ГУСИЊСКИ ПОХОД . Од дописника "Руског курира", - Павела Аполоновича Ровинског

ГУСИЊСКИ ПОХОД

.

Од дописника "Руског курира", - Павела Аполоновича Ровинског

РУСКИ КУРИР

Сриједа, 24. октобар 1879. године

Андијевица, 3. октобар 1879. године

Заузимање Плава и Гусиња се приближава. Свакодневно се допремају храна, ратне резерве, гранате, пушке. Допремљено је осам топова. Стићи ће око пет хиљада војника. Стигао је војвода Марко Миљанов, који ће бринути о свему. Не касније, а кроз недјељу кренуће се напријед. Међутим, ни Арнаути не дријемају.

У Призрену и Ђаковици било је низ савјетовања. На приједлог турске владе да се предају без боја, Арнаути су одговорили негативно. Овдашња племена као проклество карактеристична особина, - дух племенске неслоге. Као што су раније међу собом ратовала црногорска племена, служећи турској влади и без икаквог заједничког циља који их повезује, сада се и Арнаути бију међу собим, ни сами не знајући због чега с Црногорцима. Они би хтјели из чиста мира да се с неким бију.

Сада се у Плаву и Гусињу скупља за бој маса добровољаца, без вође, наоружања неопходног за одупирање добро организованој искусној у бојевима војсци, која има искусне вође. Скупиће их се до петнаест хиљада, а можда и више. Међутим, то је ништа за црногорску војску. Тешко Арнаутима, што ће их много погинути у боју и изгубити право на властито земљиште. На црногорској страни је и стратешки положај терена. Они лако могу да освоје планинске висове који доминирају над арнаутским позицијама, и у прах разруше њихова утврђења и куће. Црногорски војвода је одлучио до краја да избјегава сувишна разарања и крвопролића, а против пљачке и насиља објављена је најстожа казна.

Чује се да турска власт сусједних мјеста подржава и намјерава да подржи отпор. Познато је да се из градића Беране у Гусиње шаље муниција, и да тамошњи Турци намјеравају учествовати у боју. Ако буде тако, онда окупација познатих мјеста може довести до озбиљних сукоба.

Чекаћемо и пратићемо.

Изгледа да Аустрија ове године не намјера да иде даље. Стала је на путу према Сјеници и Бијелом Пољу.

Тешка је ситуација у хришћанским мјестима. Они не знају чији су сада и чији ће бити. Мјесна управа сједи без икаквог ауторитета, а Турци чине већа насиља, него раније.

У том погледу су најсрећнији устаници беранске околине, који су се овог прољећа касно вратили из Црне Горе. Њихове куће су до темеља срушене, а имовине немају. Турци не дају шуму за дрва ни прута. Сада они живе у лошим кућама покривеним бусењем. Неки су положили сијено на мјестима која нико није заузео, али га Турци не дају продати. Они се већ сада хране коријењем и травом, и у гомилама лутају око турских кућа, тражећи било шта од одпадака да једу, молећи своју браћу - хришћане код којих је понешто остало. Гледао сам те људе и грозно их је било видјети. То су скелети превучени кожом: у лицу ни какпи крви, очи упале као у мртваца, усне полуотворене и испуцале. Кретајући се једва, они не моле, него јече. Ко ће им помоћи? Турска нема обичај да помаже, а Црна Гора је у сиромаштву. Тако им предстоји неизбјежна смрт од глади, коју ће убрзати хладноће, које су већ настале. Таквих страдалника је до пет хиљада.

Да ли о томе размишња европска дипломатија, да стање које је створио Берлински конгрес, умјесато правог побољшања положаја живота, смјеста убија неколико хиљада хришћанског становништва?

РУСКИ КУРИР Бр. 1

Уторак, 1. јануар 1880. године

Андијевица, 28. новембар 1879. године

Поклањајући Европи мир и штитећи слабог од угњетавања јачег, Берлински конгрес, прекрајајући и скраћивајући територије, одузевши Црној Гори дио Херцеговине добијен оружјем, наградио ју је накнадним додјељивањем Плава и Гусиња, који се налазе на источној граници, који чине предстражу призренских, пећких, ђаковачких, дебарских Арнаута, с којим ништа није могла учињети ни Турска с њеним многобројним низамом. Некажњено убиство Мехмед - Алије у Ђаковици, који је у рукама имао власт и силну војску, најбоље свједочи о тој дивљој сили с којом је по пресуди европског конгреса морала имати посла мала држава, коју је исцрпио рат, разорена до темеља и пати од повремене глади због слабе љетине.

