ГОРАН КИКОВИЋ ''ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ У СВИЈЕТЛУ ШТАМПЕ''

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ У СВИЈЕТЛУ ШТАМПЕ

            Једна од битних карактеристика Српске Православне Цркве несумњиво је и та, да је она светосавска Црква, јер је Сава Немањић њен утемељитељ, те се о светосавском Православљу може говорити са посебног аспекта у оквиру општег Православља. У Црној Гори такође се прослављао Свети Сава. Ово прослављање у Црној Гори говори и да је Православна Црква у њој српска, односно да је у вријеме постојања самосталне црногорске државе она себе сматрала органским дијелом Српске Цркве, без обзира на њену принудну јурисдикциону разједињеност.

О томе пише проф. др Александар Стаматовић, историчар који се бавио овом темом. Он каже ''да је Црква у Црној Гори била одвојена и несрпска, у њој се не би ни прослављао Свети Сава. Прослављање Светог Саве у Црној Гори био је широко народни обичај, редован обичај, али и слава са високим културним реномеом и уз учешће и подршку династије Петровића и државних великодостој-ника''. Ово прослављење може се пратити кроз ондашњу црногорску штампу, практично од њених првих корака, тј. од излажења "Гласа Црногорца", званичног државног листа, а преко неких листова, који су периодично излазили у неколико црногорских градова, нпр. "Вјесника" (излазио у Цетињу), "Оногошта" и "Невесиња" (излазили у Никшићу), као и просвјетних и књижевних часописа типа "Просвјете" и "Луче". Како је број оваквих чланака заиста велики, то ће у овом раду бити презентовани само неки.

Већ први лист модерних карактеристика у Црној Гори, а то је био "Црногорац", забиљежио је прославу дана Св. Саве. У првом броју овог листа, који је изашао из штампе 23. јануара 1871. године, на страни трећој се каже: "Свети Сава прослављен је и код нас на Цетињу као што се достојно слави по цијеломе српству. По служби божјој, на којој је била и Њ. Свјетлост са главарима, гдје је млади свештеник Крсто Вукотић изговарио лијепу бесједу, ишло сеЈН у школу. Пошто је водица освећена изговорио је неколико ријечи г. Милан Костић, ректор богословије, а затим је учитељ основних школа г. Гавро Пешић лијепо изговорио слово сходно светковини. Том је даровала Њ. Свјетлост Данилов Крст за независност Црне Горе г. Милану Костићу и г. Шпиру Ковачевићу учитељу богословије за њихове труде око завода". Исти лист, у истом броју, на страни четвртој, пренио је вијест о прослави Св. Саве у Котору, који је тада био у саставу Аустроугарске, овим ријечима: "Ј. В. у Котору, 20. јануара на дан св. Саве, дружина Јединство цијенећи велике заслуге онога, који је Српство у Православну Вјеру утврдио, који се неуморно трудио да му хрђаве обичаје искоријени, да га учи и просвећује, давала је у вече, у славу св. Сави овоме првом просвјетитељу српском бесједу. Послије бесједе била је игранка."

Наредне године у листу "Црногорац", у броју другом, од 23. јануара 1872. године, на страни четвртој, такође је објављен чланак о прослави Светог Саве у Цетињу, а у првој реченици тог чланка се наводи: "Јуче прослависмо по обичају као и сваке године достојно празник нашег народног просветитеља св. Саве". У истом броју био је објављен опширан извјештан са прославе у Котору. Свети Сава се није само прослављао у Аустроугарској, већ и у сусједној држави, у којој су Срби били раздвојени од своје слободне браће у Црној Гори и Србији, а то је Турска. О томе свједочи "Црногорац" у броју четвртом од 23. јануара 1872. године, на страни трећој. У чланку о прослави Св. Саве у Подгорици стоји: "Подгорица 14. јануара - Данас је православна општина Подгоричка прославила празник Саве Немањића, првог архијепископа и просветитеља Србског који потоњи борац за свој народ и просвјету србску је код наше вароши рођен на Рибници и сјајни и владалачки дом оца и матер оставио у туђ свијет пошао да се Богу и србском народу на корист посвети као што је учинио". Лист даље пише о напорима Срба из тог града да се подигне школа и апелује: "Надамо се да ће многи честити Срби у овој српској општини која је на јужном крају српских земаља под турским притиском притећи братски у помоћ, са свијема могућим средствима да се оствари овај срећни почетак, који ће српству на корист бити". Од почетка 1873. године, "Црногорац" је промијенио име у "Глас Црногорца".

