МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА ОПРАВДАВАНИ "ЛИЈЕВИМ СКРЕТАЊИМА"

ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА ОПРАВДАВАНИ "ЛИЈЕВИМ СКРЕТАЊИМА"

Комунистичке власти у Црној Гори и Србији обиљежавале су годишњице ослобођења од фашизма минулих деценија, а и данас то чине, али им не пада на памет да обиљеже и Дан антикомунизма, сматрајући да је то "дужност" другог антифашистичког покрета, четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Западне демократије славе и обиљежавају тај дан, али децидно говоре да је то била побједа антифашистичке коалиције, јер то није била само побједа совјетских и југословенских комуниста, већ западних демократија. Британска влада је послије побједе над фашизмом, позивала и на побједу над комунизмом, што је радио и четнички покрет Драже Михаиловића. Дакле, славити побједу над нацифашизмом, значи славити побједу и над комунистичком идеологијом, која је однијела милионе живота у комунистичким покретима у Европи, а и шире. Данашњи социјалисти "демократе" не желе искрено да објелодане злочиначку природу комунистичког режима, јер су они у предходним годинама и деценијама заузимали, и заузимају високе положаје у њему. Западне демократије их и даље подржавају, као њима корисну и послушну власт. Зато треба освијетлити тај крвави дио наше историје у име нових генерација које долазе. Поучан примјер за то су ликвидације угледних људи и народних првака прије свега у Црној Гори. Карактеристична су збивања у љето 1943. године.

Те године се очекивало савезничко искрцавање на јадранску обалу. У том правцу је требало реорганизовати четничке снаге за тај велики догађај. Став врховне команде је био да се изврше персоналне промјене у командном саставу, то јест да на чело већих војних формација дођу бивши и активни официри. Поред мајора Ђорђија Лашића, као команданта, најподесније личности у Васојевићима за то су били мајор Величко Бојовић, и официри Димитрије Влаховић, Бранислав-Бано Бакић, Марко Митровић и Мираш Савић, као команданти батаљона и чета. У име Врховног штаба четничке команде, тих дана је у Андријевици боравио мајор Рудолф Перхинек, члан ужег руководства врховне команде за Црну Гору, Боку, Санџак, Косово, Метохију и Албанију, са прецизним инструкцијама, послије договора са Дражом Михаиловићем у Горњем Липову код Колашина.

Морало се брзо дјеловати, јер се очекивао повратак партизанских јединица које су биле потиснуте из Црне Горе у Босну, како би оне умјесто четничких јединица дочекале савезнике. По налогу руководства Беранско-андријевичког партизанског батаљона, морало се ступити у везу са судијом Вуксаном Бакићем и покушати га придобити за сарадњу са партизанима, који су били свјесни његовог великог угледа и утицаја међу народом у Васојевићима. До састанка је дошло на планини Јеловици, у катуну Криви до. Са стране партизана били су адвокат Голубовић, Радован Лекић и извјесни Фатић, у пратњи петорице наоружаних људи. Вуксан Бакић је на састанак дошао у пратњи својих племеника и блиских рођака, без оружја, на његово изричито инсистирање. Сарадњу са партизанима је глатко одбио уз образложење да је увјерен да се партизани не боре за савезничку ствар, већ за голо преузимање власти. Уједно је позвао партизане да се ставе под команду четничких официра и заједно дочекају искрцавање савезника.

Због опасности која се надвила над партизанима у Васојевићима, Милован Ђилас издаје налог војно-политичком руководству за ликвидацију судије Апелационог суд Зетске бановине Вуксана Бакића, и његовог рођеног брата мајора Југословенске војске Бранислава-Бана. Једна партизанска петорка, састављена од комшија из њиховог родног села Забрђа, то је и урадила 22. јула 1943. године, убивши их пред кућом, као и њиховог оца Мирка, бившег предсједника Краљске општине. Да би оправдали убиство Бакића, партизани и комунисти су протурали разне лажи, прије свега о Вуксану, и да је његова ликвидација плод интрига у штабу Драже Михаиловића и да је главну улогу у томе одиграо обавјештајац Рудолф- Раде Перхинек. За такве приче нема никаквог основа и плод су комунистичке пропаганде, како у току, тако и послије рата. Ово потврђује и чињеница да је и послије рата мртви Вуксан Бакић сметао новој власти, скрнавећи његов гроб и гробове оца Мирка и брата Бранислава.

Пише: МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