Предајући власт Црној Гори, Европа је обећала своју подршку. Изгледало је да је ствар потпуно сређена. Турска својим поданицима шаље ферман, по којем за свога господара морају признати црногорског књаза, којем би остало да на своје посједе ступи мирно, узме реда ради са собом војску ради посматрања границе и одржавања унутрашњег реда.

Међутим, испало је другачије. Арнаути не признају ни султанов ауторитет, ни ауторитет европског конгреса. Ни султан, ни Европа нијесу у стању да учврсте свој ауторитет силом, па је Црна Гора принуђена да тражи ту силу у самој себи, храбрости и чврстини својега народа, способног за највеће јунаштво и спремног на сваку жртву, само да прошири своје тијесне границе и стекне славу себи и својем књазу.

Црногорци, којих има једва сто педесет хиљада, уједињени, лишени сваке помоћи, силом прилика налазе се наспрам читавог арнаутлука, који је напрегао против њих све своје снаге од Новог Пазара до Солуна и Родопа до Јадранског мора.

Истина, турска влада је послала свог пашу да Црногорцима олакша улазак у област која им је додијељена. Прошло је више од мјесец како је Муктар - паша и Призрену и не креће се по граду. Чује се да је убијен. Неки су говорили да му је отета војничка опрема и да је опкољен у Призрену. Касније је та гласина оповргнута и говорило се да је погубио неколико арнаутских главара, који су наговарали народ да иде против Црне Горе у помоћ Гусињу.

Од свега, показало се тачним да је Муктар - паша у Призрену с неколико логора низама (не мање од десет), али своје снаге сматра слабим да ступи у отворену борбу с Арнаутима. Одлучује да не ступа у борбу, док не скупи тридесет до четрдесет табора војске.

За то читаво вријеме Црногорци држе јаку стражу, сконцентисавши против Плава око шест батаљона да не дају Арнаутима да упадну у Полимље, које је силно страдало од њихових напада, када је за вријеме посљедњег рата овај крај поново спаљен и разорен. Остало је само једно село, Велика (око сто педесет кућа), најближе Плаву, обавезано својим спасењем на неутралност и храброст самог становништва. Већ четврти мјесец ови батаљони стражаре, док је остала војска мобилисана и налази се унутар Црне Горе без средстава за дуже издржавање на граници. Она нема довољно провијаната и осим поменутог села Велике, на читавој граници нема ни једне куће, осим дубирога (велика колиба) и и станова у којима љето проводе чобани са стадима коза и оваца. Живјети великој војсци дуго времена усред оштре зиме, у таквим просторијама је немогуће. Све што се ту догађало, било је чување границе и припреме за пријем нове војске до двадесет батаљона, или десет до дванаест хиљада људи. За то вријеме, до почетка септембра, ток ствари је прошао двије фазе.

Прво, на стражу су ступили три непотпуна васојевићка батаљона, јер је дио био одвојен за довожење муниције и оружја из Подгорице, којег није било, а затим су заједно са другима морали превозити из Подгорице брашно за батаљоне који долазе из унутрашњости Црне Горе (мјесни батаљони од државе до сада не добијају трошкове за издржавање и живе на свој рачун), градити пекаре, правити пут за превоз топова (довезена су четири велика и четири мала топа). Ако би у ово вријеме напали Арнаути, слободно би могли проћи читаво Полимље, а можда били у стању да стигну и понове истребљење, које су учинили Васојевићима за вријеме посљедњег рата. Стање је било веома опасно, и наређено је да се избјегава сваки сукоб. Срећом, тада Атнаути нијесу могли доћи до неке одлуке и споразума међу собом, јер се у међувремену наша стража наоружала.

РУСКИ КУРИР Бр. 2

Четвртак, 3. јануар 1880. године

Андијевица, 28. новембар 1879. године

Ради командовања стигао је бригадир, војвода Марко Миљанов.

Први корак био је заузимање без борбе два мала арнаутска насеља, с обје стране Лима, једно наспрам другог, Ржанице и Пепића која су нас одвајала од Велике, и гдје се за нас налазила веома важна снага до триста пушака веома храбрих Величана, који су добро познавали терен и умјели се опходити с Арнаутима.

При том су без борбе заузета два мала утврђења. Жандарми, који су били тамо, повукли су се добровољно и уступили их, пријетећи силом. Ржаничани и Пепићани су се потчинили и понашали мирно.

На получасовном растојању од наше линије, с једне стране Лима (према Велици), налазило се арнаутско село Новшићи, а с друге, наспрам њега, српско село Брезојевице, у којем се налази тврђавица, слична првима двијема, пуна жандарма.

