ГОРАН КИКОВИЋ ''ЦРНА ГОРА СЕ ОЛАКО ОДРЕКАЛА МЕТОХИЈЕ КОЈУ ЈЕ 1912. ОСЛОБОДИЛА ОД ТУРСКОГ РОПСТВА''
ЦРНА ГОРА СЕ ОЛАКО ОДРЕКЛА МЕТОХИЈЕ
Како пише Радослав Јоксимовић још у октобру 2012. године навршило се сто година од избијања Првог балканског рата 1912. године, у коме је савезничка балканска војска, балканских савезница (Црне Горе, Србије, Бугарске и Грчке), коначно срушила турско Царство на Балкану. У тој замашној војној операцији војска Црне Горе и Србије, ослободила је све своје територије од вишевјековне турске окупације, укључујући Косово и Метохију (''српски Јерусалим'') - средиште српског постојања. О томе публициста Миодраг Јоксимовић је писао '' Интересантно је да су се данашњи ''дични Црногорци'' тако олако одрекли Метохије као да она никада није била саставни дио црногорске државе. А Црна Гора је 1918. године, приликом уједињења са Србијом, осим осталог дијела Црне Горе, унијела у ту заједницу и Метохију као један од дјелова своје државне територије. На тој страни црногорска граница је ишла ријеком Креном, односно средином Ђаковице.
СТАЛНА ТЕЖЊА ЦРНЕ ГОРЕ
Наиме, Црна Гора, посебно њени владари (владика Петар II Његош, књаз Данило I и краљ Никола I Његош), у свом програму, осим тежњи да ослободе своје сународнике у сусједству, руководила се и економским разлозима да дубље закораче у простор некадашње средњовјековне српске државе и докопају се њених богатих предјела: дијела Старе Рашке и Метохије, па и дијела сјеверне Албаније са Скадром, као њеним привредним средиштем. Ту своју намјеру темељила је на историјској традицији и прâву из предосманског периода балканске историје, будући да су биле у питању централне области и ''класична мјеста њене прошлости''. Сем тога, тамо су била присутна и осјећања више генерација да те области ослободе од турског ропства и окупације и присаједине их Црној Гори. Не само што је Црна Гора у датом историјском тренутку видјела своју шансу и могућност да заједничком акцијом доврши ослобођење својих сународника, него су ту исту могућност видјеле и остале балканске државе (Србија, Грчка и Бугарска), и да у исто вријеме ријеше ''источно питање'' (турско насљеђе) у своју корист. Наруку су им ишле нередовне прилике у Турској које су се сваким даном све више погоршавале. Зато су ове државе и журиле да једним муњевитим ратом докрајче ''босфорског болесника''. Тај рат је у историји познат као Први балкански рат, чији исход је познат.
ВОЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ЦРНОГОРКОГ ИСТОЧНОГ ОДРЕДА
Након успјешно извршене мобилизације и материјалног обезбјеђења црногорске војске, црногорска Влада је, 8. октобра 1912., објавила рат Турској. Црногорска војска груписана је у три одреда: Приморски, Зетски и Источни одред. Према ратном плану Приморски и Зетски одред усмјерени су према Скадру, а Источни одред према Старој Србији источној граници Црне Горе.
Источни одред (Дурмиторска бригада бригадира Јока Аџића, Колашинска бригадира Милоша Меденице, Доњовасојевићка бригадира Авра Цемовића и Горњовасојевићка бригадира Радомира Вешовића) са командантом Јанком Вукотићем на челу, од 9. до 16. октобра 1912., успио је да ослободи од Турака мојковачки, бјелопољски, пљеваљски и берански округ. Ослобађањем ових области, цио Источни одред је успио да се прикупи у долини Лима, на линији од Берана до Гусиња, и са ове оперативне основице наставио да ослобађа Рожаје са околином и Плав и Гусиње. Пошто је ослободио ове предјеле, своја борбена дејства усмјерио је у ослобађање Метохије. Главнина одреда (Колашинска, Дурмиторска и Доњовасојевићка бригада) је 30. октобра ушла у Пећ, а Горњовасојевићка бригада 2. новембра у Дечане. Послије ослобађања Дечана, бригадир Вешовић је наставио да се креће у правцу Ђаковице у коју је, заједно са србијанским трупама, ушао 4. новембра. Након два дана, 6. новембра, у ослобођену Ђаковицу су стигле и остале јединице Источног одреда. Сусретом црногорске и србијанске војске у Ђаковици било је заокружено ослобађање Метохије. Уласком Горњовасојевићке бригаде, 4. новембра, у Ђаковицу достигнута је најистуренија тачка до које је допрла црногорска војска у рату са Турцима 1912. године. Тридесетог маја 1913. у Лондону је потписан уговор о миру између зараћених страна, а у октобру, у Београду, споразум између Србије и Црне Горе о разграничењу државних територија. По тим уговорима Метохија је чинила саставни дио територије Црне Горе све до 26. новембра 1918. када је у Подгорици Велика народна скупштина донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Косово је до краја Другог свјетског рата задржало државноправни континуитет Краљевине Србије, а Метохија Краљевине Црне Горе. И једно и друго Косово и Метохија, своју трагичну судбину ће опет доживјети за вријеме комунистичке владавине Јосипа Броза Тита.
