МИЉАН СТАНИШИЋ -ДРАГОЉУБ- ДРАЖО МИХАИЛОВИЋ, „ВОЖД ТРЕЋЕГ СРПСКОГ УСТАНКА“

ДРАГОЉУБ- ДРАЖО МИХАИЛОВИЋ, „ВОЖД ТРЕЋЕГ СРПСКОГ УСТАНКА“
Ђенералштабног пуковника Драгољуба- Дражу Михаиловића априлски рат је затекао на мјесту начелника Оперативног одељења Друге армије. У краткотрајном рату исказао је своје командне способности, прошавши тежак пут од средишта Босне (рејон Кисељака), Посавине и др. Директно је командовао преузимањем Дервенте од усташа, сателита Њемаца; дизањем у ваздух Савског моста у Брчком и др. ратним операцијама. Десетодневни априлски ратни пут и капитулацију Краљевине Југославије, Михаиловића је дочекало на подручју Добоја. Као заклети војник вјеран отаџбини, за њега термин капитулација није постојао, па не само да није предао оружје, него је наставио да кује планове за наставак борби против окупатора. О томе је касније говорио: "Ја нисам хтео да капитулирам и одбио сам наређење да преговарам са Немцима. Дошао сам на идеју да избијем на Дрину убеђен да ћу тамо наћи фронт."60) Пук. Михаиловић је заговарао да војска мора остати Југословенска, и у себи укључивати све етничке структуре, а да неће дозволити сврставања на окупаторску страну, као што се већ на почетку окупације десило када су поједини муслимани из с. Жепа напали на Србе у с. Кусаче код Хан-Пијеска, при чему су им спалили већи број кућа. Михаиловић је одмах реаговао како се тиме не би запалио фитиљ међусобних сукоба Срба православне и Срба исламске вјероисповијести, као дјелова једног истог српског етничког корјена. Он је тежио да сачува складне односе и између других етничких структура и мањина у Југославији, а да им једини непријатељи буду наци-фашистички окупатори. Зато је одмах послао одељење војника у с. Жепа с налогом да му доведу два најугледнија муслимана како би се са њима договорио да се морају очувати пријатељски односи и уважавање између Срба православне и оних који су били исламске вјероисповијести. Муслимани Жепе су изабрали двојицу својих представника који су дошли код пук. Михаиловића, који их је братски примио и савјетовао: "Ми смо југословенска војска, која никада неће да капитулира пред Немцима. Ви сте већ почели да правите зулуме. Кажем вам: Чувајте српска села као своје. Не заводите се немачким лажима, јер су они исто толико ваши непријатељи колико и српски. Они су дошли, и отићи ће, а ви ћете остати овде. Него, памет у главу па пазите шта радите. Ако данас нестане српско село, сутра ће нестати муслиманско, и тако ћете се потаманити у овом крају'. Након корисних савјета али и упозорења ова два Муслимана из Жепе су се вратили у Жепу".61)

59. Историјски записи, бр.4, 1966.
60. Рат и мир ђенерала Драгољуба Михаиловића, група аутора, књ. 1, Београд, 1998., с. 27
61. Мирослав Станковић, Са Дражом од Брчког до Равне Горе, (Слога, Аустралија, 1952.), с. 69-70;
Равногорска историја, група аутора, Београд, 1992., с. 13
Пут је пуковника Драгољуба Михаиловића довео до Равне Горе, на висоравни надморске висине 610 метара, коју је изабрао за сједиште свога штаба ради стварања покрета отпора. То мјесто је било доста скровито и неприступачније за непријатељска изненађења. Стратегијски је било у срцу Шумадије између Ваљева, Горњег Милановца, Чачка, Пожеге, а ни Београд није био далеко, тако да је одатле било могуће успјешно ширити покрет отпора против окупатора. По мјесту оснивања свога штаба и организације, она је добила име "Равногорски покрет". На Равној Гори пук. Михаиловић је формирао Команду четничких одреда Југословенске војске, а касније она добија назив Војно-четнички одреди Југословенске војске. Термин четник је преузет и имао је велико значење у вишевјековној герилској борби српског народа против завојевача. Послије званичног признања пуковника Драгољуба Михаиловића за вођу отпора у Југославији, од стране Југословенске владе и Велике Британије 15. новембра 1941. године, његове снаге преименоване су у Југословенску војску у отаџбини (ЈВуО), мада се користио и употребљавао за њих и даље назив четник, који се био одомаћио кроз историју.