За Арнауте је све било неочекивано. Управо, то је била игра у мутном. Црногорска војска била је испред непријатеља који је могао кренути три хиљаде војника, веома храбрих и добро наоружаних, и не мање од песто пушака Руговаца, који су се налазили иза Велике, стално спремних за борбу и чувених по свом јунаштву. Међутим, Црногорци су се држали мирно и самоувјерено, да се могло предпоставити да имају велику војску. Било је познато да је допремљено осам топова, и да је стигао војвода Марко, прослављен побједама на Фундини и Медуну, добро познат Арнаутима по својем јунаштву из ранијих времена, када је сам шетао по Плаву, не плашећи се бијелог Турчина (нерегуларна војска), ни низама.

Ствари су се брзо разјасниле. Потчињени Ржаничани схватили су каква је црногорска снага, и по договору предали су сијено и сламу, а за исхрану војске жито. Арнаути су се повукли, а њихова имовина, осим стоке и што су могли понијети са собом, конфискована је (резерве кукуруза и других житарица). Гусињски бег, Али - бег, или како су га звали Али - паша, рјешава да удари на Црногорце и шаље низ гордих пријетњи. Читав арнаутлук од Призрена до Дебра се узмутио. Са свих страна Гусињу се шаље помоћ у оружју, муницији, животним намирницама, новцу и, најзад, са свих страна се почела скупљати војска. Повремено се у Плаву и Гусињу са стране скупљало до пет хиљада људи. Слушали смо шенлуке (пушчане плотуне) војске, која је пристизала и само смо чекали напад. У то вријеме наше снаге су биле слабе, иако су пристигли још три батаљона (братоножићки и кучки). Због тога је одлучено да се до краја избјегава бој, а у случају да бде неизбјежан, жртвовали бисмо Велику и напустили Ржаницу и Пепиће (предходно спалити два освојена утврђења, да их непријатељ не би могао користити), а у најгорем случају пустити га у Полимље, у само грло Лима и тада ударити с двије стране. У том ишчекивању прошло је више од мјесец.

Било је то мучно вријеме. Зима је почела 1. октобра. Истина, послије је наступило топло вријеме, али киша и блато нијесу били бољи од мраза и снијега. На планинским врховима, гдје се налази стража, умјесто кише стално је бјешњела мећава, а одјећа Црногораца није била зимска. Живот батаљона, који су пристизали био је лакши, јер су од државе добијали таин (свјеже намирнице), за разлику од мјесних, који су били голи и гладни.

У међувремену је стигао и морачки батаљон. Укупно смо имали шест батаљона и осјетили се јачим, одлучили да не жртвујемо Велику и да не пустимо их у дубину Полимља. Дио војске распуштен је да среди своје домаће послове, док су многи позивани хитно, те је дио одређен за постављање телеграфских линија изнад Лима.

РУСКИ КУРИР Бр. 17

Петак, 18. јануара 1880. године

Стално очекивање боја скоро сваки дан, и неостваривање тог ишчекивања уселило је у нашој војци неку равнодушност и чак, поуздање да Арнаути неће ударити на нас.

Добијали смо вијест да се Арнаути свуда врзмају, приближава низам с Муктар - пашом да преда Гусиње и по сваку цијену намјеравају да ударе на нас. Те гласине су стизале с различитих страна, и примали их к знању, али посебну важност нијесмо им придавали. Раније смо из Велике у дубину Полимља склонили чељад, стоку и имовину да војска слободно дејствује, и кад се укаже прилика да жртвујемо Велику непријатељу и тиме га примамимо унутар, а онда се вратимо, као да пред очима није било непријатеља.

Војска је била дјелимично распуштена ради обављања домаћих послова, јер су многи пошли што нијесу оставли код куће ни фунте брашна. Ипак, сматрало се да је војске довољно да потучемо непријатеља, и не жртвујемо Велику ни друга села.

Све што се код нас дешавало, до најситнијих појединости било је познато у Гусињу. Пепићани, који су пребјегли на нашу страну слободно су шетали по читавом нашем логору, и чак водили са собом доушнике из Плава и Ругове, и све што су видјели јављали су коме треба. Ми смо на то гледали кроз прсте.

У Андријевицу је 18. новембра стигао Божо Петровћ. Војска с војводом Ђуром Петровићем састала се у Подгорици, одакле је могла стићи кроз три дана, а бригада с војводом Лазарем Сочицом била је у Колашину на растојању од нас дан пута. То што се војска држи у стијенама, недостатак је стамбених просторија и провијанта (хране) на мјесту војних операција.

Доласком Божа Петровића припреме за дочек војске кренуле су живље, него раније. Између осталог, наређује да се појача стража. Неколико Пепићана, примијећених као шпијуни, ухваћени су и ухапшени и сјутрадан пуштени у Плав.

