БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ ''СРПСТВО У НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ И ПРИЧИ У ВАСОЈЕВИЋИМА (1)

СРПСТВО У НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ И ПРИЧИ У ВАСОЈЕВИЋИМА

                                    Пише Бранислав Оташевић

 

            И поред тога што многе народне пјесме (епске и лирске) у Васојевићима, као ни бројне приче и легенде, пословице, изреке и други видови богатог народног стваралаштва, нијесу забиљежени, дух народни је учинио да је добар дио њих сачуван до данашњих дана.  Пјесма у Васојевићима раније је живјела много пуније животом него што данас живи. Као и на читавом простору данашње Црне Горе и Србије гусле и хајдуци  

 били су два чврста бедема иза којих се скривала сиротиња раја. Због велике цијене коју је имало гуслање и гусле су ушле у узречице, па пјесма и о њима пјева. Зато није ни чудо када народни пјевач (а њих у Васојевићима није мало) почиње пјесму уз струне гусала овим ријечима

            ''Куд ће љепша цика и музика

            за Србина старог мученика

            од гусала и српског пјевача...''

или како народни пјесник и паметар Богдан Зоговић из Машнице почиње своју збирку пјесама ''Комска вила'': 

           ''Мој пјесниче, рода мучениче,

            узми гусле, глâси нову славу.

            Гусле вила од суза је слила,

            у аманет роду оставила,

            ти си дичном славом

            овјенчана,

            ој Србијо, наша земљо мила,

            пет стољећа како се тугује,

            пет стољећа како се војује

            ни од кога наде ни помоћи

            Србин бјеше у тешкој тугоћи''.

            Но, и поред свега тога, дух српства се преносио с кољена на кољено, чувао од заборава светосавки култ и косовски мит, чували се од заборава многи јунаци, битке и мегдани и увијек се пјевало и говорило о српству и слободи, о Светом Сави и Косовском боју, чувала се успомена казивања легенде, приче и пјесме, лирске и десетерачке. Тако, и да није било Савиних биографа Доментијана и Теодосија, Јустина Поповића и других у Васојевићима – највећем српском племену, име и дјело Светог Саве не би се сачувало до данашњих дана. Народ иде Савиним стопама, брани се Савиним камењем, пије воду са Савине чесме и Савиних извора, бистре су му мисли и очи као Савино око, ради на Савином долу, одмара и посматра панораму са Савиних вода и Савине главице, лијеп је и чврст, постојан као Савин бор. Сви су ови топоними у Васојевићима, с једне и друге стране Лима, од Гусиња гдје су Савино око и Савини извори, до Берана гдје доминирају Светиње Немањића Ђурђеви Ступови и Шудикова и бројне светиње из периода државе Немањићâ.

            Васојевићи су се стално осјећали правим, аутохтоним Србима, отуда у готово свим сачуваним пјесмама, насталим у различитим временским периодима, доминира Српство и чују се покличи за уједињење Српства, за заједничку борбу за слободу, за протјеривање Турака, Арбанаса, Шваба и других окупатора са ''свете српске земље''. У једној пјесми, коју смо нашли прије десетак година у библиотеци  Богословије ''Свети Кирил и Методиј'' у Призрену, а коју је забиљежио неки од професорâ или ђакâ Богословије, родом из Васојевића, а њих није био мали број, јер у првој генерацији професора ове значајне културно-просвјетне и вјерске институције радили су као професори Васојевићи: Илија Вучетић из Велике, Милан Новичић из Божића код Андријевице, Михаило Зечевић из Виницке, а први школовани свештеници и учитељи крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека школовани су баш у Призренској Богословско-учитељској школи, попут Зарије Ћулафића, Сима Радошевића, Алексе Чукића, Богдана Лалевића, Илије Протића, Сава Поповића, Сима Вељовића, Радоње Лепосавића и многих других. Ову дивну пјесму која се односи на расположење пред бој у српском табору, неко је од њих записао или испјевао. Пјесма гласи:

           

            ''Прошетао војвода Милошу,

            у суботу уочи неђеље,

            и лијепог Видовога данка,

            шета Милош сјетан невесео,

            јер је ноћас ружан сан уснио,

            сàви му се гуја око врата,

            грло му је пререзала бјело

            и обадва ока извадила;