ТИТОВ НЕПРИЈАТЕЉСКИ ОДНОС ПРЕМА СРБИМА
По ослобођењу наше земље 1945. од њемачко-италијанског окупатора, Тито је одмах 1946. забранио прогнаним ''Србима и Црногорцима'' да се врате на своја вјековна огњишта, на Косово и Метохију. Ни са тиме се није задовољио, него је намјеравао да Косово и Метохију припоји Албанији. О томе питању је водио разговор са тадашњим албанским предсједником Енвером Хоџом, приликом његове посјете Београду 1946. године. У својим ''Успоменама'', Е. Хоџа свједочи да је том приликом Тито рекао: ''У овом тренутку ми не можемо ништа да урадимо у том смислу, јер то Срби не би схватили''. На то је Хоџа одговорио: ''Ако то не схватају данас, схватиће сјутра''. Судећи по свему вјероватно би и дошло до припајања Косова и Метохије Албанији да 1948., за вријеме Информбироа, нијесу прекинути сви наши односи са Албанијом. Та Титова идеја о припајању Косова и Метохије Албанији, и њиховог одвајања од Србије, постала је водиља да шиптарске масе и њихове вође врше над ''Србима и Црногорцима'' стални терор, убиства и прогоне са Косова и Метохије. То насиље не престаје тамо још од 1941. до данас. Нема сумње у то да је Тито био главни архитекта у одвајању Косова и Метохије од Србије. Још за његовог живота оно је било изгубљено за Србе, а не за вријеме Слободана Милошевића, како му то данас приписују његови данашњи српски непријатељи. Сем тога, Милошевић није више могао да сачува Косово и Метохију у оквиру Србије и зато што су стране велике силе (Велика Британија, Њемачка, Француска и САД) нашле свој интерес у тој покрајини. Оне су помогле Шиптарима да га одвоје из састава Србије и прогласе независном државом. Дакле, Јосип Броз Тито - тај потајни србомрзац, нанио је Србима више штете и зла него сви њихови непријатељи до њега. Са српским територијама радио је шта је хтио. То је могао слободно да ради јер се није плашио руководећих црногорско - србијанских комунистичких поданика , којима је био највише окружен. Чак су многи од њих били његова продужена рука у извршавању његових мрачних послова против Срба. Зарад својих личних интереса они су и довели ''српски и црногорски'' народ на Косову и Метохији у овако жалосно стање, у каквом се данас налази.
Тито је, залуђујући те црногорско-србијанске поданике лажним ''братством и јединством'', остварио свој коминтерновски план у разбијању српског бића. Тако су у току распада његове комунистичке Југославије 1991. српске територије у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији постале лак плијен српских непријатеља. Ондашње црногорско комунистичко руководство више је водило рачуна како да се додвори Титу, него што је водило рачуна о државним и националним интересима свога народа. Да је о томе водило рачуна не би се олако одрекло Метохије, него би она остала у саставу ондашње Авнојевске Црне Горе. Доиста, несхватљиво је да комунистички владајући људи у Црној Гори нијесу никада поставили Титу и његовој Влади питање Метохије, као свог дијела државне територије. Да чудо буде веће, данашњи насљедници Титове комунистичке политике у Црној Гори, црногорска Влада предсједника Мила Ђукановића, признала је 2008. године самопроглашену државу Косово и Метохију. Тим чином она је поништила и понизила све жртве оних Црногораца који су узалуд дали своје животе у Балканском рату 1912. за ослобођење Метохије од Турака и њеног припајања Црној Гори. У исто вријеме, тим потезом они су осрамотили и све данашње Црногорце. Остаће то једна од најсрамнијих страница у дугој историји Црне Горе. Зар је то народ Црне Горе заслужио? Уосталом, историја као ''учитељица живота'' има смисла само ако прошлост тумачи објективно, односно ако догађаје објашњава на основу факата, нуди пројекцију будућности и упозорава на заблуде и грешке. Овај наш текст има тај смисао и поруку.
Извори и литература:
Димитрије Богдановић, Књига о косову, САНУ, посебна издања, Београд 1986, 10-273. Enver Hoxha, Avec Staline, Tirana 1979, 146-147. Митар Ђуришић, Први балкански рат 1912-1913, Издање Војноисторијског института, Београд 1960, 158-224. Др Јован Бојовић, Подгоричка скупштина 1918, документа, Горњи Милановац, Дечје новине, 1989, 3-260. Ми о д р а г С. Јо кс имо в и ћ , На р о д н а в о ј с ка Васојевића (1858-1918), Андријевица, Ступови, 1997, 213-260. Павле Милошевић, Операције Источног одреда црногорске војске у Санџаку, Горњем Полимљу и Метохији 1912, Историјски записи, књ. ХХХ, св. 3-4, 1972, 303, 323, 329-335. Зеки - дивизијар I кл., почасни ађутант Њ. Ц. В. Султана, Начелник главног ђенералштаба, Моје успомене из балканског рата 1912. године, Ратник, св. 8, 1925, 29-30. Др Бранислав Ратковић, Први балкански рат 1912-1913, VIG бр. 2-3, 1987, 117. Величко Бојовић, Операције Источног одреда црногорске војске 1912. године, Ратник, св. 9. 1933, 73.Генерал Живко Павловић, Опсада Скадра 1912-1913, Београд 1926, 87-98.Архив Војноисторијског института (даље: АВИИ), к. 163, ф. 12, Телеграм бр. 72 дипломатског посланика из Призрена - Бечу од 21. Х 1912. АВИИ, к. 49, ф. 5, рег. 44/3-1, Наређење команданта српске 3. армије - команданту црногорских трупа у Ђаковици ђенералу Р. Вешовићу. АВИИ, к. 49, ф. 5, рег. 44/1, Депеша српске ВК команданту 3. армије - Призрен. АВИИ, п. 16, к. 44, ф. 2, рег. 9, Ратни дневник команданта Трепачко-шекуларског батаљона капетана Мила Кењића о борбама батаљона у Првом и Другом балканском рату 1912-1913..
Прилог припремио Горан Киковић