Ево једне репортаже из "Гласа Црногораца" од 22. јанура 1900. године, у броју трећем, на страни трећој, о прослави Савин дана у Цетињу, у којој се тај догађај описује овако: "Послије службе Божије, на којој је чинодејствовао Његово Преосвештенство Г. Митрополит са свештенством, литија се кренула из манастира, испред Биљарде и Двора, па Катунском улицом стигла је пред Основну школу. Ма да локали не могу примити онолико колико би радо хтјело доћи, сала за водоосвећење, прекрасно декорисана сликама Владајуће куће и народним тробој-кама са зеленилом, била је дупком пуна цетињске интелигенције. Пред иконом просветитеља Светог Саве извршио је водоосвећење Њ. Високопреосвештенство Митрополит. Славље је увеличано и ове као и сваке године присуством из Двора. Њ. Височанство Господар, тога дана није био на Цетињу. Њихове Свјетлости Књажеви Мирко и Петар одстојали су цио програм. Свак се са ове свечаности вратио одушевљен, напојен идејама и вјером у љепшу српску будућност". Исти лист, у истом броју, извјештава о још једној прослави Савин дана у Цетињу, под насловом "Прослава Савина дневи у Зетском дому" текстом: "У славу дана Српског Просвјетитеља Св. Саве, наша друштва "Читаонице" и "Горски вијенац" приредила су у Зетском дому, уз пријатељско судјеловање позоришне дружине. Г. Крсмановића у очи истог дана, забаву са игранком. Забава је отпочела са пјевањем друштвеног хора "Ускликнимо" од К. Станковића, које је публика стојећки саслушала. Па је држао говор г. проф. Мирко Мијушковић, који је одговарао потпуно овој свесрпској светковини, као и данашњем свесрпском нашем положају. Из Двора је био присутан Њ. С. Књаз Мирко, а кућа је била пуна одабранога грађанства. Игранка се продужила у најбољем расположењу учесника послије по ноћи".

У броју четвртом "Гласа Црногораца" од 29. јануара 1900. године, на страни трећој, дати су извјештаји са неких прослава Светог Саве по Црној Гори, у којима се наводи: "Добили смо неке извјештаје о светосавској прослави по унутрашњости, од којих доносимо у цјелини онај из горњијех Корјенића, тог најскривенијег кутка нашег, да се види како се по Црној Гори слави дан великог Српског Просвјетитеља. У Улцињу је такође ова прослава најсвечанија била, на којој је Високопреосвештени Митрополит Хаџи Сава, по свом обичају, приложио богати дар ђацима за писаћи материјал. Из Бољевића нам пишу, како жале што се светосавска прослава ове године раније свршила, због пазара, који је тај дан био на Виру, те Њ. В. Господар, враћајући се из Бара, није приспио на славу..." Св. Сава прослављао се и у Ровцима. Ево фрагмента из опширног чланка који о томе извјештава у "Гласу Црногорца" од 27. јануара 1901. године, на страни трећој, у којем се каже: "Преко 400 душа окупило се тај дан код цркве и школе и ту се до ноћи веселило. Ученике су обдарили новцем г. капетан Пуниша Селић, официр Јован Булатовић, Марко Ст. Минић, Радоје Ристов и Миљан Божов што радо биљежимо".

Многи сепаратисти и поборници аутокефалне цркве тврде да се крст са четири оцила, односно са четири слова С, није употребљавао у Црној Гори до 1918. године, када је тобоже на силу наметнут. Ево једног доказа, који оповргава њихове тврдње, а везан је за прославу Савин дана у Подгорици. У чланку "Гласа Црногораца", у броју четвртом, од 26. јануара 1902. године, на страни првој стоји: "Подгорица, 14. јануара 1902 (Светосавска прослава). Сваке године обавља се ова прослава како по свој Црној Гори тако и у Подгорици на најсвечанији начин. На дан Св. Саве, посље св. летургије из цркве, кроз варош, ишла је свечана литија". Украшеност сале подгоричке Основне школе у којој се изводила прослава, описује карактеристичне детаље овако: "У прочељу намјештена бјеше икона Св. Саве највишег формата, око које са обадвије стране се виђаху четири слова С, састављена од зеленог ловоровог листа, које свакоме у очи падаху и радо их читаху и објашњаваху: Само слога Србина спасава; наспрема иконе Св. Саве стојала је слика Његовог Кр. Височанства Господара, око које се читаху од ловорике састављена слова: Ж. К. Н. I. Школа је била дупке пуна народа оба пола, који је у најбољем реду улазио и остао на својим мјестима до свршетка свечаности".