У Андријевицу је 24. новембра стигло неколико Срба из Берана с вијешћу да се за помоћ Гусињу скупило до двадесет хиљада Арнаута, а из логора су јавили да се у Новшићима чула паљба, која се из непознатих разлога објашњавала међусобном свађом Арнаута. Сјутрадан у подне стигла је вијест из логора да су Арнаути из Новшића рано узјутро напали нашу стражу и убили једног. Батаљон, који је стигао у помоћ стражи, потјерао је непријатеља. Такву вијест имали смо читав дан до ноћи. У поноћ се читава Андријевица дигла на ноге, узнемирена другом вијешћу да је јуче од зоре до ноћи био бој, да су братоножићки и кучки батаљони скоро уништени и да је један батаљон издао, - јер се није борио како треба, што је био разлог страшне погибије.

Зло је било двоструко. Изгинули су два батаљона, који су чинили главну резервну снагу, па се међу војском пробудио раздор који је постојао због антагонизма једног против другог племена. Оптужбе о издајству падале су на васојевићки батаљон, а између Васојевића и Братоножића несугласице и крвна освета тек су недавно прекинуте. Општи утисак је био мучан!

Рањеника је било до сто људи. За њихово лијечење није било никаквих средстава. Немогће их је било смјестити у Андријевици, јер нема куће, већ десетак ханова и дућана без топлих просторија. Остала села су спаљена. У једном селу на двочасовном растојању од Андријевице било је десетак кућа и тамо су се упутили. Испоставило се да је просторија недовољно, а пут до села веома неприступачан. Имао сам прилику да прихвтим те рањенике. Једни су се могли држати на коњу, друге су носили на носилима. Били су замотани у некакве кафтане и привезани за носила, као завијени у пелене и личили на мртваце, лешеве. До увече сам успио да прегледам само четрдесет пет људи. Ране су биле ужасне. Метак је ударио одозго у раме и прошао на другу страну изнад кука, или скроз с једног на други кук, с рамена на лакат и стално с ломљењем костију. Срећа је што су све ране биле простријелне, и што су се меци задржавали код мало рањеника.

Преглед рана јасно указује да је била жестока борба, и да су сви напади били одозго на доље, с предње стране и са стране. Ране од хладног оружја нико није имао, иако је било борбе ножевима. Уосталом, од ножа и не бива рањених.

Затим сам присуствовао сахрани наших четрдесет четири леша, донесених с бојишта послије боја. Сви су били без главе. Некима су одсјечене руке, очигледно, бранили су се голим рукама. Код неких није било вратова, који су се некако скратили или увукли. По запажању присутних, живима су им одсјечене главе. Другима су вратови истегнути, значи, главе су им одсјечене мртвима.

Све су то само утисци и прве посљедице боја 22. новембра.

РУСКИ КУРИР Бр. 18

Субота, 19. јануара 1880. године

Прије него што будем говорио о самом боју на основу података, сакупљених на мјесту, треба дати општу конфигурацију терена на којем се одигравао бој.

Васојевићи заузимају терен испод Кома (8500 стопа, стопа, стара мјера за дужину равна 30,5 цм) апсолутне висине, испод којег у облику неправилних радијуса истиче десетак ријека и потока, који се уливају у Лим. На њиховом ушћу у Лим, на уској површини која се спушта према ријеци, лежи варошица Андријевица. Лим тече у сусрет тјеснацу који се назива Сућеска и вијуга на растојању сат хода или око пет километара. Узводно се долина проширује и над њом протежу високе планине у југоисточном правцу на растојању више од два сата хода. Тамо с лијеве стране уздиже се Виситор (висисна 6000 стопа), а с друге стране Сјекирица (око 5000 стопа).

Тај дио се назива Полимље, и ту се завршавају ранији посједи Црне Горе, слободни од турско - арнаутског елемента. С једне стране је крајње село Мурина, на стрмој планинској ријеци, а с друге су Грачаница и Машница, смјештени у подножју Сјекирице на планинским огранцима и кратким падинама. Даље изнад Мурине, на получасовном растојању је арнаутско село Пепиће и мало утврђење, а наспрам њега, на страни Машнице, на получасовном растојању село Ржаница, у којем је више од десет арнаутских и око пет српских кућа. Преко једне косе на получасовном растојању тече прилично велика Величка ријека, дуж које се узводно развукло село са сто педесет кућа, које припадају Србима, који су одавно признавали власт црногорског књаза, али су их од њихових посједа одвајали Ржаница и Пепиће, њихови најљући непријатељи.

