МИЛОШ ПАУНОВИЋ ''НОВШИЋКИ БОЈ 1879 ГОДИНЕ''

СПОМЕНИК ПОГИНУЛИМА У НОВШИЋКОМ БОЈУ 1879.

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије освештао, у понедјељак 11. августа 2014. године, спомен-обиљежје у Горњој Ржаници, посвећено јунацима из Новшићког боја. Преосвећеном Епископу у чину освећења спомен-обиљежја у Горњој Ржаници код Плава, подигнутом у знак сјећања на јунаке Новшићког боја који се одиграо 22. новембра 1879. године, саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке. Владика је, овом приликом, истакао да је света дужност сјећати се оних који су изгнули на бранику вјере и свог отачаства, сјећати се оних који су своје животе жртвовали за слободу за отаџбину и своје потомство. "Ово мјесто је ознамењено јуначком крвљу не само људи из овог краја, него и из јуначких Куча и Братоножића и осталих многих који су учествовали у познатој бици на Новшићу. Иако је Европа на папиру већ била припојила ове крајеве Црној Гори, иако је правда била на нашој страни, ми смо своју слободу увијек морали бранити. Уколико Европа није налазила неки свој нарочити интерес у томе, увијек нас је препуштала да сами мачем бранимо своју слободу и да је жртвом задобијамо. Тако је то било увијек, тако је то и данас, а овим јунацима који су отишли у вјечни незаборав, у вјечно памћење, јер они који су се на овакав начин жртвовали, заслужују вјечити помен. Нека Господ њима дарује блажени покој, вјечно сјећање. Они су уписани у књигу живота Божјег, а људи из овог краја, осјећајући ту свету дужност и његујући спомен на јунаке, учинили су племенито дјело да подигну ово крсно знамење, овај дивни, врло симболични споменик на овом гробљу и то заслужује свако поштовање и нашу искрену благодарност за њихов племенити труд. Нека их за то Господ награди и, ево, данас, овај дан сјећања, који има и елементе туге, он се због њихове љубави и због жртве која је ознаменовала ово мјесто, претвара у свечаност. Нека Господ све вас благослови и награди изобилним добрима својим и својом вјечном љубављу'', поручио је Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

Милош Пауновић, предсједник Одбора за изградњу споменика и један од иницијатора за његово подизање, је казао да се Божја пјесма, након 135 година први пут чује на овом светилишту, у знак помена на ратнике Новшићког боја које није имао ко да оплакује 22. новембра 1879. године. "Преосвећени Владико, данас обављате свету дужност ону коју поп и официр Никола није могао да обави тог дана, јер код себе није имао ништа сем оружја. Часни оци, браћо Кучи и Братоножићи, Ровчани и Морачани, браћо Васојевићи, Шекуларци, Полимљани, браћо Величани, Ржаничани и остали сабрали смо се данас на овом светом мјесту да исправимо историјску грешку, да се не постидимо пред историјом, да обиђемо гробове наших предака који су били заборављени пуних 135 година и били би трајно заборављени да их Павле Аполонович Ровински, као свједок овог дођаја не записа''.

"Предстоји отворена сурова реалност, у првом боју на Новшићу 109 убијених, 115 рањених, скоро сви су били из Куча и Братоножића, а у другом боју 32 убијена и 75 рањених. Поштовани пријатељи, ови гробови наших предака, који су гинули за спас своје породице и своје отаџбине дио су наше националне историје коју не смијемо да заборавимо. Ако не кажемо истину о њима, ти гробови ће на увијек изнова подсјећати како смо као њихови потомци сами себи чинили зло'', истакао је Пауновић, подсјетившиу кратким цртама на посљедице које су за православни живаљ овог краја имале одлуке Белинског конгреса 1878. године. Тада је Црна Гора призната као суверена држава којој су додијељени Плав и Гусиње као саставни дио њене територије. Да би изиграла уступке великих сила Порта је, према ријечима Пауновића, подстакла Арбанасе на отпор и по њеном наговору јула 1878. створена је Призренска лига с основним циљем да спријечи уступање Плава и Гусиња Црној Гори. Међутим, комисија, која је требала да повуче границу која ће обухватити Плав и Гусиње и присајединити их Црној Гори, наишла на опструкцију Турака на терену, а како се заплет око Плава и Гусиња све више заоштравао, преовладао је став да су војне мјере императив тренутка.

