БЛАГОЈЕ ШАРИЋ ГОЛЕШКИ ''ЧОБАНСКО ГРОБЉЕ НА МОКРИ ПЛАНИНИ КОД ШЕКУЛАРА''

ЧОБАНСКО ГРОБЉЕ НА МОКРИ ПЛАНИНИ КОД ШЕКУЛАРА 

  На насловној страни 

                       Споменик Шекуларским чобанима на планини Мокри

Потомци нису заборавили овај стравични злочин, па су на Видовдан 2007. године подигли споменик, којег је освештао епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије.

На споменику је уклесано: „Овдје, на Мокри широкој, падоше племеници српског ломног Шекулара од Арнаута у првој половини 18. вијека, које осветише војвода Даша, кнез Вук Љевак и Комнен Барјактар са ратницима“.

О борбама Шекулараца са Климентима, Руговцима и другим арбанашким племенима, до писаних докумената нисам могао да дођем сем до предања и народне песме. Једини споменик из тог периода је Мраморје на Мокри где су изгинули 30 шекуларских чобана од Климената.

( Прим.аутор-Клименти су племе из северне Албаније, које је често упадало на територију Васојевићког и Шекуларског племена, поготово после великих сеоба Србâ 1690. и 1738. године, када је Полимље скоро опустело, а многи манастири и цркве опљчкани и спаљени од Турака. Клименти су у једном од похода упали на катуне у Мокри планини и том приликом спалили чобанске колибе, а нејаке чобане-децу побили, и стоку пленили. Одрасли под оружјем били су далеко од Мокре, а када су сазнали, пресекли су им пут на Приједолу, где су осветили своју децу, а стоку повратили. На планини Мокри постоји и данас Мраморје и живи легенда - да се мрамори не могу пребројати.)

 Тај догађај опевала је народна песма  ''Даша Шекуларац и Омер Вуча'', ''Бој на Мокру широку'', коју је записао Томаш Катанић -1912. године. О јунацима ових двеју песама он пише: ''Око 1730. год. једна чета Климената, која је бројала преко 60 друга, напала је ноћу на шекуларске сточаре на планини Мокри, удаљеној три часа од Шекулара, све их поубијала и пленила њихова стада. Том приликом погинуо је Дашин син Милан са 30 друга, а Јосиф, син Вука Љевака, успео је да се спасе и јави у Шекулар о нападу. Даша, Вук Љевак, Комнен Барјактар пођу са Шекуларцима у потеру и пристигну нападаче у Велици испод Чакора, све их до једнога посеку и поврате плен, а на Мокри поставише 31 киљан, мрамор, који и данас стоји на месту шекуларске погибије.''

Овај догођај оставио је дубока трага и спомена у овим крајевима и опеван је у народној песми. Даша је директни потомак војводе Петра, па отуда му и презиме Војводић; он је био врло угледан човек и кнез Шекулара. Кнез Даша Шекуларац, како га и Васојевићи називају кнезом становао је у селу Улици, где се и сад налази једно камено седиште које се зове ''Дашина столица''. Сачуван је у братству Дашићâ и његов мач и топуз.                             

        Радоје Кастратовић о овим догађају пише: ''Послије друге сеобе Срба ова је област остала пуста, без иједног становника, те су Шекуларци остали сами у овом крају. То су Арнаути искористили за напад на Шекулар, који је увијек био богат испашом и стоком. Тако неки Климент, звани Омер Вуча, дође из Албаније око 1740. године да плијени шекуларске овце. Тако је дошло до првог напада на Шекулар, који тада није имао више од 40 кућа. Како су Шекуларци били изненађени, Омер Вуча несметано нападне шекуларске чобане на планини Мокри. Чобани су били растурени, сваки код својих оваца, те они нијесу били спремни да поведу борбу.

         Тако Омер Вуча успије да поубија свих 30 чобана и да заплијени око 6.000 оваца. Јосиф, син Вуков, кад види како Омерова чета убија чобане, остави своје овце и потрчи у Шекулар, те обавијести о томе Дашу. Даша позове Вука те на брзу руку заједнички сакупе око 40 људи, Даша нареди те осим оружја узму и сјекире, па пођу пут Приједола, куда су Клименти морали да прођу. Ту посијеку неколико крупних јела и смрча, те тако заломе гором и пут и по неколико метара са обје стране, како нападачи не би могли протјерати и плијенити овце. А Клименти - пошто су били поубијали све чобане - нијесу очекивали никакав напад, те су се, гонећи овце, кретали растурени и неспремни за борбу. Даша и Вук, чим су наступили први Клименти, почели су да их убијају из засједе. Кад видјеше то, Клименти се искупе, те се поведе борба на смрт и живот. Клименте је донекле изненадила и омела посјечена гора, али неки ипак успију да се пробију и утеку низ Велику. Шекуларци су их гонили и убијали све док су и последњега стигли - на дно Велике - па и њега убију (неколико топонима носи име погинулих Климената - Цикуше, Иван-поље и др.). Пошто поубијају све Клименте, врате се  и нађу све овце на Приједолу, гдје су их били и оставили, па их опет појаве у катун. Мртве чобане искупе на једно место и укопају. - Њихови се гробови и данас добро распознају. Ту је погинуо и Дашин син Милан.  Песме – ''Бој на Мокру широку'' и ''Даша Шекуларац и Омер Вуча''.

         Послије овог догађаја, како је познато, наступила је велика најезда Климената у Метохију, Лимску долину, па и у шекуларске планине, те су Шекуларци стално са њима водили борбу, бранећи своје планине и овце. Клименти су једно вријеме били запосјели велики дио шекуларских планина. Били су се спустили до данашњег села Спалевића, које онда није постојало, и ту је неки њихов барјактар подигао чардак, те се то мјесто и данас зове Диклин чардак. Шекуларци су их одатле протјерали у Враћево, али су наставили борбу све док су ослободили своје планине. Иако су се у свом ужем крају сами борили са непријатељем, у општим борбама били су заједно са Васојевићима и другим Србима. Тако се зна да је у борби на Крчеву 1751. године (која је била и посљедња борба са Климентима) Комнен Барјактар носио барјак пред свом војском и да је у свој тој војсци-у којој је било и Турака, јер су и они били против најезде Климената-по храбрости и јунаштву био запажен он и Вук Лабан.-Том су приликом Турци за Вука питали ко је, па је неко од њих тада рекао: ''Вала је прави делија''. Од тада су Вука назвали Вук Делија, па по томе и његове потомке Вук- Делићи, а касније једноставно Вукделићи (а не, како наводи др Вешовић, по љепоти)''.

  Пише: Благоје Шарић, професор руског језика у пензији