Др Васиљ Јововић: Досадашња истраживања геноцида у Велици (2)

Др Васиљ Јововић: Досадашња истраживања геноцида у Велици (2)

БРОЈ ПОГИНУЛИХ 

Међу првим извјештајима о броју погинулих налази се у дневном листу Побједа, од 1. априла 1945. године, чланак у коме један један од бораца Пете црногорске пролетерске ударне бригаде, који је помагао сељацима Велике у сахрањивању жртава геноцида, износи податак да је у покољу страдало око 500 особа.[93] По исказу једног од свједока Алексе Гојковића, земљорадника из Велике, 28. јула 1944. године у Велици  је убијено 648 особа. Гојковић је свједочио у Среском опуномоћству УДБ-е у Андријевици 24. марта 1948. године. Алекса Гојковић није прецизирао да ли се жртве односе само на Велику или и на Горњу Ржаницу и Новшиће.[94] Алекса Гојковић је као одборник Народне Власти послије Другог свјетског рата прикупљао податке за сва она лица која су тога дана страдала. Гојковић наводи да је тада у  Велици запаљено преко 160 кућа [95] По сједочењу Радоја Новичина Брковића 28. јула 1944. године у Велици је убијено или спаљено 554 стараца, жена и дјеце.[96] Свједок Милоје Здравков Пауновић наводи да је број страдалих 640 лица.[97] Двадесетак година касније, Савезни завод за статистику је 1966. године објавио списак жртава, који је допуњен 1992. године, али је назначено да је непотпун.[98] Бранко Јокић, проучавалац геноцида у Велици,  наводи да су све пописе жртава обавили Величани. Године 1964. пописивачи су били: Влајко Радевић за Папратиште, Војо М. Гојковић за Лијеву Ријеку и Рајко Т. Јокић за Поткрај. Њихови спискови се налазе у Архиву Југославије, фонд 2923. Бранко Јокић наводи да нијесу обиђене све величке породице, те да су ови спискови жртава непотпуни.[99] Списак жртава геноцида у Велици објавио је 2008. године Музеј жртава геноцида у Крагујевцу и Београду. И овдје је дата напомена да су из разних разлога неке жртве остале неуписане.[100] Непотпуни су и подаци о жртвама геноцида у Велици које је објавио Одбор за обиљежавање шездесете годишњице тринаестојулског устанка 2001. године.[101] На спомен обиљежју жртвама геноцида у Велици, подигнутом 1985. године, уклесан је текст књижевника Михаила Лалића у коме се између осталога наводи да је 28. јула 1944. године усмрћено 428 жена, дјеце и стараца Велике и околине.[102]. Бранко Јокић наводи да је 28. јула 1944. године у Велици страдало 335 жена, стараца и нејачи.[103]Бранко Јокић у својој књизи посвећеној геноциду у Велици доноси списак жртава који је 2008. године објавио Музеј жртава геноцида у Крагујевцу и Београду. Списак жртава у Велици, Новшиће и Горњој Ржаници, рађен по породичним презименима, са подацима: име, име родитеља, датум рођења, националност, година и мјесто убиства, село из којег је убијени, Јокић је допунио новим именима.[104]. У зборнику „Ватре с Комова“ наводи се да је у Велици убијено до 380 лица, од којих је евидентирано око 120 дјеце, а да је интернирано у логоре око 50 Величана.[105] У зборнику „Ватре са Комова“ дат је и списак жртава фашистичког терора.[106] У истој књизи, по изјави свједока Милоша Џудовића, убијено је 673 лица, од тога 120 дјеце,[107] а по изјави свједока Бранка Ј. Живаљевића убијено је више од 600 људи, жена и дјеце.[108]. Један од спискова страдалих саставио је Братислав Џудовић 1985. године док је сакупљао грађу и документацију за Спомен обиљежје. По том списку у Велици је страдало 290 лица, а у Горњој Ржаници 55.