МИЉАН СТАНИШИЋ УСТАНАК У ВАСОЈЕВИЋИМА ЈУЛА 1941. ГОДИНЕ
МИЉАН СТАНИШИЋ
УСТАНАК У ВАСОЈЕВИЋИМА ЈУЛА 1941. ГОДИНЕ
Оружаном устанку против италијанског окупатора у беранском срезу претходио је састанак у мјесту Долац, на којем су присуствовали: мајор Милорад Јоксимовић, капетани Павле Ђуришић, Радомир Поповић, Рудолф Перхинек, поручник Мирко Куклић, потпоручник Мирко Вуковић и Васо Ђуришић, судија Илија Лутовац и др. Главна тема састанка била је организовање устанка у срезу. Неколико комуниста присутних на састанку, међу којима и судија Лутовац, поставили су питање устаничке заставе и били становишта да се оружје које посједују (у партијским магацинима), али и оно које буду заплијенили у устанку да припадне само њима и скојевцима, што није од већине прихваћено, већ да се подијели војницима из претходних ратова и онима који су служили краљевску војску, а да се устаничке јединице формирају на братственичкој и племенској основи: чете по селима, а батаљони по општинама и срезовима.33) Комунистички извори везују доношење одлуке о устанку у Беранама састанком њиховог МК КПЈ 14. јула, гдје су они позвали све становнике среза, без обзира на политичку и др. припадност, да узму учешћа у њему. На масовност устанка у Беранама, поред одлука тзв. Петровданског сабора, имао је и догађај који се десио прије устанка, када су мјештани с. Лужац пуцали на групу италијанских војника који су почели вршити претрес кућа, под изговором да траже скривено оружје, а имали су само намјеру да се снабдију храном и пићем, у чему су почели оскудијевати. Том приликом убијена су два њихова војника, а у знаку одмазде команда италијанског гарнизона је послала војску која је 13. јула ухватила девет младих људи, које је стријељала на Јасиковцу, што је изазвало огорчење народа и убрзало устанак у срезу.34)
Аутори који су писали о устаничким дешавањима наводе да се број италијанских војника и официра у касарни у Беранама кретао од 1.000- 1.500, а посједовали су велику количину тешких митраљеза и артиљерију. Њих је 15. јула напало око 2000 устаника, којима су командовали мај. Миомир Цемовић, мај. Милорад Јоксимовић, кап. Павле Ђуришић, кап. Рудолф Перхинек и др. официри. Устаничко вођство чинили су листом официри, мада је у њему био и мањи број комуниста, који су већ били раније створили герилске чете. У жестоким борбама, у којима су храброст показале и једна и друга страна (и устаничке и италијанске снаге), а Италијани, када су
31. Исто, с. 42
32. Бошко Ђуричковић, Организација и развој устанка у срезу даниловградском, Војно-
историјски гласник бр.1, 1950.
33. Др Вукота Реџић, н.д., с.169
34. Радивоје Боричић, Прво ослобођење Берана и формирање првог народног
одбора, Иванград, 1959., с. 88
били у потпуности опкољени са свих страна и више нијесу били у могућности да пружају озбиљнији отпор, предали су се 18. јула. Комунистичка историографија истицала је водећу улогу комуниста у устанку, иако је чињеница да су они имали своје представнике у устаничкој команди, али као малобројна организација у њему су имали споредну улогу. Највеће заслуге у позитивном исходу устанка припада устаницима, који су били надахнути слободарским традицијама, а многи од њих су били учесници балканских и Првог свјетског рата. Комунисти су одмах послије успјешно изведеног устанка формирали револуционарне органе власти од својих чланова, скојеваца и присталица. Такође су подијелили заплијењено наоружање својим члановима и симпатизерима, које ће касније употријебити против идеолошких противника. План напада на италијанске снаге израдио је кап. Павле Ђуришић и по том плану је поступано приликом заузимања Берана.35)