Дан Св. Саве прослављан је и на Чеву. У "Гласу Црногорца" од 2. фебруара 1902. године, у броју петом, на страни четвртој, о тој се прослави наводи: "Чево, 14. јануара 1902. (Светосавска прослава у чевској Основној школи) Пошто је одстојана св. литургија коју су служили: Крсто Вукотић и Лука Николић, ђаци су се пјевајући химну Св. Саве, вратили у школу. Светосавској прослави присуствовали су сви мјесни главари и мноштво народа из четири општине". Сљедеће 1903. године, у "Гласу Црногорца" од 25. јануара, у броју петом, на страни трећој, изашла је репортажа о прослави Св. Саве у Љуботињу. Аутор чланка Н. Дрецун, поред осталог пише: "И ове године, као обично сваке, школа љуботињска прославила је Светога Саву на најсвечанији начин на опште задовољство свих присутних, који су и ове године из мјеста и са стране у великом броју ову школску славу увеличали својим присуством". Исти број листа донио је репортажу о прослави Св. Саве у Дражевини у тамошњој школи, која је покривала још и низ села Љешанске нахије као што су: Горња и Доња Дражевина, Корнет, Папратница, Штеке, Фармаци, Подстрана, Лијешње, Бигор, Гољемади, Сињац, Горњи Кокоти, Бери и Круси. Из ових села народ је дошао на прославу.

"Глас Црногорца" од 8. фебруара 1903. године, у броју седмом, на страни трећој, донио је репортажу о прослави Савин дана у Улцињу под насловом "Светосавска прослава у Улцињу", у рубрици "Дописи". Поред уобичајеног опис црквеног церемонијала, за репортажу је карактеристично и ово: "Послије су наши мали Српчићи - ученици и Српкињице - ученице, по за то уређеном програму, пјевали и декламовали повећи број одабраних родољубивих пјесама, са којима су све присутне у неописивом усхићењу, а многе и до суза доводили, а није ни чуда, кад онолики малишан у сукненом гуњчићу, још и без џамаданчића рече: ... ''Ако дотле не буде, мора пошље бити ми ћемо је српчићи славом начинити''. Ову свечаност је умногоме увећао својим присуством наш Министар Просвјете господин Војвода Симо Поповић".

О прослави Св. Саве крај задужбине Немањића манастира Мораче, "Глас Црногорца" од 31. јануара 1904. године, у броју петом, на страни трећој, овако извјештава: "Пишу нам из Ман. Мораче од 17. јануара 1904. године. - У нашој школи, у овој задужбини Немањића, Савин-дан је ове године прослављен свечаније него обично, јер се навршује педесет година, како постоји школа у нашем манастиру. Пред школом је читав дан играло коло народа".

Свети Сава прослављао се по читавој територији Црне Горе, од најјужније тачке, до најзападније у Бањанима. О томе говори "Глас Црногорца" од 29. јануара 1905. године, у броју четвртом, на страни трећој. У чланку стоји: "Љуца Марђеновић, капетан у пензији, дао је за учионицу мјесне школе слику Њ. Кр. Височанства Књаза Господара, а приликом светосавске прославе у Броћанцу, г. капетан Мојаш Перовић даровао је ученицима 10 круна". Из првог дијела ове информације јасно се види, да је албанско становништво околине Скадра, па све до Драча, у прошлости било српско, чим се код њега задржао обичај прослављања Св. Саве. То становништво од пада Зете под Турке крајем XV вијека је прозелитским радом католичке бискупије из Бара покатоличено, а са католичењем је у неколико наредних вјекова поарбанашено, а дијелом и исламизирано.