[109] Бранко М. Пауновић наводи да се број жртава креће од 400 до 600 лица[110] и  доноси списак страдалих од 358 лица.[111] Пауновић даје и спискове страдалих по браству и полу, и страдале дјеце у Величком покољу.[112] Пауновић доноси и фотографије величких мученика.[113]. Радован Лекић наводи да је у Велици и Горњој Ржаници страдало преко 400 стараца, жена, дјечака и дјевојчица.[114] Шћепановић наводи да је број жртава у Велици и Горњој Ржаници  преко 750 лица, јер су се током рата у ова два села налазиле избјеглице из Косова и Метохије.[115] Славољуб Ђукић, излажући историју своје породице, на основу својих истраживања, наводи да је у читавом Горњем Полимљу страдало 673 лица, од тога у Велици 380 лица.[116] Мустаха Мемић у својој књизи, о Плаву и Гусињу у прошлости, наводи бројку од 350 жртава у Велици и Горњој Ржаници.[117] Милорад М. Чукић у књизи „Камом и ватром у долини Лима“ наводи бројку од око 380 страдалих у покољу у Велици, од тога 287 женског пола, од 118 дјечака и дјевојчица нико није био старији од десет година, од тога старих до једне године 14-ро и деветоро новорођенчади, четворо су извађени из утроба трудница и убијени.[118] Чукић доноси и списак страдалих (384).[119] Осим страдалих Чукић наводи и попаљене куће по засеоцима Велике, и наводи да су многе од ових кућа гореле и трећи пут.[120]. Павле Џелетовић Иванов наводи да су припадници  21. СС-дивизије  „Скендербег“ у селу Велици побили 428 немоћних лица, од којих су 120 дјеца. Том приликом спалили су 300  кућа. Слична звијерства починили су и у другим селима на Чакору и Полимљу у Црној Гори.[121]. У часопису Глас Холмије дат је списак страдалих у Велици. Списак је саставио  Момчило Момо Гојковића по породицам, и он броји имена  и презимена 426 жртава.[122]. Проф. др Марко Кнежевић је у књизи „Велика и Новшиће“ навео да је у Велици, Горњој Ржаници и Улотини страдало око 500 дјеце, жена и стараца.[123] У тексту који се налази у зборнику радова са округлог скупа о величком геноциду Марко Кнежевић наводи „Списак дјеце и младих, узраста до 18 године, страдалих у величком масакру 28. јула 1944. године“ (списак садржи имена 102 особе). Кнежевић напомиње да списак жртава геноцида у Велици који је саставио Бранко Јокић (са именом оца, годином рођења и мјестом погибије у директном терору, на основу података из Музеја жртава геноцида у Крагујевцу и  Београду) није потпун јер у њему недостају имена жртава млађих од 18 година која су уписана на чакорском споменику, у зборнику „Ватре са Комова“ и другим публикацијама. Кнежевић наводи још седам имена страдале дјеце.[124]. У зборнику радова и саопштења поводом седамдесетогодишњице геноцида у Велици проф. др  Вељко Ђурић Мишина помиње да када се говори о злочину у Велици помињу се разне бројке страдалника, од 300 до 600 и да је потребно саставити и употпунити списак жртава.[125] Генерал Милош Гојковић наводи 428 жртава геноцида у Велици. Гојковић наводи и да се покољ извршио у периоду од 10 до 13 часова 28. јула 1944. године.[126] Комнен Бећировић наводи да је масакр трајао два сата и 15 минута и да су убијене 673 особе.[127]. Неке породице жртава геноцида у Велици добијале су од државе скромне износе новчане помоћи на име трошкова сахране.[128]. 

