ДРАГОЉУБ ДРАШКО БОЈИЧИЋ ''ВОЈВОДЕ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА У ЧЕТНИЧКИМ БОРБАМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СТАРЕ СРБИЈЕ И ВАРДАРСКЕ МАКЕДОНИЈЕ 1903-1912.''

ВОЈВОДЕ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА У ЧЕТНИЧКИМ БОРБАМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СТАРЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ 1903-1912.

Српске четничке акције од 1903. до 1912. године представља оружани одговор српскога живља у Старој Србији и Македонији на великобугарску пропаганду и терор, као и против арнаутског и турског зулума.                                                                                             

Васојевићи као највеће српско племе одувијек су учествовали у борбама које је српски народ водио против поробљивача            на свим просторима Балкана. Тако су у периоду 1903-1912. за вријеме ослобођења Старе Србије и Македоније храбро војевале васојевићке војводе Раде Радивојевић, учитељ, познат као Душан Вардарски и Ристо Ј. Поповић Беранац, наредник. Употреба псеудонима (четничких имена), које су имали сви истакнути учесници српске четничке акције у Србији и на терену, имала је оправдање у чињеници да су турски дипломати пажљиво пратили државне шематизме Краљевине Србије и трудили се да, за илегалну четничку акцију, оптуже званичну Србију. Осим тога актери на терену, својим псеудонимом, штитили су од турске и бугарске одмазде, не само своју породицу, већ често и своја села. Четничка имена најчешће су извођена из географских топонима, затим из националне прошлости и легенде, властитих имена и надимака.  Међу патриотама у наведеном периоду звањем војводе удостојени су учитељи Јован Станојковић Довезенски, Јован Стојковић – прво Мартолски, онда Бабунски, Лазар Кујунџић Клемпо и Доксим Михаиловић Дебарац. И знатан број подофицира је стекао титулу војводе, као: Коста Михаиловић Пећанац, Владимир Ковачевић, Глигорије Ристић (Ђорђе Скопљанче), Радивоје Илић, Милан Ђокић, Маринко Поповић...

РАДЕ РАДИВОЈЕВИЋ (Радивојевићи су огранак Лабана), рођен је 26. октобра 1876. у Брезојевици[1] код Плава, Пећка област. (По другој верзији рођен је 1874. године у Грачаници). Основну школу је завршио у родном мјесту, као и учитељску школу 1896. године у Београду. Учитељским позивом је почео да се бави у основној школи у Бадњеву, где је био учитељ једну школску годину. Своје службовање је наставио у Старој Србији, у Битољу и Солуну, где је провео три године. Након тога прелази да службије у Велешку казу. Патриотски настројен, био је оклеветан од бугарских пропагатора турским властима па је због тога био затваран, кажњаван и прогањан, али није подлегао, држећи се достојанствено и јуначки при нападу на школу у којој је радио. Видећи да избора нема, узео је пушку да брани свој народ од бугарских најамника. За кратко вријеме сакупио је витешку омладину око себе и основао своју чету. Због изузетне храбрости, сналаживости и успјешног начина ратовања проглашен је за четничког војводу. Као војвода појављује се под именом Душан Вардарски. После дужег ратовања, уморан од толиких напора, новембра 1906. године, прешао је на опоравак у Србију. Враћајући се, јуна мјесеца, са дружином  да притекне у помоћ велешким борцима, преко Косова, устаници су били обучени у арнаутска одијела. Крећући се у групи један од бораца је несмотрено бацио празну кутију од цигара, што су Арнаути уочили и уз помоћ  башибозлука и аскера код Пасјана (Гљилане) поставили им заседу. На челу своје чете, у тродневној борби (2, 3 и 4. јуна 1907) српских четника са турском војском, погинуо је, код Ђерекара у 31 (33) години живота, војвода Раде Радивојевић са својом дружином. (Према неким подацима  помиње се 5. јун 1907. па чак и 17. јун као датум његове погибиј).[2] Његови мушки потомци остали су у Васојевићима.

РИСТА Ј. ПОПОВИЋ звани Беранац рођен је 1874. године у Беранама, од оца свештеника. У војсци је био наредник. Опредељен за слободу српскога народа, придружује се српској четничкој опцији. На почетку 1904. године је био у састау чете Косте Миловановића Пећанца, а касније се борио самостално. За четничког војводу постављен 1905. године. Погинуо је 7. 2. 1906. године на Челопеку (село Никуљане) близу Куманова, у својој 32 години живота, са четом војводе Василија Трбића Велешког, чији је био заменик. Четници су се сукобили са турским и арнаутским снагама око 8 сати ујутро и борба је окончана у 16 часова поподне. На бојишту су остала 22 четника, док је на непријатељској страни било 130 погинулих.

            У Пасјанима и дан постоји Четничко гробље, а подигнут је споменик погинулим четничким ратницима, новијег датума.

                                                     Припремио Драгољуб-Драшко Р. Бојичић