Драгољуб Михаиловић је рођен 27. априла 1893. године у Ивањици. Његов отац Михаило, старином из Пожаревца, обављао је посао среског писара. Дражина мајка Смиљана је била родом од Петровића из села Тисовице. Његова два стрица, Драгомир и Владимир били су официри. Родитељи Драгољуба Михаиловића су умрли млади и то отац када је он имао свега двије године, а мајка када је имао седам година, па је бригу о њему и сестри му Јелици преузео њихов стриц мајор Војислав, као и баба Станица, која је живјела код сина у Београд, гдје је био на служби. Послије завршене Треће мушке гимназије у Београду, Михаиловић се уписао 1910. године у Нижу школу Војне академије. Балкански рат 1912. године га је затекао као питомца поднаредника, па је мобилисан и одређен за ађутанта Четвртог пука. У чину наредника унапријеђен је након уласка српске војске у Скопље 13. октобра 1912. Рат против Бугара затиче га 1913. године на истој служби. Због заслуга и пожртвовања у рату одликован је Сребрном и Златном медаљом за храброст, а 18. јула те године унапријеђен је у чин потпоручника. Био је водник Четвртог пешадијског пука првог позива Дринске дивизије. Од децембра 1913. године до почетка Првог свјетског рата, његова 43. класа била је на допунском курсу, ради окончавања школовања Ниже школе Војне академије. Од почетка Првог свјетског рата до јуна 1915. године био је водник Трећег прекобројног пука, потом и водник у Митраљеском одељењу тога пука, при чему се истакао у оштрим борбама у Мачви и био је поново одликован Златном медаљом за храброст. Доспјевши послије многих искушења на Крфу постаје водник Митраљеског одељења 23. пјешадијског пука у оквиру Вардарске дивизије, од које постаје Прва југословенска дивизија, а у оквиру ње Први југословенски пјешадијски пук, који у себе укључује његово Митраљеско одељење. Михаиловић је са својом јединицом учествовао на свим већим бојиштима на Солунском фронту: на Островском Језеру, Горничеву, Жиови, Соколцу, Зеленом Брду, Говедарском камену, Добром Пољу и др. Код села Неокази и Доње Врбене био је 24. септембра 1916. године теже рањен. Међутим, чим се мало опоравио вратио се у своју јединицу, иако му је с обзиром на недовољни опоравак нуђено да буде у позадинској служби. Активно је учествовао у пробоју Солунског фронта, у борбама на: Козјаку, Кучковом камену, Ђуровом Камену, Црној Реци, код Кавадара, на Богословцу. За изузетно испољену храброст и умијеће ратовања поред двије армијске похвале, одликован је орденом Белог орла с мачевима V и IV степена и Карађорђевом звездом с мачевима IV степена. Након рата упућен је на граници Албаније и ту је остао до краја 1919. године. Потом је премјештен у Скопље као водник Пешадијског пука Краљеве гарде, а у другој половини 1920. прерасподијељен је у Сарајево у Пешадијску школу гађања. Те године се и оженио Јелицом Бранковић, кћерком пуковника Јеврема Бранковића, а сестром свога колеге Бора, који је био из његове класе. Јелица је била удовица и код Драже је довела своју кћерку. У браку су имали два сина и кћерку. На вишу школу Војне академије примљен је 1921. године. Припрему за ђенералштаб је завршио у јануару 1926. године, па је преведен у ђенералштабну струку. Био је на дужностима помоћника Начелника Штаба Дунавске дивизијске области, а потом од 1927.-1935. године помоћник Начелника, па Начелник Штаба Краље гарде. Од средине 1935. до априла 1936. био је војни изасланик у Софији. Ту је добио и унапређење у чин пуковника (6. септембара 1935.). Од априла до маја 1937. године на истој дужности, војног изасланика, био је распоређен у Прагу. Након тога враћа са у земљу гдје обавља дужност начелника Штаба Дравске дивизијске области у Љубљани, а потом је био и командант 39. пјешадијског пука у Цељу. Из Цеља је 1938. године премјештен у Врховну инспекцију: био је прво шеф отсјека, а затим помоћник Начелника Штаба, на којему је остао до прољећа 1940. године. Михаиловић се нарочито интересовао за тактику пјешадије, о чему је написао обиман извјештај и изнио план какве би мјере требало предузети за заштиту земље. У томе погледу истакао је посебни значај герилског ратовања. Предлагао је да се приступи формирању чисто српских јединица, као и хрватских и др., тј. стварање јединица према територији војних обавезника. Међутим, тај његов предлог наишао је на осуду тадашњег Министра Војске и морнарице Милана Недића, који га је казнио са 30 дана строгог притвора јер је тиме хтио да "заведе врховну војну управу на погрешна решења".62) 