Ко су били извршиоци геноцида?

 У досадашњим истраживањима пуно је писано о томе ко су били извршиоци геноцида у Велици, али не систематизовано и аналитички. Милорад  М. Чукић у књизи „Камом и ватром у долини Лима“ наводи да је у масакру Величана, поред припадника „Скендербег“ и „Принц Еуген“ дивизије, према процјенама учествовало и око 4.000 вулнетара са Косова и Метохије, као и доста њих из Плава и Гусиња, и из сјеверне Албаније.[129]Бранко Јокић наводи да је према њемачким извјештајима, дивизија „Скендербег“ у операцијама у долини Лима имала 440 Албанаца из Бујановца, Прешева, Сијаринске Бање, Косовске Каменице, Тетова, околине Дечана, Пећи и Ђаковице, неколико стотина Руговаца и преко 400 муслиманско-плавских вулнетара.[130] Јокић наводи и имена злочинаца који су учествовали у геноциду у Велици.[131] У зборнику „Ватре са Комова“  наводи се да су разбијени остаци „јединица злогласне њемачке дивизије „Принц Еуген“ и дивизије „Скендербег“, састављене од фашистичких издајника албанског народа са Косова“ починиле злочин у Велици.[132] Шћепановић наводи да су извршиоци геноцида били Плавогусињска и Бихорска муслиманска квинслиншка милиција и вулнетари на челу са Османом Растодером, Саитом Шахмановићем, Шемсом Феровићем, Ризом Феровићем, Саљом Никочевићем и др.[133] Шћепановић наводи имена злочинаца који су учествовали у величком покољу: Авдуловић Сали Рама (1892-1963) из Ругове, Аџи Имер из Ругове, Ганић Аљо из Плава, Гутић Брао из Плава, Зарбинца Суљ из околине Косовске Каменице, Кандић Гацо из Десног Метеха, општина плавска, Кећо Јакуп из Јошанице, општина руговска, срез пећки (Метохија), Којић, хоџа, Крцић Бајрам из Прњавора, општина плавска, Мекуловић Ука из Новшића, Нововић (Х)Алил из Горње Ржанице, Нука (Нукић) Нума из Хакања, Нумонислић Асо из Плава, Растодер Авдулахов Осман из Радмановаца, општина петњичка, срез берански, Реџепагић Мака из Плава, Реџепагић Шабан бегов Хусо из Плава, Реџепагић Шабо из Плава, Седиковић Агин Шеко из Ругове, Суљевић Хасан из Јасенице, општина плавска, Та(х)ировић Џема из Горње Ржанице, Феровић Медов Ризо из Плава, Феровић Аганов (Агов) Шемсо из Плава, Челић – Чела Ујкан из Акања код Гусиња, Чекић Хамо из Гусиња, Шабовић Мухарем – Мушо из Плава, Шахмановић Мустафин Саит-Хоџа из Плава, Авдо, Аљи Риза из Албаније, Зумбер из Плава, Идриз, Мухарем из Јасенице, Хафиз из Јуника, срез ђаковички, Шиптар, Рифат из Ругове, Шиптар, Смаил, Суљо, Тахир из Ругове, Шиптар, Ћазим, Ћафири, Фејзо из Ругове и др.[134] Шћепановић наводи и имена злочинаца који се помињу у роману „Црни вјетар“ аутора Вељка Мијовића: Аг Садри Ага из Ђаковице, Ахметовић Идриз из Горње Ржанице, Барјактари Хаџи из Албаније, Було Нон из Доље код Гусиња, Бучевић Бајзит из Новшића, Бучевић Имер из Новшића, Бучевић Ујкан из Новшића, Бучевић Шаћир из Новшића, Дрешевић Бико, Шиптар, Дрешевић Деко из Ругове, Шиптар, Баљуљи Ћазим, Бећа Сали, Шиптар, Дуца Браим из Пепића код Плава, Ђеловић Идриз из Новшића, Емини Ајет из Косовске Каменице (Бушинци), Жуја Шабан из Ругове, Шиптар, Ибиши Мустафа из села Кромовик код Ораховца, Шиптар, Јашари Хамдија, Шиптар, Јусуфи Бари, Шиптар, Кабаши Хасан из села Кабаши код Гњилана, Шиптар, Качар Тахир Фаик из Ајкобила, Шиптар, Липовица Хоџ (Јусуф Бахтјани), Шиптар, Луковић Рамиз из Метеха, Луковић Емро из Метеха код Плава, Љута Садик из Турићеваца (Дреница), Парлеши Нуа из Паскалице код Пећи, Шиптар, Пожари Дем Али из Ђаковице, Река Бајрам, Шиптар, Реџа Сали, Шиптар, Руговац Тахир, Шиптар, Садику Ук из Косовске Каменице, Шиптар, Скареп Узеир, Шиптар, Сулејмани Таир, Шиптар, Трпеза Хисет (Хусеин Сахити) из села Трпеза из Метохије, Шиптар, Фаик Тахир Качак, Шиптар, Феризовић Рама, Хасани Мула Илијаз из околине Дренице, Цамић Јусуф из Плава, Цана Селим  из Пећи, Шиптар, Шкријељ Пашо, Шиптар и др.[135] Такође и Бранко М. Пауновић наводи имена злочинаца који су „инспирисали, наређивали, клали, силовали и палили“ у Велици у периоду од 1941. до 1945. године.[136] Геноцид у Велици пратила је пљачка покретне и непокретне имовине. И наредни дан после покоља долазили су муслиманска квинслишка милиција, балисти и вулнетари из Плава и Гусиња и опљачкали оно што нијесу успјели претходног дана.[137] Долазили су и следећих дана, подијељени у више мањих група, гдје су око згаришта запаљених кућа тражили и проналазили закопе.[138] Потраге за скривеном имовином описане су у роману „Црни вјетар“.[139] Осим што су опљачкане, куће Величана су и попаљене. Списак спаљених кућа од 1941-1945. године налази се у зборнику „Ватре са Комова“.[140] У периоду 1941-1945. године у андријевичком срезу запаљено је 3.197 кућа чија је вриједност процијењена на 155.629.157 предратних динара. Из Велике је заплијењено: 8.000 оваца, преко 2.000 говеди, 150 коња и 200 коза, из Горње Ржанице: 2.000 оваца, 500 говеди, 50 коња и 100 коза.[141].

