МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ ''МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ КОД БЕРАНА ДУХОВНИ СТОЖЕР ВАСОЈЕВИЋА''

МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ КОД БЕРАНА ДУХОВНИ СТОЖЕР ВАСОЈЕВИЋА

Главно вјерско и културно средиште српског народа и васојевићког племена у њему био је манастир Ђурђеви ступови код данашњих Берана, саграђен прије осам вјекова, под брдом Растовац, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице, гдје извире чиста студена вода. Тадашњи господар жупе Будимља, жупан Стефан Првослав (1174-1244), син Великог жупана Тихомира а синовац Немањин, подиже Ђурђеве ступове 1213. године. На десној страни западног зида - наоса, налази се ктиторов гроб, на којем пише: "Жупан Првослав, син великог жупана Тихомира, синовац светог Симеона Немање и ктитор места севог". Ктитор светиње жупан Стефан Првослав преминуо је 6. јануара 1244. године.

У таквом стању манастир је затекла прва разура 1648. године, када је митрополит Пајсије од Турака жив одран, калуђерска братија растурена а манастир опљачкан, након чега је био извјесно вријеме запуштен, али је касније обновљен. У наредним вјековима је неколико пута био поново паљен и рушен. Олтарски дио је фрескописан једновремено по завршетку градње, као и фреске на своду нартекса - узаног четвртастог предворја. Сматра се да је тај фрескопис урађен још за живота Стефана Уроша Четвртог (цара Душана). Фрескопис друге припрате је дјело чувеног Попа Страхиње Будимљанина (1548-1632).

Године 1219. по добијању аутокефалности српске цркве, у Ђурђевим ступовима Свети Сава је основао једну од првих седам епископија. Будимљанска епископија по реду је била четврта, о чему се у сачуваном запису каже: "Чертвертого владику постави Свети Сава у Будимљи у храму светог Георгија", (епископа Јакова). У вријеме Немањића манастир је био духовни и државни центар гдје су одржавани сабори, а на једном од њих је 1318. године присуствовао српски краљ Милутин.

Манастир је паљен од Турака више пута: 1648, 1738, 1825, 1862, као и 1912. године, уочи Првог балканског рата. Мада су га поробљивачи више пута палили, нијесу успјели да угасе пламен који и данас то свето мјесто има - постало је и остало симбол православља и велике љубави према слободи и своме роду - духовни и културни стожер Васојевића и сјеверне Црне Горе. Духовношћу и слободарством је пламтио нарочито у вријеме игумана Мојсије (Зечевића) и Никодина (Зечевића), а и данас пламти под пастирством епископа будимљанско-никшићког Јоаникија (Мићовића).

Пише: Милутин  Осмајлић