања. Од чланова Одбора само су војвода Стево Вукотић и Спасоје Пилетић, један од оснивача Народне странке, имали искуство у вршењу власти из предратног периода, тако да је Скупштина на основу предлога из Програма додијелила десет народних посланика Извршном одбору за спровођење усвојених мјера на нормализовању стања.
Народно вијеће из Загреба, као врховна власт Словенаца, Хрвата и Срба са простора некадашње Аустроугарске, упутило је своју делегацију у Београд 28. новембра 1918. године. Делегација је престолонасљеднику регенту Александру I Карађорђевићу и влади Србије саопштила одлуке и жеље Народног вијећа, које је поднијело адресу. Према предлогу Народног вијећа: коначно рјешење и облик државе треба препустити конституанти, законодавну власт да привремено врши Државно вијеће и да владарску власт до конституанте врши регент Александар.
Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу проглашено је 1. децембра 1918. године. Предсједништво Народног вијећа је 3. децембра 1918. објавило, да је актом уједињења престала функција Народног вијећа као врховне суверене власти Словенаца, Хрвата и Срба на територији некадашње Аустроугарске.
Прва заједничка влада Срба, Хрвата и Словенаца образована је 20. децембра 1918. године. Предсједник Министарског савјета је постао Стојан М. Протић а потпредсједник др Антон Корошец. У првој влади Краљевине СХС једини министар из Црне Горе био је Милосав Раичевић, један од оснивача Народне странке.
Народној скупштини Краљевине Србије 29. децембра 1918. предсједник Министарског савјета Стојан Протић поднио је саопштење о прокламованом народном и државном јединству Срба, Хрвата и Словенаца и образовању једне Краљевске владе за цијелу Краљевину СХС. Народна скупштина Краљевине примила је саопштење на знање и дала са своје стране политичку потврду свршеном дјелу уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца. 
О реакцијама савезника на одлуке Велике народне скупштине у Подгорици проф. др Драгољуб Р. Живојиновић пише, између осталог: ''Одлуке Подгоричке скупштине покренуле су лавину питања које је требало решити од почетка рада мировне конференције... Иако се сматрало периферним, стално се појављивало пред миротворцима, узнемиравало их и збуњивало. Поједине делегације су у одлукама Скупштине виделе тријумф начела слободне воље народа, док су их друге доживљавале као повреду уставности и монархијског легитизма.'' 
Нова држава је призната на Међународној конференцији у Паризу 1919. године, с тим што су њене границе прецизиране према сусједним државама накнадним билатералним уговорима – у Неију са Мађарском, Сен Жермену са Аустријом, Трианону са Бугарском и Рапалу са Италијом 1920. године. 
Ослобођење а потом уједињење и стварање нове државе Краљевине СХС, чиме су фактички престале да постоје као независне државе Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора, није донио толико жељени мир напаћеном народу у Црној Гори. У расплету ствари у Црној Гори новембра 1918. године главну улогу имали су Црногорци – омладина, присталице Народне странке, комити и устаници. Већина посланика предратне Народне скупштине као и сви предсједници влада од доношења Устава 1905. године: Лазар Мијушковић, Марко Радуловић, Андрија Радовић, др Лазар Томановић, бригадир Митар Мартиновић и сердар Јанко Вукотић, су подржали одлуке Велике народне скупштине.