Закључак Злочин у Велици који се десио 28. јула 1944. године по својим карактеристикама има обиљежја геноцида. Послије Другог свјетског рата о овом злочину геноцида у историографији није  поклањана нарочита пажња. О томе није било пожељно да се говори и пише због прокламоване идеологије братства и јединства. Зато је злочин геноцида у Велици заташкаван и минимизиран. Од краја Другог свјетског рата до данас написан је извјестан број радова о овој теми, и то махом публицистичког карактера, мада се последњих година појављују и стручне монографије и чланци који проучавају овај догађај. Штампан је и један број радова мемоарске природе, а објављена су и бројна књижевно-умјетничка дјела. У досадашњим истраживањима аутори су се већином бавили описом и починиоцима геноцида, као и бројем жртава. Мали је број радова који имају еминентно научни карактер. Стога је неопходно предузети истраживања како би се добио коначни број жртава и из кога би се видјело не само ко су биле жртве него и начин њиховог страдања, као и ко су били починиоци злочина.

[1] Радован Бакић, Горње Полимље, Природа, становништво и насеља, Географски институт Филозофског факултета Никшић – Комови, Никшић 2005, 404-406.

[2] Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, Штампар Макарије, Београд – Ободско слово, Подгорица, Подгорица 2014, 79-128.

[3] Ђорђе Борозан, Велика Албанија, поријекло – идеје – пракса, Војно историјски институт Војске Југославије, Београд 1995, 314-315.

[4] Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, 128.

[5] Исто, 130. Опширније о ратним злочинима и присилном исељавању српског становништва током Другог свјетског рата са територије Косова и Метохије в. Ненад Антонијевић, Косово и Метохија, 1941-1945. година, ратни злочини, Музеј жртава геноцида Београд, Београд 2017.