Ево још једне репортаже у "Гласу Црногорца" од 12. фебруара 1905. године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у којој стоји: "Светосавска прослава у Беранама - Извјештач М. Н. пише: Хитам да извијестим поштоване читаоце "Гласа Црногорца" да смо ми Беранци ове године, прославили школску славу - Св. Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом одзиву овдашњих грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини."

Дан Светог Саве прослављао се редовно сваке године у Цетињској гимназији. Да се не би само ограничило на "Глас Црногорца", може се погледати и лист "Цетињски вјесник", који је излазио у Цетињу. У овом листу од 16. јануара 1910. године, у броју петом, на страни четвртој, дат је чланак о прослави у коме стоји: "У четвртак увече била је у Зетском дому светосавска бесједа, коју су приредили ученици цетињске гимназије са својим наставницима. Послије концертног дијела, који се састојао из пјевања мјешовитог и мушког збора и два сола, од којих заслужују нарочиту похвалу пјевања г. Јуришића и г. Травња, настала је игранка, која је трајала у најбољем расположењу, до неко доба ноћи. Посјета је била одлична". Светосавске прославе биле су организоване и у хуманитарне сврхе. Такву једну евидентирао је "Цетињски вјесник" од 15. јануара 1911. године, у броју петом на страни четвртој. Објављен је чланак у коме пише: "Наставници и ученици велике државне гимназије на Цетињу приредили су у корист сиромашних гимназијалаца синоћ у просторијама Зетског дома светосав-ску бесједу са врло бираним програмом, који је изведен на опште задовољство. На бесједи су били од стране Двора Њихова Краљ. Височанства Књаз Мирко и Петар као год што је била цијела кућа дупке пуна најотменијег грађанства оба пола. Игранку је отворио Њ. Кр. Књаз Петар који се задржао и послије одмора. Игранка је трајала у најбољем расположењу и послије пола ноћи".

Врло импресивна и помпезна је била прослава Савин-дана у Никшићу 1912. године. О тој прослави "Глас Црногорца" од 21. јануара 1912. године, у броју трећем, на страни трећој, овако извјештава: "Пишу нам из Никшића: Има пола године да су отпочеле потребне припреме, како ће овогодишња светосавска прослава што боље задовољити грађанство вароши Никшића". У чланку је поред осталог интересантан опис сале за прославу који је био овакав: "Сала је била окићена јеловим вијенцем и гранчицама тако, да се свак осјећао као у зеленој шуми. Више иконе Светог Саве намјештена је била Богородичина икона. С десне и лијеве стране икона налазила су се у вијецима слике нашега Краља и Краљице, а под њима могле су се видјети слике "Вјенчање с морем". Више ових слика намјештена су била два дивна израђена везива са натписима: "Само Слога Србина Спасава". Остали зидови сале застрти су били ћилимима и укусно израђеним везивима, на којима су биле намјештене слике нашег Владарског Дома, Краља Петра и знаменитих српских војвода, који су се истакли у деветнаестом вијеку за идеју ослобођења српског народа". На крају чланка се констатује: "Гости су се разишли у најбољем расположењу изражавајући се, да нигда до сада у Никшићу није овако Св. Сава прослављен."

Говорећи о прослави Светог Саве у Црној Гори, ваљало би напоменути да је србијански краљ Александар Обреновић, одликовао за књижевни рад књаза Николу орденом Светог Саве 1896. године. Књаз Никола у писму захвалници, поред осталог му је написао: "...сматрам за један доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава". Пуних шеснаест година доцније, пред Савин-дан 1912. године, први пут је рецитована пјесма, тада већ краља Николе Петровића у цетињској гимназији, пригодом прославе дана Св. Саве, коју је овај велики српски владар спјевао о Светом Сави. Последње четири строфе ове пјесме гласе:

  "Без слободе што су људи? 
  Чопор стоке на пасиште" 
  Груд Србаља од слободе 
  да удише - тамјан иште.
  Здраво мали слободани! 
  Здраво, синци земље ове!
  Прирастајте да стечете 
  родном крају славе нове

да дуг свети одужите 
и аманет од прошлости, 
да у гробу од радости 
Немањине шену кости 
и да харност укажете 
наше књиге светој глави,
и захвални на вјекове 
останете Светом Сави!"