ГОРАН КИКОВИЋ ''110 ГОДИНА СКУПШТИНЕ ОТОМАНСКИХ СРБА У СКОПЉУ НА СРЕТЕЊЕ 1909. ''

ЈУБИЛЕЈ 110 ГОДИНА ПРВЕ СКУПШТИНЕ ОТОМАНСКИХ СРБА У СКОПЉУ НА СРЕТЕЊЕ 1909. ГОДИНЕ

Прилог припремио историчар Горан Киковић

СРБИ ПОСЛАНИЦИ ИЗ БЕРАНА НА ПРВОЈ СКУПШТИНИ ОТОМАНСКИХ СРБА У СКОПЉУ НА СРЕТЕЊЕ 1909. ГОДИНЕ

Прва скупштина отоманских Срба у Скопљу на Сретење 1909. године.Међу њима били су и посланици Срби из Берана, Бијелог Поља,Рожаја и Пљеваља.
Мало су познати ови подаци широј јавности да је уопште ова скупштина и постојала. И овдје се види да се Скупштина звала Српска као што је била и Велика народна Скупштина Српског народа одржана у Подгорици из 1918. године.
Прва скупштина Срба у Османском царству је засиједала више дана али главне и кључне одлуке донијела је на Сретење прије 110. година. 
На тој скупштини донесене су резолуције о политичким, економским и црквеношколском приликама. Тражило се да се поштују закони, а посебно слободе и равноправност грађана и да се слободно употребљава српско име.Осудили су и анексију Босне и Херцеговине. У другој резолуцији тражили су да српски митрополити добију привилегије какве су добили грчки митрополити. Захтијевали су и да Срби имају права и у епархијама у којима нема Срба митрополита и да се селима остави за право да приме српскога или бугарскога свештеника по својој жељи.

У трећој резолуцији су тражили да се Србима врате отета имања, као и да се сељацима омогући откуп имања од велепосједника.
Списак посланика за српску народну скупштину је сљедећи:

• Беране:Милић Дабетић учитељ за Беране и околину; Милан Цемовић учитељ за Беране и околину.

• Бело Поље: Риста Поповић свештеник за Б. Поље и околину.
• Рожај: Никола Веселиновић свештеник за Рожај и околину.
Плевље: Данило Шиљак свештеник за Плевље и околину; Михаило Куртовић учитељ за Плевље и околину; Стеван Јовашевић механџија за Плевље и околину; Стојан Зафировић наставник за колег. плеваљске гимн.