У aндијевичком срезу, као и у другима, КП је покушавала свуда да има руководећу улогу, без обзира на њен маргинални утицај у народу (у априлу 1941. године у овом срезу је било 50 чланова КПЈ), са циљем јачања своје улоге. Зато је и у устанку у овоме срезу КПЈ хтјела да има главну улогу и да му даде комунистичку ноту: "13. јула Мјесни комитет добија директиве о оружаном устанку, који је, на основу директива ЦК, дао Покрајински комитет КПЈ. Истог дана Комитет је одржао састанак у Цецунима, у кући Богдана Нововића, његовог секретара. На састанку је проучена директива и прихваћен став и оцјена Централног и Покрајинског комитета КПЈ да је дошао час да се од малене Црне Горе створи опсједнута тврђава за италијанске поробљиваче. На овом састанку донесена је и одлука о устанку у Срезу. Као најхитнији задатак постављено је да се свуда гдје за то има услова формирају герилски одреди, да се постојећи прошире, да се 15. јула по читавом Срезу растуре прогласи ЦК КПЈ, да се одреди наоружају и почну да живе војничким животом". Формирано је једанаест герилских одреда у овоме срезу, који су бројали укупно око 250 герилаца.36) И историчари комунистичке провенијенције су признали да су у устанку учествовале све друштвене структуре, међу којима и припадници грађанске орјентације, као што су интелектуалци, грађански политичари, официри, и др., и да им је "устаничко руководство пружило могућност да пуноправно учествују у руковођењу устаничким јединицама и стварању устаничке власти".37)
Иако су поједини бивши грађански политичари, интелектуалци, државни чиновници, официри и др. били мишљења да је устанак преурањен, ипак су у њему активно учествовали, нарочито услед проглашења Црне Горе као назови независне државе. Радован Лекић наводи гледиште Милутина Јелића о овом питању, као и: Вуксана Бакића, Новице Поповића, Васа Лепосавића, Мирка Јочића, Вукмана Шошкића, Милије Шошкића, Батрића Божовића, Васа Лабана, Вуксана Гојковића, др Јакова Зарубице, Григорије Божовића, Љуба Вуксановића и др., који су на сеоским скуповима дискутовали о новонасталој ситуацији: "На скуповима се дискутовало углавном о томе да ли је вријеме за борбу против окупатора. На једном скупу у Дубовику, у шуми између Слатине и Присоја, Милутин Јелић отворено се изјаснио да је 'ствар прерана', да је устанак 'чиста комунистичка ствар' и да треба чекати савезнике да се прво они 'обрачунају' са окупатором, па ће послије ићи све 'глатко'. 'У противном, ако постоји расположење за борбу – рекао је- онда не треба журити, већ се припремати, организовати чете и батаљоне на племенској бази, дати команду тако формираним јединицама у руке племенским првацима и на тај начин онемогућити да се странци мијешају у организационе ствари једног села или племена – искључити да странци командују шта и како треба да се ради'. Милутин Јелић је
35. Ђоко Пајковић, Токовима револуције, Титоград, 1981., с. 48
36. Радован Лекић, Андријевички срез у 1941. години, с. 72, 73
37. Радивоје Боричић, н.д., с. 84
називао странцима комунисте из других села, водећи курс да компромитује комунисте код Слатињана, убјеђујући их да они, у првом реду 'странци', подгријавају њихову дјецу на устанак". Јелић је комунистима поставио и следећа питања: "Ко руководи овим народним скупом; ко је тај Привремени одбор националног ослобођења; кога он представља; ко сте ви; имате ли народно овлашћење и сл.?!"38) Изнијете ставове не само да су слиједила поменута лица, него и већина других бивших грађанских политичара, високих официра, професора, учитеља, правника, чиновника и др. у Црној Гори, мада су већина њих ступили, због наведених разлога, у 13.-јулском устанку. У Андријевици устанак против италијанског окупатора, поред наведених, организовали су официри Југословенске краљевске војске, међу којима и мајор Стефан Драговић, капетани: Бранислав Шошкић, Мираш Савић, Милош Драговић, жанд. поручник Алекса- Леко Лалић и др. И неки послератни режимски наклоњени историчари и хроничари су поред улоге КПЈ истакли и улогу официра војске Краљевине Југославије, који су били чланови Војног комитета, међу којима су били мајори: Ђорђије Лашић, Величко Бојовић, Миличко Јанковић, Божо Јоксимовић, Миомир Цемовић, и капетани: Павле Ђуришић, Владо Ђукић, Мираш Савић, Радомир Поповић, Димитрије Влаховић, Мирко Бабовић. Народ Васојевића је био огорчен зеленашком издајом и кидањем веза са Србијом, па је на састанку 16. јула одлучено да сјутрадан, 17. јула, нападну италијанску жандармеријску станицу, која се налазила у школи. У раним јутарњим часовима под командом пор. Лалића устаници су напали Италијане и натјерали их да се предају. О томе пише Миро Микетић кроз свједочења актера догађаја: "Најтеже је било са жандармеријом, ограђеном бодљикавом жицом, али и то освојисмо. Са прозора школе бије пушкомитраљез, зрна прште на све стране. Склањамо се иза куће Вуковића...Наредба: 'Сви пуцајте у прозор!' Тако и урадисмо. Ми плотунима на школу, удри без престанка. На прозору се појави бијела застава. Преста пуцњава. Италијани излазе из школе..." Даље аутор наводи да је у овој борби погинуо Арсо Кићовић из Слатине, а рањени мајор Стефан Драговић и капетан Перута Вучељић. Поред италијанских снага које су се налазиле у касарни, устаници су савладали и њихове војнике који су из ровова на периферији града чували положаје, као и још неке посаде.39)