Долина Лима даље се усмерава у доста пристојну равницу, усред које се налази Плавсло блато (прим. прев. језеро), дугачко око пет километара. Оно сакупља воду двије планинске ријеке Грнчара, која извире из комског система и Вруље, која извире из проклетијских планина, а из њега истиче Лим. Поред извора Лима, близу језера лежи Плав са шесо или седамсто кућа, а у горњем дијелу, између Грнчара и Вруље је Гусиње с конацима Али - бега.

Тако црногорско Полимље представља грло, а према Плаву се шири у равницу која има попријеко седам, а уздуж до петнаест километара. У прошлом писму објаснио сам како смо се покренули напријед, и о том првом офанзивном кретању с једне стране тијесно се повезали с Величанима, а с друге добили погодну стратешку осматрачницу испод Виситора и приближли се селу Брезојевице, чији су нам становници Срби директно саопштавали о свему што се дешавало у Плаву.

Наш првобитни план био је да избјегавамо бој и нападамо тек када непријатељ уђе у дубину Полимља, због чега су из Велике склоњена сва чељад са стоком. Послије, како сам већ спомињао, без посебног распореда главне команде сви су се мирно смјестили на своја мјеста и као да су заборавили да се надохват руке налази непријатељ, који проницљиво прати све што се код нас дешава, пун мржње и спреман да се по сваку цијену потуче, навикнут на тим мјестима га побјеђује и господари, познаје сваки поток који би могао да послужи као препрека, сваку увалу по којој се може прикрасти и заузети погодну позицију.

С Арнаутима су се могли опробати само Величани, који су читаво вријеме били наша истурена стража.

Најзад, добивши обавештење да се Арнаути спремају да сјутрадан нападну, војвода Марко је појачао стражу. Умјесто 15 - 20 људи на коси изнад Новшића постављена је читава стотина Величана, под командом официра Милете Стаматова. На ушћу Велике, на равни према Новшићу постављена је кучка стотина. Два непуна васојевићка батаљона имали су задатак да заузму косу изнад Велике. Остали Кучи, братоножићки батаљон и морачки полубатаљони остављени су у резерви.

На другој страни Лима, на Мурини, држећи стражу у Пепићама налазио се васојевићки батаљон Тодора Миљанова.

Стално је било веома лоше вријеме. Снијег, који је рано пао, отопио се од југовине, а затим неколико дана падала је непрекидна киша. Надошли ријеке и потоци понијели су мостове и веза с нашом стражом одржавана је с муком. Телеграфски стубови су преврнути и три дана нијесмо имали везе с Цетињем. Глиновита подлога се претворила у баруштину. Тама је била дању, као у сумрак. На дан боја дунуо је јак јужни вјетар, који је нашу вијску ударао право у лице, носећи кишу у очи, снијег и дим од сопствених пушака. На планинским врховима киша се претварала у поледицу и снијег.

РУСКИ КУРИР Бр. 21

Уторак, 22. јануара 1880. године

Догађај се одвијао овако. Двадесет другог новембра у девет сати ујутро, више од триста Арнаута попело се из Новшића на косу и пришло нашој стражи, захтијевајући дозволу да уђу у Велику. Послије кратких преговора с аранаутске стране одјекнули су пуцњи, од којих су убијени двојица из наше страже, а затим је почело опште жестоко пушкарање. Аранутима су у помоћ сливала војска из Новшића и саставила скоро непрекидну линију од положаја планине до њеног врха. Наша стража се попела мало више и на једном мјесту издржала бој до увече.

У помоћ нашој стражи послата је шекуларска стотина (до седамдесет људи), а сто педесет Величана с официрима Радем Микићем и Милоњом Мартиновим (Милоња (Мартинов) Јикић)заузела је позиције изнад стајалишта страже, ушанчивши се у шуми иза неколико истурених литица. Задњу линију на коси, која је доминирала изнад Велике, и која је чинила чврст фронт наспрам непријатеља, заузели су два непуна васојевићка батаљона под командом Божине Ђолева и Трифуна Радунова. Оба батаљона су имали песто осамдесет људи и чинили језгро наше војске. Десно од њих на врх се попела кучка стотина.

Пролазећи под пуцњевима наше страже, око десет сати ујутро, око двије хиљаде Арнаута из све снаге ударило је на батаљоне Божине и Трифуна. Позиција тих батаљона била је веома чврста и, наносећи непријатељу велике губитке, наша војска није била дирнута. Највише губитака непријатењу наносио је Раде Микић, који се, чим су га Арнаути покушали заобићи, пео све више и више и обарао их прецизним хицима. Таква ватрена борба трајала је више од три и по сата. Једна стотина из Трифуновог бтаљона стигла је у помоћ Раду, и ту је око заставе настао страшан окршај. Неколико пута је застава прелазила из наших у непријатељске руке. Најзад је старац барјектар убијен, али његов син из непријатељске руке извлачи заставу и спасава је. Официр друге стотине сијече сабљом неколико Арнаута и пробија се к Раду. Официр из Божининог батаљона ускаче дубоко напријед са својом стотином и до краја боја издржава непријатељски притисак.