Рат је пук. Драгољуба Михаиловића затекао на дужности Помоћника начелника Штаба VI (Приморске) армијске области у Мостару. По ратном распореду одређен му је положај Помоћника Начелника Штаба Друге армије. Вијест о капитулацији Отаџбине пук. Михаиловића је затекао код Добоја. Он није признао тај акт, нити хтио да преда оружје, па је са неколико десетина сабораца, углавном официра, прешао у Србију вјерујући да је тамо јак отпор њемачкој окупацији. Они су стигли на Равну Гору, огранак Сувобора 13. маја 1941., гдје је пук. Михаиловић први истакао и поставио заставу слободе. Навешћемо само пар најважнијих биографских података пук. Михаиловића од тада до његове ликвидације од комуниста 1946. године:- 7. децембра 1941. године унапријеђен је у чин бригадног ђенерала "за освједочену храброст и за особите заслуге стечене за Отаџбину у овоме рату".– 11. јануара 1942. године постављен је за Министра војске, ваздухопловства и морнарице у Влади Слободана Јовановића, на којем положају је остао све до 1. јуна 1944. године када је образована Влада др Ивана Шубашића.– 19. јануара 1942. године унапријеђен је у чин дивизијског ђенерала "за показану и осведочену храброст и изванредне заслуге у рату против непријатеља у окупираној Отаџбини".– 27. марта 1942. године одликован је Карађорђевом звездом с мачевима III реда "за показану и осведочену изванредну храброст у борбама које се воде у нашој окупираној отаџбини под најтежим ратним околностима".– 10 јуна 1942. године Врховна команда пренесена је у отаџбину, а Михаиловић постављен за начелника Штаба Врховне команде, на којему ће мјесту остати све до 26. августа 1944. године када је Врховна команда укинута одлуком владе др Шубашића.– 17. јуна 1942. године Михаиловић је унапријеђен у чин армијског ђенерала "за показану командантску и личну храброст и изванредне заслуге за наш народ и нашу Отаџбину у рату против непријатеља у окупираној Југославији".– 1. септембра 1944. године наредио је општу мобилизацију ради коначног ослобођења Југославије, али услед упада Црвене армије у Србију и њиховог фаворизовања комуниста, био је принуђен да напусти Србију у јесен 1944. године и пређе у Босну. При крају прве половине марта 1946. године ухапшен је од комуниста, који су га у фарси од суђења прогласили за издајника, осудили на смрт и стријељали 17. јула 1946. године.63) 
Пуковник Драгољуб Михаиловић је од краљевске владе унапријеђен у чину бригадног ђенерала 7. децембра (неки историчари наводе 15. новембра) 1941. године, а у новој влади Слободана Јовановића 11. јануара 1942. године изабран је за министра војске, морнарице и

62. Исто
ваздухопловства, настојећи да у свим крајевима Југославије оживи и ревитализује војне формације краљевске војске. Тако је у ђен. Михаиловић* у својству министра, послао упутство за формирање појединих јединица и органа управе. У наредби о формацијском устројству јединица истакнуто је да се у сваком селу имају формирати три чете и то: у првој чети попуна људства од 40-50 година старости, за другу од 30-40 година, а трећа од 20-30 година старости, а све добровољце треба распоредити у трећој чети. Прве чете су имале улогу да заштите своја села од опасности, као и за одржавање реда. Друга чета треба да врши рушења, да праве препреке на путевима и сл., док трећа чета улази у састав оперативних јединица и одлази према добијеном задатку. Направљен је и распоред наоружавања, формацијског састава и остале задатке и улоге које свака јединица треба да испуњава. Одређена је и улога среског команданта, при чему се посебно водило рачуна на умјешност и храброст дотичног лица. Под ингеренцију среског начелника стојале су све прве и друге чете у том срезу. 