Спасоје Ђаковић износи да је 17. јула у Андријевици формирана Команда за одбрану слободне територије, у којој су били- "Поред комуниста и официри југословенске војске. Командант је био Величко Бојовић, а чланови: Ђорђије Лашић, Петар Шошкић, Богдан Нововић, Радуле Јеврић и Спасоје Ђаковић".40) Након ових догађаја 21. јула је формирана и Среска војна команда у који су ушли: мајор Величко Бојовић, као командант; политички комесар Богдан Нововић, секретар Мјесног комитета КП; за начелника инж. капетан Војислав Нововић и чланови команде Радуле Јеврић и Спасоје Ђаковић задужен за социјална питања и снабдијевање јединица. Наводи се да су након неколико дана у састав Среске војне команде одређени и мајори: Ђорђије Лашић, Јаков Весковић, Миличко Јанковић и капетан Мираш Савић.41) Милован Ђилас и Арсо Јовановић, који су у име Привремене врховне команде, обишли берански срез 25. јула 1941. године, увјерили су се да велики утицај у беранском и андријевичком срезу имају кап. Павле Ђуришић и мај. Ђорђије Лашић: "У Војном комитету за берански срез међу официрима су затекли Павла Ђуришића, а у Андријевици мајора Ђорђију Лашића, обојицу са веома великим утицајем". За разлику од њих Моша Пијаде, који је био на подручју Колашина, на том подручју није имао већег утицаја и ауторитета: "У Колашину су затекли (Ђилас и Јовановић, прим. М.С.) Мошу Пијаде, свег у
38. Исто, с. 70, 74, 75
39. Миро Микетић, Кроз пакао и натраг, Београд, 2012., с. 47
40. Спасоје Ђаковић, Неки моменти НОБ у Андријевичком срезу 1941-1944., (Историјски записи
бр. 3,4), Титоград, 1971., с. 432
41. Радован Лекић, н.д., с. 78-83
журби око сређивања задобијеног ратног плена а да га нико жив није ништа ни питао ни слушао, па ни када је заподео жустре расправе са Ђиласом".42)
Миро Микетић истиче свједочење свога оца Бранка, при повратку са ових борбених задатака, гдје наводи да не само што нијесу видјели неку корист од комуниста, већ су они жељели само из тога да профитирају за своје партијске циљеве, не обазирући се на дотадашњу успјешност операција, које су у великој мјери биле плод јединства и патриотизма устаника: "Леко нас је послао за Беране, одатле за Лијеву Ријеку, Колашин и натраг. Ту смо ти провели четири дана...Устанак је успио у већем дијелу Црне Горе. Народ се масовно одазвао на позив наших официра. У Беранама, под вођством капетана Павла Ђуришића, вођене су тешке борбе. Било је доста обостраних жртава, али ипак Беране је заузето од стране српских устаника. Талијани су пропали, бар за кратко вријеме. Нијесмо осјетили неки специјалан учинак од комуниста, али када је Андријевица пала, примијетили смо пљачку хране и наоружања. Док смо ми нападали жандармерију, магацини су пражњени и ратни материјал ношен низ Прљаније. Рекоше нам у Беранама да су то исто комунисти радили и код њих. Лијева Ријека и Матешево су боље прошли, јер су мајор Лашић и мајор Весковић са око двјеста педесет бораца зауставили пљачку и протјерали комунисте за Колашин. У Колашин нијесмо улазили, срели смо се са неколико познатих официра, међу којима је био и капетан Бранко Делевић. Каже како тамо прави незгоде Милован Ђилас са својим члановима партије. Основали су одборе у неколико градова. Тако су пореметили јединство устанка, па су национални руководиоци приморани да стварају под хитно једну врсту војних јединица, које ће бити припремљене у случају комунистичког преузимању власти у осталим дјеловима Црне Горе. Мајор Лашић и мајор Весковић чувају Лијеву Ријеку, Матешево, а Баре Краљске бране чете учитеља Милоша Мићовића и учитеља Дмитра Вукићевића. Андријевица је осигурана својим новим јединицама под командом Лека Лалића и Душана Арсовића. Али постоји стрепња од комунистичких убистава. Већ су се појавиле њихове тројке које пријете виђенијим људима, официрима, свештеницима и националним вођама".43)