Наша војска није имала мане ни у храбрости, ни у непоколебљивости. Међутим, васојевићки батаљони одједном неочекивано, из непознатих разлога напуштају своју позицију и спуштају се на дно Величке долине, прелазе на другу страну, одакле настављају да гађају непријатеља. Арнаути су у стопу јурнули за тим батаљонима, али су се одмах вратили и распоредили на коси, гдје су се налазили Божина и Труфун.

Раде Микић с двије стотине Величана и стотином Васојевића из Трифуновиг батаљона, који му је послат у помоћ, сачувао је свој положај. Кучка стотина се раније од васојевићких батаљона спустила у долину, крај ушћа Величке ријеке, и спојила са својим батаљоном. У то вријеме Братоножићи су се с Морачанима налазили иза ријеке и чекали даља војводина наређења.

У Новшиће се скупило око двије хиљаде Арнаута. С наше стране, од Ржанице могло се видјети како се растрчана арнаутска војска расипала на растојању од Плава до Новшића и, скупивши се креће напријед по равници према Иван пољу, гдје се код ушћа Величке ријеке налазило мало утврђење.

Држећи се срого првобитног плана, наша војска је морала да одступи и примани непријатеља у долину Лима. Међутим, предпостављајући да се васојевићки батаљони Божине и Трифуна још боре на коси с Арнаутима, војвода је без оклијевања одлучио да пружи отпор непријатељу, који наваљује. Кучи, њих триста четрдесет, јурнули су у прави бој, не обавијестивши војводину команду. Тада није остало ништа друго него пустити у бој и четиристо четрдесет Братоножића, који су знали о одступању с косе васојевићких батаљона. Непријатељ брзо ломљен и побјегао. Наши нијесу јурили Арнауте само до Новшића, него су их тјерали и за њима упадали у камене куле (куће на темељу од камена). Не гледајући што су се Арнаути затворили на спратовима кула и гађали с прозора, наши су се увлачили у доње спратове кула и извели до петнаест коња. Официр Шујо Шћепанов (Васојевић), који се сличајно нашао с Кучима, продро је на коњу у непријатељски центар и видјели су га како је посјекао много непријатељских глава, а затим су Арнаути једним плотуном убили њега и његовог коња. У истој ситуацији био је и Јован Лазовић, писар војводе Марка, млад човјек, тек преко двадесет година, који се срећно изчупао неповријеђен из непријатељске масе, која га је опколила!

Тада се појавила војска, која се спуштала с планине иза нас, пресијецајући нашим пут у повратак. Прво се мислило да су то батаљони Божине и Трифуна. Међутим, одмах се испоставило да су то Арнаути, који су прекинулу бој на коси и враћали се да ноће у Новшиће. Наши су се нашли у најкритичнијој ситуацији. С двије стране стезало их је око три хиљаде Арнаута, а истовремено од Лима приближавала се друга непријатељска војска, која је почела по нашима да осипа паљбу. Започела је борба прса у прса, на живот и смрт. Војвода Марко је послао у помоћ двије стотине Морачана, а командир васојевићког батаљона Трифун упутио стотину која се за трен ока пребацила преко косе и стигла у Новшиће, гдје је у јеку био жестоки бој. Тодор Миљанов је са својим батаљоном кренуо напријед с друге стране Лима и два пута, сатјеравши непријатеља у Брезојевице, распоредио двије стотине на обали Лима који су прецизним хицима тукли тај дио Арнаута, који је наваљивао позади, од Новшића. Та операција је имала огроман значај.

Шта се догађало у главном центру боја, нијесу били у стању да објасне, чак ни они који су се борили и изашли живи из боја. Ломили су се ножеви о откидале пушчане цијеви. У необузданој тучи тешко је могао разликовати свој својега. Радили су нож и револвер. Један је сјекао главу другом и одмах се ваљао без ње, гинући редом од трећег. Живи је газио својег сабрата да освети његову смрт и падао одмах. Лешеви наших били су измијешани с арнаутским и мјестимично лежали у гомили по три, четири леша. Читаво поље на удаљености од два километра било је прекривено лешевима, као сноповима. У борби су побијени и коњи, које су заплијенили у Новшићу.