Пошто прве чете служе за одбрану села, половина њеног састава треба увијек да буде на положајима нпр. на брдима која доминирају селом и сл. положајима, док је друга половина на одмору у село и обратно, а у случају опасности, она друга половина у селу излази на положај. Четовођа прве чете као најстарији од тројице четовођа био је уједно и командант мјеста дотичног села, па се врло водило рачуна да буде од најугледнијих људи у селу. Сва наређења слата су искључиво преко четовођа прве чете. За другу чету смо рекли да има улогу тамо гдје је неопходно да прави препреке на путевима и сл., о чему одлучује срески командант, а при њиховој изради помаже локално становништво. Срески командант налазио се у мјесту гдје је била друга чета, а у случају потребе вршио је и прикупљање и концентрацију других чета и њихово обједињавање. У наредби се препоручује да неке среске начелнике и општинске управе треба у најповољнијој ситуацији смијенити и извршити избор поузданих и компетентних личности, а о самој процедури смјене и избора не саопштавати им, докле команданти бригада у заједници са среским командантима не обаве чин примопредаје. Поред осталих мјера интересантан је и начин стварања и функционисања организација, који се изводио по систему копчи тако што један нађе двојицу, а ти следећу двојицу итд., при чему се само тројке познају, тј. знају да су дио организације. На тај начин је била избјегнута борба за превласт у организацији, евентуално откривање њених чланова непријатељу и сл.64) 
Бригадни ђенерал Драгољуб Михаиловић је 22. јануара 1942. године од Југословенске владе произведен у чину бригадног ђенерала, а његов покрет и званично је прогласила Југословенском
..................................................................................................................................................................
*Фотографија мртвог ђен. Драгољуба Михаиловића, настала 17. јула 1947. године, свједочи да су се комунистички егзекутори над њиме сурово иживљавали. На слици је видљиво да му је био распорен грудни кош, лијева рука одсјечена изнад лакта, а испред осакаћене руке налазила се одсјечена лијева шака. Да се на наведеној фотографији (која је доста нејасна и на њој се распознаје Михаиловићев лик) налази ђен. Драгољуб Михаиловић, свједочили су и историчари комунистичке провенијенције, као што је доктор историјских наука Бранко Латас, пуковник, који је посједовао копију слике. Он је изнио да су постојалa само три примјерка оригинала ове фотографије, који су задржали руководиоци тајне полиције- Александар Ранковић, Слободан Пенезић Крцун и Светислав Стефановић, док је негатив уништен, али да су постојале копије слике. Ова фотографија је доспјела и до четничке емиграције, па је објављивана у Гласнику СИКД "Његош".65)

63. Равногорска историја, (аутор биографије: Миодраг Ал. Пурковић), с. 8-11
64. ДАЦГ, АОП, 424/ IX 1а -33 (42)
65. Албум ђенерала Драже (приредио Милослав Самарџић), Крагујевац, 2008., с. 157 
војском у отаџбини (ЈВуО). И влада Велике Британије у потпуности је подржавала ове ставове Југословенске владе и ЈВуО, па јој је слала оружану и материјалну помоћ. Као човјек демократске орјентације и тиме противник сваке врсте диктатуре и тоталитаризма, први је отворено са својим присталицама ступио у борбу против наци-фашистичког окупатора, али је био и противник друге врсте деспотије и диктатуре, тј. планова КПЈ да путем изазивања братоубилачког и грађанског рата дођу до власти. Зато су он и његови сарадници покушали да одврате комунисте од тога злочиначкога пута, и настојали да се са њима договоре како би се политичка питања решавала на демократски начин, послије