[6] Милош Гојковић, Велика кроз историју, Завичајно удружење Величана – Београд, Београд 2007, 112.

[7] Андријевичка операција, обухвата акције у времену од 18. до 26. јула 1944. године у ширем рејону Андријевице. У првој половини јула ту се прикупљала Оперативна група дивизија НОВ Југославије (2, 5 и 17) са задатком да продре у Топлицу и Јабланицу и да са србијанским јединицама распламса ослободилачке борбе у Србији. Њемци су покушали да изненадним и свеобухватним нападом разбију Оперативну групу дивизија и одбаце је из долине Лима на запад. Њемачким снагама командовао је Штаб 5. СС брдског корпуса са сједиштем у Рашкој. Напад Њемаца почео је 18. јула. У њему су учествовале: 21. СС дивизија „Скендербег“, борбена група Strippel и 14. пук 7. СС дивизије „Принц Еуген“, које су упућене правцем Мурино – Андријевица –Беране; борбена група Bendl  напредовала је правцем Турјак – Беране и  легија Krempler правцем Биоче – Беране. Послије вишедневних борби  под притиском 2, 3 и 5 дивизије, њемачка 21. СС дивизија,  14. пук 7. СС дивизије и борбена група Strippel сабијени су у обруч у простору Мурина. У наставку борби, 25. јула, окружене њемачке снаге претрпјеле су тешке губитке, а 21. СС дивизија је потпуно разбијена и због претрпјених губитака касније сведена на борбену групу Скендербег. Штаб 2. корпуса, оставивши 5. и 9. бригаду 3. дивизије за уништење преосталих њемачких снага, наредио је да се Оперативна група дивизија прикупи од Берана ради извршења главног задатка – продора у Србију. Борбе 5. и 9. бригаде са окруженим непријатељем продужиле су се до 1. августа, али се 14. пук 7. СС дивизије пробио преко Чакора за Пећ, а дјелови борбене групе Strippel и остаци 21. СС дивизије, пошто су претрпјели веће губитке, ка Рожају и албанској граници, опширније в.  Д. Т., „Андријевичка операција“, у: Војна енциклопедија, 1, Редакција Војне енциклопедије – Београд, Београд 1970, 145-146. [8] Павле Џелетовић Иванов, 21. СС дивизија „Скендербег“, Удружење писаца Поета, Београд 2012, 111; Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, 146. [9] Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, 146. [10] Исто, 148. [11] Жртве рата 1941-1945, попис из 1964. СР Црна Гора, Савезни завод за статистику, Београд 1992.

[12] Милош Гојковић, „О злочину геноцида у Велици, његовом негирању и оправдавању“, у: Геноцид у Велици 28. јула 1944, Зборник радова и саопштења са округлог стола у Велици одржаног 27. јула 2014. поводом седамдесетогодишњег помена, Велика 2015, 94. Вулнетари – оружане добровољачке јединице састављене од Албанаца са Косова и Метохије  у току Другог свијетског рата за борбу против НОП-а. Ријеч вулнетар значи добровољац. Албанске добровољце – вулнетаре највише су сачињавали војници средњовјечних и старијих годишта. Формирање јединица вршено је под надзором команданта њемачке 60. пјешадијске дивизије генерал потпуковника Георга Еберхата-Фридриха. У састав 21. СС-дивизије „Скендербег“ ушло је око 10000 Албанаца са Косова и Метохије. Једним дјелом сачињавали су је дјелови 13. СС-дивизије „Ханџар“. Ова јединица је извршила злочине над недужним становништвом у долини Лима 1944. године, од Чакора до Андријевице, опширније в. Павле Џелетовић Иванов, 21. СС дивизија „Скендербег“; Командант 21. брдске СС-дивизије „Скендербег“ био је СС Оберфирер Аугуст Шмитхубер, в. Исти, 129. Балисти – од „Baili Kombtare“ су припадници Националног фронта основаног 1942. године на Косову и Метохији. О балистима в. Павле Џелетовић Иванов, Балистички покрет 1939-1952: масовност, сарадња са италијанским и немачким окупаторима и злочини над Србима, Архив Србије, Београд 2001; Бојан Ђокић, „Балисти као синоним за албанске злочине на Косову и Метохији 1941-1945. године: прилог страдању српског становништва“, Годишњак за истраживање геноцида, св. 9, Београд – Крагујевац 2017, 75-94; Milorad Vasić, „Kvinsliške i kolaboracionističke snage na Kosovu i Metohiji 1941-1945“, Vojnoistorijski glasnik, 1/1985, 286-305.