Наши су прокрчили себи пут кроз непријатеља, а сумрак, који је рано пао, натјерао је да се прекине бој.

РУСКИ КУРИР Бр. 22

Сриједа, 23. јануара 1880. године

Таквог боја нико неће запамтити. Кучи и Братоножићи су потпуно оправдали стечену славу у бојевима за вријеме последњег рата, али су деведесет четири њихова леша остали на мјесту славног боја. Толико је и рањено, што чини скоро четвртину који су учествовали у боју. Из Божининог и Трифуновог батаљона убијено је седам, код Милете Стаматовића седам, Морачана један, и стопедесет рањених.

Турски губици су огромни, до шесто, а неки кажу до хиљаду убијених, а о рањенима да се не говори. Њихов главни губитак је више од половине погинулих Руговаца, који живе преко планине, иза Велике, који су се стално истицали јунаштвом и одличним оружјем. Ипак, наши губици су тежи како по броју убијених и рањених (у Полимљу су увијек били жестоки бојеви, али никад није гинуло тако много) тако и што је погибија била непотребна, а могло је без ње.

Ко је крив?

Не упуштајући се у даље расправе, можемо изложити само главне околности, чија укупност више објашњава него оптуживање појединих лица.

Прво, није било строго одређеног плана. Ранији план одступања био је напуштен. Ником није било јасно због чега су батаљони Божине и Трифуна, издржавши најжешћи непријатељски притисак, без снаге да крену напријед, нијесу знали шта да раде па су одступили, а затим због грешке команде стајали на мјесту.

Друго, није било ни одговарајуће везе међу војним јединицама. Дозвољавајући Кучима и Братоножићима напријед, војвода није знао о одступању два друга батаљона, а посљедњи нијесу знали о боју који је настављен. Раде Микић, који је био на својој позицији до увече, ништа није знао о томе. Ту је такав терен да се пуцањ не чује ни на оближњем растојању, иза неке косе. Касније, при скупљању лешева с Новшићког поља настало је страшно пушкарање, које се чуло низ читаво Полимље и планинама иза Андријевице. Ми, који смо се налазили близу Мурине, ништа нијесмо чули, већ смо видјели румени одсјај запаљених кућа.

Треће, овдје свако настоји да сијече главе и више мисли о личној слави, него о заједничком дјелу. Побједнику не суде ако је побједу купио скупом цијеном проливене крви. Ништа се мање Кучи и Бртоножићи нијесу заносили и ишли напријед, што се каже "главом у торби". Окривљујући батаљоне који их нијесу подржали, убједљиво су говорили да су тог тренутка уз подршку других батаљона могли ући у Плав. Луда помисао која је била код свих у глави!

Тим бојем завршен је први период похода. Вјероватно, сада неће бити боја док се не скупи сва наша војска, и тада ћемо поћи директно на Плав и Гусиње и против њих истурити артиљерију коју имамо.

РУСКИ КУРИР Бр. 28

Уторак, 29. јануара 1880. године

Андријевица, 4. јануара 1880. године

Стару годину завршили смо још једном крвавом епизодом, бојем од 27. децембра. Догађало се овако: били смо упозорени да се пазимо за вријеме божићнох празника, јер се са свих страна сакупљају Арнаути. Од Скадра, Призрена и Митровице у великој количини допрема се разна резерва, оружје и храна, док Муктар и не помишља да крене.

Први дани Божића прошли су мирно, али долази судбоносни четвртак. Уочи њега, у току ноћи неколико пута дотрчавали су код нас уплашени хришћани, увјеравајући да се скупила огромна сила. Подијељени су бојеви меци. Увече се војска покренула из Плава и заузела све позиције које доминирају изнад нас, тј. изнад Велике и Пепића.

У посљедње вријеме наша војска је појачана с два батаљона. У првим боју два батаљона, братоножићки и кучки смањени су на половину. Стигао је још један батањон, сасвим изнемогао од хладноће и напорног путовања. Да би се опоравио, требало је одмора, барем, двадесетчетири сата, због чега је одлучено да не иде у бој до крајње потребе. Према томе, наша борбена снага имала је четири хиљаде људи.

За давање сигнала на Превији, између Андријевице и Полимља постављена је стража.