ослобођења земље. Од већег броја таквих сусрета, која су почела још од септембра 1941. године, навешћемо онај од 26. октобра у Брајићима, у Чачку 18-27. новембра и Прањанима 27. новембра 1941. године. На тим преговорима је постигнут и споразум о организационим питањима заједничке борбе: "а) Да се успостави заједнички суд; б) заједнички оперативни штаб за борбу против Немаца; в) договорено је да обје стране пусте заробљенике у своје јединице. На крају је постигнут споразум да страна не дозволи окупаторским војницима упад на своју ослобођену територију".66) Михаиловић се залагао за наставак преговора и договора са комунистима, нарочито око координације даљих ратних активности.67) Међутим, комунистима је то послужио само као алиби да су они за договоре, а у ствари једини им је задатак био да униште све оне који представљају сметњу њиховим револуционарним циљевима. 
Драгољуб Михаиловић, командант Југословенске војске у Отаџбини, је 20. децембра 1941. године послао команданту Четничких одреда Југословенске војске у Црној Гори наређење да се морају сви активни и резервни официри, подофицири и војни обвезници Југословенске војске ставити на расположење постављеним командантима (вријеме слања овог прогласа и његова садржина је код неких историчара спорна, о чему ће бити напомена). На почетку командант ЈВуО Драгољуб Михаиловић подсјећа на тешку ситуацију у којој се Отаџбина налази, као и свету дужност да се она брани све до слободе: "Наша Краљевина је још увијек у рату са гнусним непријатељем наше нације. Част и понос нашег народа и славне традиције свијетлог оружја наших предака налажу нам свету дужност, борбу за слободу или смрт, како бисмо тог вековног непријатеља нашег народа барем достојно избацили из Отаџбине кад га нисмо дочекали како је то хтео наш народ. Рад наших одреда крунисан је дивним успесима признатих од васколиког нашег народа који је широм целе Отаџбине сврстан у наше редове, од целог културног демократског света- па и од нашега милога Краља Петра II. Ја сам као постављени командант Југословенске војске у Отаџбини срећан што је ова наша дивовска борба нашла у Црногорцима, тим вековним заштитницима слободе и Српства тог највећег добра народа, одлучне приврженике. На чему вам у име Отаџбине захваљујем.67) 
Обзиром на створену спољно-политичку ситуацију и унутрашње односе у Отаџбини НАРЕЂУЈЕМ: Да се сви активни и резервни официри, подофицири и обвезници Југословенске војске одмах пријаве и ставе на расположење постављеним командантима наше војске, без обзира на чин и положај који су раније заузимали, јер циљ је велики и борба за његово остварење не трпи ситница личне природе. Потребан је свестан, предан, одан и енергичан рад свију правих и поштених патриота. Овим се наређењем замјењује оглас мобилизације, који се обзиром на унутрашње прилике још не може издати. Командант ће најпогодним начином обавестити све старешине и обвезнике предњој мојој молби".68) На крају наредбе командант пук. Михаиловић истиче, да је свако ко је положио војну заклетву дужан да се пријави надлежнима и стави се на расположење у одбрани Отаџбине, а у супротном сносиће

66. Др Веселин Ђуретић, Савезници и југословенска ратна драма, с. 208
67. Исто, с. 209
68. ДАЦГ, АОП, 8639/IX 1а-13 (41)
