: МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ ''РАСЕЉАВАЊЕ ВАСОЈЕВИЋА''
РАСЕЉАВАЊЕ ВАСОЈЕВИЋА
Васојевићи су се свуда раселили, из разних разлога, али ипак нијесу испразнили своју матицу. Најзначајнија миграциона кретања су текла преко старе Рашке, Бихора и Пештери, ка Шумадији и другим областима Моравске Србије, али је било исељавања и према другим подручјима југословенских земаља. Шумадија је била на првом мјесту у насељавању Васојевића и других брдских племена. Тај процес исељавања појачан је средином 18. вијека, а нарочито за вријеме Првог српског устанка (1804) и послије стварања аутономне кнежевине Србије у доба кнеза Милоша Обреновића (1815). Има их на Косову (највише у Метохији), око Увца, Прибоја и Нове Вароши, у ужичком крају, највише у Топлици (око Прокупља), и у Косаници (околина Куршумлије), Босни и Херцеговини, дјеловима Македоније (у скопској Црној Гори), у Срему (око Раче), Банату, Бачкој и Барањи, у Западној Европи, Америци, Аустралији. Сви они чувају предање, одржавају родбинске везе и знају за своје опште племенско поријекло. Славе, већином, васојевићку славу Аранђеловдан (21. новембра), а један мањи број задржао је мјесто славе племенску прислужбу Светог Александра Невског (12. септембар).
Године 1707. арбанашко племе Клименти напало је Будимљанску котлину. Поп Катана, са Љеворечанима, тотално потуче Клименте и њиховог вођу на Крчеву изнад Загорја, 12. септембра. По другој верзији, на исти дан, мада се не прецизира година (неки помињу 1752), Љеворечани су, предвођени Вуком Брајотићем и Вуком Маринковићем, потукли до ногу војску Мустај-паше Махмутбеговића и Осман-паше Арапина, чије су главе ове храбре љеворечке харамбаше посјекле. У знак захвалности, Васојевићи овај дан славе као преславу - Светог Александра Невског. Већина Васојевића са Лопата, до средине 19. вијека, славила је Светог Саву Српског, али нека братства, одселивши се из матице у долину Лима, по Санџаку, Старом Влаху, Шумадији, Топлици, задржали су да је славе и данас. То је само потврда да Васојевићи чврсто држе до своје племенске и вјерске традиције, ма гдје год да живе.
Пише: Милутин Осмајлић