            види Милош да ће погинути

            са његова оба побратима,

            погинути у Косову равном

            за крст часни и слободу златну      

и пресвето име Исусово;

            гледа њега млада Јелисавка,

            мила ћерка славнога Лазара,

            Србинова небескога цара,

            гледа Јела свога господара,

            господара сјетна невесела,

            па овако њему проговара:

            ''Господаре Војвода Милоше

            и досад си у бој одлазио

            и с Турцима мегдан дијелио

            но нијеси тако изгледао,

            не бој ми се, драги господаре,

            бог и срећа на српској су стран

            Него дођи у Бијелу кулу,

            наточ бардак жежене ракије

            и напуни златну купу вина

            што сам теби из рода донјела

            па наздрави за срећу Србима.

            Уђе Милош на бијелу кулу

            па наточи бардак жежене

            ракије;

            ах, каква је да је бог убије,

            вјенац јој се у бардаку вије

            као њему гуја око врата.

            Он наздравља госпођи Јелици:

            ''Јело драга, рода господскога,

            сјутра јесте лијеп Видов данак,

            дан велики и крвопролиће,

            ако Јело паднем у Косову

            за крст часни и слободу златну

            и прекрасну вјеру Исусову,

            немој лити сузе низ образе

            но појаши мојега Ждралина,

            испењи се на Чакор планину,

            сађи право у долину Лима,

            тамо ћете Срби дочекати.

            Дочекати па и поштовати,

            Ждрал зна добро куд ћете

            носити,

            напој њега на блату плавскоме

            па окрени низ долину Лима

            у Комове, хајдучке дворове,

            тамо ћете виле дочекати,

            поштовати па и помагати,

            јер је тамо са Комова вила,

            то је моја посестрима била,

            Ждрал ће пâсти по комских

            висина,

            чуваће га са Комова виле,

            појити га са Кома хајдуци,

            ти се, Јело, немој удавати,

            виле ћете тако поштовати,

            док Српкиња не роди јунака

            који личи на мене ил' Марка

            да се Ждралу на рамена баци

            па да скупи под Комом хајдуке

            да се вине пут Крушевца града

            и питоме бутум Шумадије

            и окупи српске витезове,

            доведе их на Косово равно

            на Косову Србе да окупе,

            да освете славнога Лазара

            и јунаке Косовскога боја,

            да побију српске издајнике

            и погано сјеме Бранковићâ,

            поврати нам наду и

            господство.

            Не будеш ли, Јело, послушала

            на теби ће остати проклетство,

            проклијат ће сјеме Бранковићâ

            од Косова ништа бити неће

            осим јада и српске несреће''.

           

Ова дивна пјесма, бригом паметних сачувана, говори сликовито и поучно, а њене ријечи и данас су актуелне.

            У народном памћењу сачуван је и дио пјесама о Војводи Васојевић Стеву, који је са Васојевићима учествовао у Косовском боју. Народни пјевач каже:

''И Мусић је Стеван из Сјенице

(Васојевић испод Сјекирице)''.

Пјесме о Васојевић Стеву лијепо су срочене, у свакој доминира циљ да се Турци побиједе, држава сачува, а клетва ни на кога да не остане. Пјесме су сачуване захваљујући: Задужбини Димитрија Стаменковића, гуслара Вучића Новичића из Бруса, Радована Лекића из Пећи, Новице Шаулића, Дамјана Дуловића из Мораче, Попа Катанића из Васојевића, Новице Станића из Сеоца, и збирке пјесама о Васојевић Стеву, које је скупио и приредио Ратко Делетић. Васојевић Стево је владао Србима у Гусињу, Грнчару, Трепчи (Мартиновиће) у плавској жупи, све до врха Кома и Добре воде и Будимље. Све је Србе, а других нема по овим пјесмама, скупио и одвео у Бој на Косову. Сви су заједно са њим тамо изгинули. Народни пјевачи су сликовито изразили трајање Косовскога мита и Милошеве епопеје у Васојевићима и долини Лима. Једну пјесму о Васојевић Стеву један од пјевача завршава овако:

           

            ''Чујте Срби, моја браћо мила,

            ко остане нек Косово брани,

            нека памти Васојевић Стева,

            Војеводу из Васојевића''.