• Битољ: Јован Ћирковић секрет. Митроп. за Битољ и окол.; Риста Цветковић учитељ за Битољ и околину; Глигорије Божовић наставник за настав. колег. бит. гим.; Риста Ставрић учитељ за учитељство.
• Велес: Ђорђе Стаменковић трговац; за Велес и околину.
• Воден: Стојан Марковић трговац за Воден и околину.
• Вучитрн: Живко Фртунић трговац за Вучитрн и околину.
• Гостивар: Сима Димитријевнћ управ. школа за Гостивар и околину.
• Дебар: Др. Исаило Хаџијевски лекар за Дебар и околину.
• Дримкол: Матија Шуменковић свештеник за Дримкол и окол.
• Дојран: Јован К. Грошевић учитељ за Дојран и околину.
• Ђевђелија: Стојан Ристић свештеник за Ђевђелију и окол.
• Кичево: Јанићије Ђурић лекар за Кичево и околину; Јованче Томић тежак за Кичево и околину.
• Кратово: Јован Поповић управ. школа за Кратово и окол.
• Крушево: Блажа Пашић тежак за Крушево и околину.
• Кочани: Тодор Јовановић управ. школа за Кочане и околину.
• Куманово: Јован Алексић наставник за Куманово и околину. Јован Цакић учитељ за Куманово и околину.
• Мала-Река: Тома Огњановић трговац за М. Реку и околину.
• Малеш: Сава Јергић свештеник за Малеш и околину.
• Митровица: Јован Даниловнћ трговац за Митровицу и окол. Милутин Стерђевић трговац за Митровицу и околину.
• Нова Варош: Стеван Самарџијић учитељ за Н. Варош и окол.; Владислав Протић свештеник за Н. Варош и околину.
• Нови Пазар: Тома Протић свештеник за Н. Пазар и окол.; Јосиф Нићифоровић тежак за Н. Пазар и околину.
• Охрид: Серафим Крстић свештеник за Охрид и околину.
• Паланка: Антоније Тодоровић управитељ школа за Паланку и околину.
• Пећ: Живко Рајевић трговац за Пећ и околину.
• 
• Пореч: Крста Ђорђевић свештеник за Пореч и окол.; Јован Стојановић тежак за Пореч и околину.
• Прешево : Аћим Јелић управ. школа за Прешево и околину.
• Призрен: Петар Костић секретар Митроп. за Призрен и околину; Андреја Гроздановић учитељ за Призрен и околину; Радомир Шабић свештеник за Призрен и околину; Риста Скакаљевић професор за колегијум призр. богосл.
• Пријепоље: Сретен Вукосављевић учитељ за Пријепоље и околину; Димитрије Зиндовић трговац за Пријепоље и околину,
• Прилеп: Глигор Соколовић војвода за Прилеп и околину; Петар Димитријевић трговац за Прилеп и околину.
• Приштина: Стојан Капетановић учитељ за Приштину и околину; Апостол Поповић свештеник за Приштину и околину; Јосиф Поповић учитељ за учитељство.
• Ресан: Глигорије Џамбасовић наставник за Ресан и околину.

• Сјеница: Јован Јанковић трговац за Сјеницу и околину;Вуко Тубић ханџија за Сјеницу и околину.
• Скопље: Др. Алекса Станишић наставник за колегијум скопске гимназије; Митар Шешлија учитељ за учитељство; Александар Илић чиновник за Скопље и околину; Димитрије Поповић учитељ за Скопље и околину; Лазар Рајчић тежак за Скопље и околину.
• Солун: Риста Огњановић наставник за колегијум солунске гимназије; Никола Голубовић учитељ за учитељство; Ђорђе Денковић чиновник за Солун и околину.
• Тетово: Љубомир Аћимовић учитељ за Тетово и околину; Теофило Апостоловић тежак за Тетово и околину;
• Феризовић: Дамјан Прлинчевић управ. школа за Феризовић и околину.
Чланови привременог Централног Одбора: Богдан Раденковић, Давид Димитријевић, Велимир Прелић, Глиша Елезовић, Јован Шантрић, Сава Стојановић, Александар Буквић, Ђорђе Хаџи-Костић, Васа Јовановић.
Војводски: Ђорђе Скопљанче војвода; Мицко Крстић војвода; Јован Стојковић војвода.

Овдје доносимо биографије двојице посланика из Берана и то угледних учитеља :