"Наредбом војног министра војводе Илије Пламенца из 1879. године војска је мобилисана и стављена под команду Марка Миљанова. У њен састав су ушла три васојевићка батаљона, два кучка и братоножићки, два морачка и један бјелопавлићки, као и батаљони Шекулараца и Величана. Турско-албанска страна, Призренска лига, мобилисала је своју војску са подручја Космета, сјеверног дијела Албаније, Плава и Гусиња и турских низама. Комадовање војске било је повјерено Али-бегу гусињском'', навео је Милош Пауновић. ''Бој је почео 22. новембра 1879. нападом арнаутске војске на предстражу у Велици. Марко је са Кучима и Братоножићима кренуо према Новшићу, потискујући арнаутску војску до иза Новшића. Усљед лошег времена, великог мраза, снијега и набујалог Лима, Марко није обратио пажњу на обезбјеђење бокова и позадине, што је непријатељ искористио и ударио у леђа Марку Миљанову. Исцрпљени, одсјечени од снага Куча и Братоножића, у помоћ су стигли батаљони морачко-ровачки и љеворјечки, који су разбили обруч арнаутске војске и омогућили десеткованим снагама Марка Миљанова да се извуку. На фронту између Мурине и Плава двије војске су и даље биле суочене, турско-албанска страна је жељела још један бој, рачунајући да ће се поновити Новшићи. Крајем децембра 1879. дошло је до интензивне концентрације арнаутске војске у Плаву и Гусињу од око 15 до 16 хиљада. У ноћи између 26. и 27. децембра Арнаути су, са великим бројем низама у албанској ношњи, напали предстраже на линији Велика Ржаница, Пепиће. 27. децембра долази до одлучујућег боја на Мурини, нападом на васојевићки батаљон, којим је командовао Тодор Миљанов Вуковић. Марко је благовремено упутио два батаљона Куча и Морачана тако да је напад одбијен, а одлучујући се догодио између Пепића и Брезојевица. Непријатељ је успјешно сузбијен и свака страна је остала на својим ранијим позицијама. Обје стране су једва дочекале да оду из таквог мраза, леда и снијега. У јануару наредне године Арнаути се масовно разилазе из Плава и Гусиња, а и црногорска команда је, такође, отпустила велики дио своје војске. Гусињска експедиција коштала је Црну Гору врло велика средства, а циљ, ипак, није постигнут. Она остаје у ранијем стању и мора се припремати за нови рат и нове жртве. Овај дио Црне Горе остао је у границама турске царевине још наредне 33 године до званичне објаве рата Турској 1912-те односно до првог Балканског рата. Доласком фашистичке Италије 1941. године на овом простору "отворена су врата сваком злу''. Њеном капитулацијом 1943. године иредента у Албанији и на Косову и Метохији дошла је у незавидан положај. 16. септембра 1943. године формирала је другу Призренску лигу, која је била потпуна копија прве Призренске лиге са основним циљем формирање велике Албаније у чији састав би ушли Плав и Гусиње. Након што је добила одобрење од фирера Призренска лига је формирала своје оружане снаге - 21. Скендер-бег дивизију, која је током 1944-те прешла преко Чакора и стигла до изнад Андријевице, те пошто су стравично поражени од јединица ослободилачког покрета на Малом кршу, дали су се у бјекство овуда преко Ржанице и Велике с намјером да спале, закољу и убију све што је српско. На жалост, 28. јула 1944. године то су и урадили'', нагласио је Пауновић.