 

            У пјесми ''Мусић Стеван Васојевић'' каже се:

          ''Књигу носи голуб из Крушевца

           до Мејдана тврдог Васојевца,

           па кад нађе сребрена Мејдана

           паде на двор Мусића Стевана,

   надвојводе српског кнез Лазара,

   побратима Реље од Пазара,

   они братски ову земљу пазе

   да је ноге душманске не газе...''

 

Дајући књигу Стевановој вили (љуби) она види да књига није за њу, но за њеног господара, па голубу саопштава:

''Лети земљи, кроз њу Лим

протиче,

то је књига за мог господара,

од честитога српскога владара,

а сад Стеван лови лаке срне,

уз Комове, оморике црне;

узе књигу голуб српокрили

и отоле пут Кома раскрили,

лети хитро плавим Комовима,

слободнијим српским

 домовима,

(...)

и угледа за висока дана,

надвојводу Мусића Стевана,

уз Комове на зекану језди,

красан витез наличе

звијезди...''

 

            Стеван окупља јунаке јер му Лазар пише за силу што се спрема да нападне Србе на Косову:

''Мусић Стеван за бој се опрема

нити санка ни одмора нема,

српски соко у свети бој жури

зној јуначки низ панцире цури,

Мусић Стеван изјаха пред војску

с којом креће у битку Косовску,

                       (...)

Мусић Стеван погледа Комове

и под њима све српске домове,

то узима жељу од свијета

уз мирисе Комскога цвијећа,

                        (...)

Мусић Стеван језди ка Косову

српској слави и српском основу,

да Видов дан на ребру Косова,

види момчад племена Васова''.

 

Стиже Стеван на Косовско судилиште и ако је доцкан добио књигу од Лазара, узима активно учешће у боју, а народни пјевач то сликовито каже:

            ''Жив сам Срби узвикује кнеже,

            и још љуће настави да реже,

            Мусић Стеван сијече и пјева,

            за крст часни, дјецо Васојева,

            кличе Мусић: ''Ево Мусић, кнеже!''

            Лазар њему: ''Срећан ми, витеже!''

           

Гину Косовски јунаци редом, то је Васојевиће вјековима тиштало и бољело, али су народни паметари и гуслари чували од заборава витезове, крилатицу Рељу од Пазара, Страхињића што Турке пресјеца, оклопницу Облачића Рада, Бошка Југовића, Старца Југ Богдана, осталу браћу Југовића...

''Злопоглеђа Срђа кад погину

 још Страхињић бјеше на ђогину,

а када паде Ваистина слуга

оста Мусић без правога друга...''

 

Народни пјевач пјесму завршава ријечима

            ''Када Мусић клону, рече кнеже:

            ''Блажен био, Васојев витеже!''

            Срећан Мусић паде прије кнеза,

            оде душа Мусића витеза

            у небеса задовољна млада,

            ђе Обилић змајевима влада''.

            Српство и његов дух осјећа се и у многим другим сачуваним пјесмама из Васојевића. Штета што Вук није дошао, ту на врело народне мудрости и јунаштва, јер је у постојбини својих предака имао шта чути и записати. Много чега видјети. Збирке епских и лирских пјесама, прича и легенди, пословицâ и изрекâ, биле би му много богатије него што су, а српска култура имала драгоцјености какве мало који народ има.

Српство и јунаштво зрачи свом љепотом у пјесмама о Бабовић Јовану. Пјесму ''Ага од Медуна и Јован Бабовић'' записао је Вук. А у пјесми се, између осталога, каже:

''Аој роде, аој доме мили,

јà какви су наши стари били,

главе даше, зулум не пушташе,

докле бјеју два Васова Вука,

јà два Вука, Васова унука,

Вук Брајотић и Вук

Маринковић,

кад душману на мејдан

            стадоше,

своме роду славу завјешташе,

Александра и Светог Јована...

Србин бјеше поп Вулић-

Катана,

с девет сина, девет Катанића,

па два брата, оба Бојовића,

Бојовићу Ђека и Вуксане...''