ДАБЕТИЋ Вукашина МИЛИЋ (1872-1948)
Истакнути, национални и просвјетни радник из плејаде најстаријих беранских просветитеља, дугогодишњи и један међу првим учитељима основне школе код манастира Ђурђеви Ступови, представник Срба у Сјеничкој кази и делегат Сретењске скупштине отоманских Срба одржане у Скопљу на Сретење 1909. године, ујединитељ, предсједник беранске општине, бански вијећник, заслужни грађанин Берана. Како о њему пише Зоран М. Зечевић он се родио у Будимљи код Берана 1872. као други по реду син Вукашинов Дабетића. Основну писменост стекао је код манастира Ђурђеви Ступови, школовање наставио најприје у Идадији-Руждији у Скопљу, потом Сремским Карловцима, а завршио у Призренско-богословско учитељској школи, (XVIII) осамнаесто коло, школске 1894/95. Након завршене богословије посветио се учитељском позиву и постављен за учитеља школе код манастира Ђурђеви Ступови, гдје поред просвјетне дужности активно учествовао у друштвеном животу Берана под отоманском влашћу. 
Послије младотурске револуције 1908. као истакнути борац за народна права биран је за делегата Српске народне странке у Сјеници, и Сретењске скупштине у Скопљу. Након ослобођења Берана у Првом балканском рату постављан је на најодговорнијим дужностима вароши. Био је члан обласног суда (1912), и окружни начелник. Указом Краља Николе I од 13. новембра 1913. именован је за капетана будимске капетаније. Потом писар ђаковичке капетаније са које дужности је отпуштен марта 1914. Као истакнути родољуб током Првог свјетског рата заједно са браћом Вуком и Томом провео је у интернацији, мађарским логорима и тамо остао све до његовог окончања. Послије ослобођења испред будимске општине биран је за делегата Велике подгоричке скупштине 1918; био члан прве краљевске делегације у Француској; Предсједник беранске општине у периоду 1930-35. Почетком јула 1930. изабран је за члана Банског вијећа Зетске бановине за варош Беране на којој функцији је остао до 1940. У саставу делегације Бановине присуствовао је сахрани краља Александра 1934. у Београду. 
Припадао је групи најагилнијих поборника за отварање беранске Гимназије, а по њеном укидању и претварању у самоуправну, свесрдно залагао за поновни повраћај државног статуса. Политички демократских опредијељења сматран је човјеком пуног разумијевања за нове друштвене токове и нове људе. Нарочито је штитио омладину од прогона и хапшења од полицијски власти. Својим ауторитетом и учешћем у раду бројних националних удружења, допринио је свеопштем развоју вароши Берана. Био је благајник учитељског удружења (1911), члан управе Соколског друштва у Суд части (1934), и других 
Између два рата живио је у Беранама, улици Војводе Лакића, а након пензионисања вратио у Будимљу. Био је ожењен Маријом Протић. Како није имао потомства, сву пажњу поклонио је својим синовцима помажући их у школовању. Међуратно Беране сачувало је у најљепшој успомени његову дивну фигуру, увијек одјевеног у свечаном црногорском одијелу, сиједе косе и бркова, достојанственог господског држања, доследног демократу који је кроз све фазе свога живота прошао часно и уздигнуте главе. Једном ријечју био је човјек који је својом појавом и културним опхођењем плијенио људе и саговорнике. За национално просвјетитељски рад одликован је: Даниловим орденом петог степена (1906), Орденом Св. Саве петог реда (1929), и Орденом Југословенске круне трећег реда (1930). Други свјетски рат дочекао је у поодмаклим годинама. Испољавајући нескривени патриотизам одбио је сваку сарадњу са окупатором и остао по страни политичког и војног ангажовања. Послије ослобођења, нова власт му је једно вријеме обуставила пензију. Умро је у Будимљи 1948. и тамо сахрањен у породичној гробници.

ЦЕМОВИЋ Анта МИЛАН (1880 - 1933)