[13] Бранко Јокић, Покољ у Велици 28. јула 1944. године, АП Принт, Подгорица 2014, 179.

[14] Бранко Вуковић, „Крвава свадба у Велици“, Репортер, 1989, бр. 869, 22-29.

[15] Бранко Јокић, „Злочин у Велици“, Побједа, Титоград 7. јул – 11. јул 1989. године (бр. 8477, 13; бр. 8478, 14; бр. 8479, 16; бр. 8480, 12; бр. 8481, 18).

[16] Бранко Јокић, „Језива слика села. Злочин у Велици“, Побједа, Титоград, уторак, 11. јул 1989, бр. 8481, 18.

[17] Исто, 18.

[18] Гојко Кнежевић, „Камом прекинули дјечју игру“, Побједа, Подгорица 28. јул 2002. године, 22; Исти, „Да се не заборави и не понови нигдје на земљином шару“, Побједа, Подгорица, 27. јул 2014. година, 20.

[19] Живко Бјелановић, „Покољ гледао очима шестогодишњег дјечака. Свједочење Велимира М. Бошковића о Величком геноциду“, Глас Холмије, часопис за књижевност, историју и културу, Беране март 2017, год. VI, бр. 32, 78-79.

[20] Нико Јовићевић, Од пете офанзиве до слободе: борбе у Црној Гори од половине 1943 до краја 1944 године, Војноиздавачки завод „Војно дело“, Београд 1972, 468.

[21] Исто, 428-464.

[22] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 180-181.

[23] Милинко Богићевић, „Шеснаест дана одсјечени од јединице“, у: Пета пролетерска црногорска бригада, зборник сјећања, књ. 3, Војноиздавачки завод, Београд 1981, 445-449. [24] Исто, 446. [25] Исто, 180. [26] Радован Лекић, Андријевачки срез 1941-1945 (прилог историји НОБ Црне Горе), Обод, Цетиње 1961, 487, 507-523. [27] Исто, 511-514. [28] Исто, 514-516. [29] Исто, 516-522. [30] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 38. [31] Ватре са Комова, народ андријевичког среза у НОР 1941-1945, Мјесни одбор СУБНОР-а – Андријевице,  Андријевица 1978.  [32] Исто, 191-201. [33] Исто, 198.

[34] Исто, 191. [35] Исто, 201. [36] Павле Џелетовић Иванов, 21. СС дивизија  Скендербег“, Нова књига, Београд 1987. [37] Павле Џелетовић Иванов, 21. СС дивизија „Скендербег“, Београд 2012, 142-164. [38] Исто, 196-204.

[39] Милорад Л. Чукић, Камом и ватром у долини Лима, Злочини вулентара, балиста, припадника дивизија „Скендербег“, „Принц Еуген“ и других албанских и муслиманских формација за време Другог светског рата,  Народна библиотека „Вук Караџић“, Београд 1997. [40] Бранко Јокић, Покољ у Велици. [41] Исто, 168-169. О геноциду и теоријама геноцида детаљније в. Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлу међународног права, Политика, Београд 1992. [42] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, АП Принт, Подгорица – НВО ВЕЛИЧКА КАПЕТАНИЈА, Велика, Подгорица 2015.