Свануло је. Почео је дан, а сигнала нема. Јак мраз уз сјеверни вјетар пружао нам је наду да неће боја бити. Кад одједном, око десет сати одјекнули су пуцњи, - знак за почетак боја. Свако, ко је био способан да носи оружје, кренуо је уз Лим или на Превију. Пошао сам и ја. Кроз сат смо стигли за бој, а кроз петнаест минута могло се видјети шта се догађа. Жесток бој водио се близу нас, на удаљености пола сата хода, на Пепићима, а у даљини гдје је Велика, ширио се дим. Димили су Ржаница и Пепиће. Горјеле су куће, гомиле грања, сијено и слама припремљени за исхрану стоке. Застао сам на тренутак када је батаљон Тодора Миљанова сломио Турке и снажно их потјерао назад. Читава коса изнад пепићке долине била је покривена Турцима, који су се пели, засипајући ватром, прелазили преко косе и скривали се иза ње, док су други збијеним редовима заузимали поње и заобилазили косу да пресјеку пут бјегунцима. Сви су се сакрили, и само непрекидни плотуни брзо један за другим, као ударци ланаца на гумну потресали су читаву околину. Пуцњеви су затим постајали тиши и рјеђи- Бој се стишавао... Пуцњи су затим учестали и чули се ближе нама, а наша војска се поново расула по Пепићком пољу и опет је задимила читава коса од пуцњева, као да гађа свако дрво. Чујемо пригушено дивље "алакање" Арнаута и истовремено крике наших у трубу. То командири позивају своје да се окупе и не бјеже. Одјекују пуцњи из Ржанице, која даље дими. Ми ништа не видимо осим дима и чујемо само непрекидну паљбу. Плотуни се сливају заједно и стварају непрекидну грмљавину. Наши су их поново сломили и протјерали Турке. Поново се почињу стишавати пуцњи, али бој не попушта. Нашима је пружена помоћ с друге стране Лима из Ржанице. Батаљон Тригуна Радулова (васојевићки) дојурио је до Лима отворио јаку ватру у непријатељско крило. Неки су се пребацили преко Лима, газећи до појаса и помијешали се с Тодоровим батаљоном, а други неколико пута пребродили ријеку тамо и овамо на мразу 15 степени, при јаком сјеверном вјетру.

Било је два сата поподне. Чекамо завршетак боја. Међутим, рањенике носе без носила, на раменима. Неко је упртио рањеног на леђа и с муком га носи, ноге му се клате, само што се не вуку по земљи. Неког на раменима носе двојица, руке и глава се клате, лице заливено крвљу не може се распознати. Тај је вјероватно полумртав. Један, лежећи на раменима својих другова, при сусрету са мном виче: "Господине, девет сам осветио, осветио, па макар и погинуо!". Клизава стаза заливена је крвљу... Пристизала је маса жена, које су са страхом очекивале како ће се завршити бој, проматрале сваког рањеника и запиткивале све које су среле, да ли је жив овај или онај. Међутим, бој се још не завршава, већ почиње с новом снагом на другој страни наспрам Ржанице. Ми опет не видимо, већ чујемо грмљавину која не престаје. А високо на голом планинском гребену појавила се нека војска. Не можемо препознати чија је, и најзад се увјеравамо да су то наши на висини на којој је немогућа потјера. Шта то значи? Зар наши бјеже?.. Управо, појавила се војска на коси између Ржанице и Машнице. То су Арнаути. Јасно познајемо њихов дивљи крик- Још тренутак и спустиће се у Машницу и Грачаницу и стати наспрам нас. Дијелиће нас само Лим. С Превије се спустио посљедњи резервни батаљон, којег прије нијесу хтјели пустити у бој.

Шта је то?.. То је заједнички глас да је Турцима стигла нова војска. У току читавог боја из Плава и Брезојевице повремено одјекује пуцањ топа. Да ли је то стигао низам, и умјесто да преда Гусиње, учествује у боју против "Карадага"?.. Тај поновљени бој, најжешћи у току читавог дана, трајао је сат. Наши су и ту одољели. Било је око два сата до мрака и Турци су окренули кући.

Тај догађај је касније објашњаван овако:

У одбрани Тодоровог батаљона спустила су се два наша батаљона и испунили свој задатак. Они су помогли да се сломи непријатељ на другој страни Лима. Тог тренутка, читава турска војска, која је палила куће у Велици и Ржаници ударила је на њих, да нијесу успјели да одступе и затечени су крај Лима, на равном, отвореном мјесту, док их је непријатељ ломио с косе. Погибија та два батаљона била је неизбјежна, али су им у помоћ пристигли кучки и братоножићки батаљон, које је војвода држао у резерви, оне, који су страшно настрадали у првом боју. Арнаутски притисак био је јак и изведен сложно, да се за неколико тренутака могло очекивати да ће сва четити батаљона бити потпуно збрисани. Арнаути су се неколико пута приближавали Марку и гађали га из револвера. Међутим, дивља, побијесњела храброст Арнаута уступила је мјесто разумној храбрости и чврстини Црн