МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ ''БЕРАНЕ КРОЗ ВЈЕКОВЕ''

БЕРАНЕ КРОЗ ВЈЕКОВЕ

Беране се први пут помиње као сједиште казе у турском годишњаку (салнама) у попису становништва за 1580. годину, мада су Турци први попис вршили 1485. године, у којем се помиње Комска нахија која је припадала кази Бихор, насељена искључиво православним српским становништвом, које се бавило сточарством, што се може узети као релевантан податак којим се помјера граница, односно година постојања насеља, од званичне 1862. године. Ово је османлијски извор, који се у годишњаку (салнами) за 1800. годину поново пајављује. Податке о Беранама (тада насељу близу манастира Ђурђеви ступови) као сједишту казе (среза) још од 1580. године, објавио је Центар за турколошка истраживања из Призрена (2012), најјачи турколошки центар у овом дијелу Европе, а истраживање је вршила проф. др Таџита Зупчевић - Хафиз, са Универзитета у Приштини.

Око 1850. године, подручје на којем се данас простире Беране, звало се Бегов луг, које је било обрасло шибљем и јовом. Турски војсковођа Мехмет-бег Јајчанин је тек 1862. године подигао граничну караулу (кршлу) на лијевој обали Лима. Куће попдигнуте на пољани званој Просине, на десној обали Лима, или како се у то доба звало Ареми, гдје су становале породице турских граничара, ничега другог није било. Караулу и Хареме је повезивао обичан дрвени мост, који је често односила плаховита ријека. Турска је нешто касније у Беранама држалај едан од најбројнијих гарнизона у Новопазарском санџаку, од 1.ооо људи - претежно низама и мањи број жандара. Српског становништва скоро да није ни било. Након 1862. године, поготову 1877/78, доласком трговаца и занатлија из Подгорице, Новопазарског санџака, Пећи, Призрена и Скадра, касаба добија све атрибуте вароши, те се Васојевићи и други иноплеменици из Брда и Црне Горе, постепено и доста обазриво, досељавају у саму варош.

Све званичне књиге османско-турске администрације и рачуноводства, записници и протоколи, као и сви појединачни акти, који имају карактер неког пописа то потврђују. Најважнији су дефтери, затим документа издавана на највишем државном нивоу - фермани (султанова уредба или указ) и берати (султанове повеље), од оснивања Скадарског санџаката, када је нахија Будимља, заједно са нахијом Плав, Зла Ријека и Комарани, чинили казу (срез) Бихор. Многобројна су документа, која су послије султанових, основни управни акти: бујурулдије, садразама (писмене наредбе великих везира), дефтердара и казаскера (високих војних судиј), запечаћена писма. Поред наведеног, такође су бројне потврде, признанице и докази, односно хуџети, таскере и темесук документа из Османског архива у Истанбулу, који се односе на историју српског народа, а чувају се у Архиву Србије у Београду.

Име Беране је старословенског поријекла, а не турског (бир-хан), како се дуго сматрало. Такво име су му дали сточари из тог краја још 14. вијеку, по берану или барану, овну предводнику стада. Топоним Бераташ, или Бероташ како га данас Лужани зову, такође је старословенског поријекла. Таш је назив за камену со, те се овај топоним преводи на савремени српски језик као - солило за овце. Берансело је по овну берану добило име као и Беранкрш. За ту тврдњу имамо доста доказа. На Кавказу и данас зову овна беран или баран, као и у Чешкој и Пољској. Нека насеља у Србији - Берановац код Краљева, Берање код Пожаревца, Бериње код Прокупља, те мјеста Баране у Метохији и Баране у Херцеговини, као и Берово у Македонији, од давнина познато мјесто и област по узгајању оваца.

Пише: Милутин  Осмајлић