[43] Станко Д. Пауновић, Велички великомученици, Библиотека „Др. Вићентије Ракић“, Параћин 2017. [44] Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, 147. [45] Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу 1941-1945, Светигора, Цетиње 2015. [46] Исто, 129-170. [47] Исто, 297-340. [48] Исто, 64. [49] Геноцид у Велици 28. јула 1944, Зборник радова и саопштења са округлог стола у Велици одржаног 27. јула 2014. поводом седамдесетогодишњег помена, Одбор за обиљежавање 70 година од фашистичког геноцида у Велици 28. јула 1944 – ИГП „Пегаз“ Бијело Поље, Велика 2015. [50] Гојко Гојковић, „Предлог да се злочин у Велици 28. јула 1944. прогласи за дан сјећања“, у: Геноцид у Велици,  49-52. [51] Љубо Живаљевић, „Да смо знали да иду балисти, не бисмо их чекали“, у: Геноцид у Велици, 57-58. [52] Кирил Феферман, „Нацистичка пропаганда усмјерена на муслимане на Балкану и Совјетском савезу и њене импликације за масовна убиства“,  у: Геноцид у Велици, 19-23. [53] Јован Ћулибрк, „Велика у топографији терора и топографији сјећања у Другог свјетског рата: Увод у истраживање“, у: Геноцид у Велици, 25. [54] Вељко Ђурић Мишина, „Геноцид у Велици уткан дубоко у колективно памћење“, у: Геноцид у Велици, 55-56. [55] Мирко Брковић – Миодраг Брковић, „Прилог проучавању геноцидног покоља становника села Велике 28. јула 1944. године на основу доступне архивске грађе“, у: Геноцид у Велици, 59-78. [56] Исто, 59-78. [57] Марко Кнежевић, „Страдање дјеце у плавском затвору 1941. и Величко-ржаничком масакру 1944. године“, у: Геноцид у Велици, 79-90. [58] Бранко Пауновић, „Велички покољ као књижевна тема“, у: Геноцид у Велици, 97-106. [59] Јоаникије Мићовић, „Истинске жртве никад не умиру“, у: Геноцид у Велици, 13-17.

[60] Зоран Лакић, „Није сваки злочин, ма колико био велики, злочин геноцида“, у: Геноцид у Велици, 39-48. [61] Миомир Дашић, „Покољ у Велици 28. јула 1944. има историјску генезу“, у: Геноцид у Велици, 31-38. [62] Гојко Гојковић, „Предлог да се злочин у Велици 28. јула 1944. прогласи за дан сјећања“, у: Геноцид у Велици, 49-52. [63] Гојко Кнежевић, „Злочин је и прећуткивање, а још већи – негирање геноцида у Велици“, у: Геноцид у Велици, 107-111