консеквенце према важећим ратним законима војске Краљевине Југославије: "Сваки од вас положио је Заклетву на верност Краљу и Отаџбини. Те заклетве још нико није разрешен. Држава се налази у рату услед чега ће сваки онај, који се на одазове предњем наређењу бити сматран војним бјегунцем и судиће му се по ратним законима Југословенске војске".69) Као и свака тоталитарна, револуционарно-терористичка организација, тако и комунистичка, није толерисала постојање било какве друге војске, сем сопствене, као паравојне, па је и настојала да Равногорски покрет подведе под своје окриље или у супротном да га уништи. Иако КПЈ није била толико бројчано велика, али јесте изузетно агресивна, па је већ почетком јула 1941. године послала своје трупе пут Равне Горе са циљем да покушају да "дисциплинују Равногорце". Међутим, њих су снаге пук. Михаиловића успјеле да разоружају. О дешавањима на Равној Гори оставио је вриједно свједочанство академик Драгиша Васић, које је послије рата објавио Бранко Лазић. Он износи да је и прије познатог састанка између Равногораца и представника комуниста у Струганику 19. септембра долазило до састанака између ова два покрета, али се овај може сматрати као до тада најозбиљнији. Састанак је одржан у кући мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, што је и симболично требало да има помиритељски карактер, с обзиром на значај и улогу војводе Мишића, што је требало да присутне обавезује на толерантност, родољубље и братску солидарност. Од стране Равногорског покрета били су присутни: пук. Драгољуб Михаиловић, академик Драгиша Васић и мајор Александар Мишић, а од комуниста: Тито, Сретен Жујовић, који се лажно представљао као Животић и Митар Бакић. Академик Васић је забиљежио ток разговора, а овдје ћемо навести како је Дража упитао Тита: "А како ће се организовати одбрана у случају њемачког напада на слободну територију?, а Тито је на то одговорио како треба прокопати путеве, наслагати балване и сл., па је тада узео географску карту да покаже евентуалне правце њемачког напредовања, али се утврдило да он уопште не уме да чита географску карту. На то је Дража узео географску карту, разастро је пред себе, и одржао прави час из стратегије герилског ратовања". Он даље наводи да је мајор Алаксандар Мишић, упитао Тита за његово право име, јер је по нагласку утврдио да није хрватског поријекла. На то му је Тито само одговорио- "Чуће се". Драгиша Васић тврди да је Тито имао руски нагласак, јер је тај језик добро познавао боравећи извјесно вријеме у Русији, а и жена му је била Рускиња.70) 
Како комунисти нијесу испоштовали споразум о међусобном ненападању и испоруци наоружања из фабрике оружја у Ужицу, недјељу дана касније, 26. септембра у Брајићима се покушало да се неповјерења изглади. Међутим, на почетку састанка Тито је ултимативно од пук. Михаиловића захтијевао да се он одрекне команданата Вучка Игњатовића, Филипа Ајдачића и Милутина Јанковића. Он је то захтијевао јер су се ови команданти супроставили комунистичким јуришницима који су почели да сију страх и трепет у њиховим срединама, убивши већи број људи. Иако на овоме састанку двије стране нијесу приближиле ставове, чак што више, било је извјесно да ће комунисти наставити своју револуционарно-терористичку дјелатност, Дража је спријечио кап. Вучка Игњатовића да ликвидира Тита са сарадницима, јер им је био припремио засједу на путу између Пожеге и Равне Горе. Касније се сазнало да су и комунисти припремали Дражи засједу у Косјерићу гдје су они држали власт, али како пук. Михаиловић није пристао да се састанак одржи нигдје сем у Брајићима, тај њихов план није успио. Поред комуниста и Њемци су покушали атентат на пук. Михаиловића, и то преко извјесног Поповића, који је био гестаповски шпијун, а представио се на Равној Гори да долази као изасланик принца Ђорђа. Када је пријеки суд утврдио да је послат да изврши атентат на Дражу осуђен је на смрт и стријељан. Ни други

69. Исто
70. Равногорска историја, с. 152, 153

покушај атентата, који је планирао бивши јерезовски посланик Војко Чвркић, није успио.71)