КАРАЂОРЂЕ И ВАСОЈЕВИЋИ

КАРАЂОРЂЕ И ВАСОЈЕВИЋИ

     Карађорђев долазаку С ј е н и ц у и његов контакт с а Васојевићима привукао је п а ж њ у и осталих Брђана, који су одмах пожурили да п о з д р а в е Српског Вожда и да му пољубе руку. На чело Брђана дошао је млади војвода Мина Радовић из Мораче. О д ј е в е н у н а ј љ е п ш е в о ј в о д с к о одијело, са сјајним токама на грудима и с р е б р н о м сабљом о куку, војвода Мина се сретне и поздрави са Карађорђем, и крене да му пољуби руку али га Карађорђе предусретне са ријечима: “Нећемо, тако, војводо, него да се пољубимо и загрлимо као браћа и другови, јер си ти пре мене почео”, и они су се цјеливали. Војвода Мина је потомак кнеза Рада Богићевића (и кнегиње Доспе 1720.), а син кнеза Радула, којега погуби Асан бег Мекић из Колашина, 1794. године. Мекић је погубио и брата Минина, Јована, а сестру му поробио. Мина је тада био младић, те кнез Мораче постаде његов стриц Рашко Радовић. Још прије устанка Карађорђев Мина убије Мекића и одметне у Морачу. Он, затим, пође на Цетиње, гдје га владика Петар љубазно прими, назове војводом од двије Мораче, и дарује му сребрну сабљу. Карађорђе је о томе био обавјештен, с тога је так срдачно и примио Мину. Када је Карађорђе саслушао војводу Радовића и Брђане, који су овом приликом тражили помоћ од њега—он— знајући да ови држе везе и са владиком Петром—није могао без договора са владиком ништа да им обећа, па је о томе писао владици и захтијевао да се што прије састану. У том писму Карађорђе му прво јавља радосну вијест о побједи на Суводолу и састанку са Васојевићима. “И слава Богу освојили смо све до Васојевића, који граниче са Брђанима, и чули сте како см пашу пећкога разбили и сајединили се са Васојевићима...” Карађорђе је тада именовао Васојевићима војводе: Раку Левајца и Чолак Анту Симеуновића и послао их у то племе. Са њима је пошао и Хаџи Продан са седам стотина људи, а Карађорђе је пошао за Нови Пазар. Са српском војском пођу Васојевићи и Брђани, који сада плијене и спале цио Бихор и изађу у васојевичко племе, и почину на Рудему и Будимљи. Послије кратког одмора војводе са војском пођу уз долину Лима и дођу у село Трешњево, гдје војводе почину код кнеза Василија, а Хаџи Продан улогори војску на Ситну Луку. На превији више Бојовића истакне своје страже гдје ове подигну шанац, које се мјесто и данас зове Хаџи Проданог Шанац. Када је требало приступити главном послу, то јест, да се војводе прикажу племену и да им раздијеле барјаке, Хаџи Продан пође са војском даље уз Лим и улогори се на ријеци Краљштици, гдје војводе такође дођу и одсједну у кући браће Салевића. Да би се што боље осигурали од Турака и дали могућности да српски живаљ из Полимља и Велике дође на велики збор, Хаџи Продан пошаље једну експедицију Шијака појачану са Васојевићима из Полимље ради боље сигурности и заштите тога краја. Ова експедиција изађе на Плавско блато и овдје, на самом извору Лима, развије и пободе српску заставу. Ту одмах, на Брезојевичкој главици, буде подигнут шамац који се и сада зове Шијачки Шанац.

На Видовдан окупило се сво племе Васојевића на Краљштици да види своје војводе и чује њихову ријеч. На окупу дође мало и велико, старо и младо, а ту су били и Брђани који се вратише из Сјенице. Војводе су на свечан начин објавиле народу да су од стране Карађорђеве назначени као старешине племена, и да се као такви јављају и примају вођство над Васојевићима. Зати су војводе приступили диоби барјака Васојевићима, а после и осталим Брђанима. Васојевићи и Хашани добише пет барјака и то ова лица: Алекса Краговић из Петњика, Величко Томашевић из Лушца, Радосав Вулевић и Арије Чукић из Трешњева и Милош С. Вешовић из Лијеве Ријеке. Осталим Брђанима буде раздијељено седам барјака и то: Савићу Б. Вујошевићу и Вуку Ч. Вуксановићу из Куча, Миловану Дожину Меденици и Ђуру М. Јанкетићу из Мораче, Асу Н. Минићу из Роваца, Току С. Божовићу и ТодоруТошку Мрки Аћимовићу из Пипера. Барјаци су били од разнобојне свиле на којима је било по један или два крста. Барјак Тока Божовића из Пипера био је у кући Баша С. Божовића, али је упропашћен пожаром, а барјак Томаћевића и Вујошевића предали су њихови потомци краљу Николи, и они се, сигурно, налазе у музеју на Цетињу. Овај последњи барјак Вујошевића био је од двије поле зелене и бијеле свиле са крстом. О судбини других барјака није нам познато. (из књиге “Васојевићи”, Томаша Катанића)