[64] Otto Kumm, Vorwarts Prinz Eugen, Coburg 1978. [65] Срђан Божовић, Дивизија „Принц Еуген“, Народни музеј Панчево, Панчево 2011. [66] Бен Х. Шепард, Терор на Балкану, Немачка војска и партизански начин ратовања, Магелан Прес, Београд 2014. [67] Наређење генерал-пуковника Франца Бома гласи: “Циљ треба да постигнете у земљи у којој су 1914. године реке немачке крви текле због подмуклости Срба, како мушкараца, тако и жена. Ви сте они који ће осветити те мртве. Целој Србији мора да се стави до знања да отпор не води ничему, и то на начин који ће најјаче деловати на целокупно становништво. Ко год буде показивао милост у обављању дужности, биће позван на одговорност, без обзира на чин и положај, и биће му суђено пред војним судом.“ Бен Х. Шепард, Терор на Балкану, 5. [68] Архив Југославије, Фонд 179 – Попис „Жртве рата 1941-1945“, Београд 1964; Жртве рата 1941-1945 – Резултати пописа, Савезни завод за статистику, Београд 1966 (репринт 1992); Жртве рата 1941-1945, попис из 1964. СР Црна Гора, Београд 1992. [69] Архив Музеја жртава геноцида, Фонд „Жртве рата 1941-1945“. [70] Вељко Ђурић Мишина, „Геноцид у Велици уткан дубоко у колективно Памћење“, Геноцид у Велици, 55. [71] Ђорђе Н. Лопичић, Немачки ратни злочини 1941-1945, пресуде југословенских ратних судова, Музеј жртава геноцида, Београд 2009. [72] Богољуб Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, Свјетлост, Сарајево 1990. [73] „Партизанска пјесма“, у: Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 283. [74] Бранко Пауновић, „Велички покољ као књижевна тема“, у: Геноцид у Велици, 100. [75] Миомир-Мијо Радивојевић, „Крвава драма у селу Велици за вријеме Драуфгенгер операције“, одломак у: Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 286-290. [76] Бранко Пауновић, „Велички покољ као књижевна тема“, у: Геноцид у Велици, 100. [77] Миленко Вујовић, „Освета унуке Радмиле“, у: Славољуб Шошкић, Братство Шошкића монографија са родословом, Београд 2005, 133; исто у: Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 283-284. [78] Жарко Бојић, „Покољ у Велици 1944“, Крвави трагови, Удружење књижевника, пјесника и умјетника Срба из Црне Горе и расељења „Горска вила“, Подгорица 2014, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 338-341. [79] „Крвавав драма у Велици 28. јула 1944“, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 292. [80] Тодор Живаљевић Велички, „Молитва за мој род Велички“, у: Бранко М. Пауновић, Велика  велика по вјековној патњи, 323-324. [81] Тодор Живаљевић Велички, „Збјег Величана“, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 359. [82] Дарка Милићева Бјелановић, „Угаси се Сунце јарко“, у:  Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 341. [83] Вељко Мијовић, Црни вјетар, Друштво пријатеља књиге, Беране 1993. [84] Бранко Пауновић, „Велички покољ као књижевна тема“, у: Геноцид у Велици, 99. [85] Радош Јелић, „Шамија“, Јединство, Приштина, сриједа 8. новембар 1989; факсимил приповјетке објављен у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 309. [86] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 83-87. [87] Велички непребол, РТ Србије, јул 1994. [88] Велика – Велики злочин, ТВ Црне Горе, 7. април 2015. [89] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 2015, 352. [90] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 59. [91] Радован Бакић, Горње Полимље, 406. [92] Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 156. [93] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 179. [94] Исто, 135-136. [95] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 162-264. [96] Исто, 261. [97] Исто, 265-266. [98] Жртве рата 1941-1945, резултати пописа, Београд 1966;  Жртве рата 1941-1945, попис из 1964. СР Црна Гора, Београд 1992. [99] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 135. [100] Исто, 136-154. [101] Споменица црногорским антифашистима 1941/45, Одбор за обиљежавање Тринаестојулског устанка у Црној Гори – Обод, Цетиње 2001. [102] На спомен обиљежју (рад архитекте Радослава Зековића) уклесане су Лалићеве ријечи: „Нека се зна како зликовци хитлеровских дивизија „Скендербег“ и „Принц Еуген“ 28. јула 1944. свирепом злобом усмртише 428. жена, дјеце и стараца Велике и околине. Нека овај мрамор стоји жртвама на часни помен убицама на срамоту.“ Недалеко од овог споменика, 2001. године освештана је црква, рађена по пројекту архитекте Ранка Вуканића, посвећена Св. Кирику и Јулити (који се славе на дан 15/28. јул),  в. Бранко Јокић, Покољ у Велици, 156-157. [103] Исто, 167. [104] Исто, 36-166. [105] Ватре с Комова, 179. [106] Исто, 189- 190. [107] Исто, 211. [108] Исто, 218. Нормасофт