Просвјетни и национални радник, дугогодишњи учитељ и надзорник основних школа, хонорарни наставник од часа беранске Гимназије и Педагошког одјeљења. Рођен је 14. јануара 1880. године у селу Буче код Берана, у породици знаменитог доњовасојевићког главара и првака Анта Делевића-Цемовића. Основно образовање стекао је у школи код манастира Ђурђеви Ступови, XXVI коло Учитељске школе са учитељским испитом зрелости завршио је школске 1900/1901. у Алексинцу као државни питомац Министарства иностраних дјела Књажевине Црне Горе у генерацији са Павлом Чубровићем и Миланом Ненадовићем (Цимбаљевићем). У својим истраживањима о Милану Цемовићу Зоран М. Зечевић истиче да је први пут у просвјетној служби постављен је 13. септембар 1901. за учитеља Основне школе на Полици а потврђен 18. новембра 1902. и остао до 26. августа 1906. ! када је са истим датумом актом Министарства иностраних дјела Књажевине Црне Горе постављен за школског надзорника прекограничних црногорских основних школа у Турској граници за подручје Скадра, Увца и Васојевића, а касније и Андријевици (1909). 
Делегат Сретењске скупштине отоманских Срба одржане у Скопљу на Сретење 1909. 
Школске 1906/07. помиње се у Школи код Манастира а такође и Доњој Ржаници, а током 1914-16. на Бучу! 
Као човјеку од повјерења Књажевског двора на Цетињу повјерено му је формирање већег броја основних школа у заграничним областима уз црногорску границу. Ослобођењем и припајањем сјеверних крајева Краљевини Црној Гори, одређен је да изврши припремне радње на формирању школске општине у новоослобођеним крајевима као и оснивању Ниже државне гимназије у Беранама 1913. године. 
Послије Првог свјетског рата, решењем Извршног народног Одбора у Подгогорици од 27. децембра 1918. поново је постављен за привременог школског надзорника беранског среза, коју дужност је вршио до разрешења 9. јануара 1921. и именован за учитеља у Бијелом Пољу (9. јануар 1921-24. мај 1922). По потреби службе био је ангажован у раду беранске Гимназије школске 1919. и 1921. за хонорарног наставника од часа за српски језик, математику и ботанику; и Педагошком одјељењу школске 1921/22. за српски језик. 
Потом је стечајем премјештен у Рожаје (24. мај 1922 - 26. октобар 1923), одакле је крајем октобра 1923. поново постављен за привременог школског надзорника беранског среза, а потом за учитеља беранске основне школе (26. април-27. јул 1926), са којег мјеста је именован за управитеља Женске занатске школе и наставника рачуна и геометрије. Од фебруара 1931. налазио се стално на боловању „пошто је његова болест такве природе да му не дозвољава рад у одјељењу“. 
Током читавог периода службовања запажена је његова жива друштвена активност у раду разних просвјетних и друштвених форума гдје је обављао бројне и одговорне дужности: дјеловође књижничара и читалаца „Учитељског удружења Васојевићке нахије“ (1902), предсједника беранског учитељског удружења (1905), а по ослобођењу Берана октобра 1912. обласног управитеља. Указом Министарства просвјете од 16. јуна 1913. именован је за ванредног члана Просвјетног савјета; Испред беранског округа октобра 1918. делегиран је за посланика Велике народне Скупштине у Подгорици која је прогласила уједињење; биран је за члана беранског Окружног школског одбора (1920), пословођу и члана школског Одбора (1923), предсједника бирачког одбора за избор народних посланика (Беране, септембар 1927), предсједника Одбора за издржавање Више самоуправне гимназије (1929). 
Војни рок је служио у црногорској војсци Првом балканском и Свјетском рату на дужности бригадног интенданта. Капитулацијом Црне Горе одведен је у Аустроугарску интернацију, логор Болдогасон, и тамо остао до окончања рата. Бавио се научним радом. Сарађивао је у Цариградском гласнику, цетињском Учитељском листу и Гласу Црногорца. Своја предавања: Народни обичаји у служби васпитања, и Формални ступњеви (1909) приручник за учитеље НОШ награђен од Књажевског Министарства, публиковао је као посебна издања. 
Сматран је великим организатором, способним и вриједним просвјетним радником, уважаван за једног од најспремнијих учитеља ових крајева, оцјењиваног од стране просвјетних инспектора одличним оцјенама. За рад на народном просвјећивању одликован је: Даниловим орденом петог степена (1906) и орденом Св. Саве четвртог реда (1922). Из брака са Милицом Бакић, обродили су потомство: Драгомира (1912), Слободана (1912), Бранислава (1913), Наду (1919) и Чедомира (1921). Преминуо је послије дужег боловања 26. маја 1933. у Беранама и сахрањен на варошком Српском православном гробљу.

Напомена аутора: У школским документима води се под именом Миљан или Милан Делевић- Цемовић, мада се лично потписивао као Милан Цемовић. На споменику је уклесано име Миљан! 
В. ДАЦГ Службенички лист!