ЈОВАН МАРКУШ ''KРАЈ КРАЉЕВИНА ЦРНЕ ГОРЕ''

КРАЈ КРАЉЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ-

Јован Маркуш

Као и уочи трећег референдума у историји Црне Горе одржаног 2006. године, тако и данас када властима нешто затреба онда својим безначајним политичким сателитима(попут садашње Либералне партије Црне Горе Андрије Поповића) дају налог да покрећу питања у Скупштини Црне Горе која поново подстичу подјеле у Црној Гори. 
И даље је омиљена тема Велика народна скупштина у Подгорици 1918. године, или како они воле да кажу „Подгоричка скупштина“, која је наводно главни узрок престанка постојања Краљевине Црне Горе као суверене државе. 
О овоме упорно ћуте они који оспоравају „ Подгоричку скупштину“ а и они који је „бране“, иако је она само једна од етапа на путу да се створи држава Срба, Хрвата и Словенаца. При томе се намјерно избјегава саопштавање логичким редом чињеница које су довеле до одржавања Велике народне скупштине, као и оних о догађајима које су потом услиједили.

1 - Узроци одржавања Велике народне скупштине

Краљевина Црна Гора је ушла 1914.године у Први свјетски рат као савезничка држава. Пад Ловћена 29. децембра 1915.године пред моћним аустроугарским непријатељем означио је почетак краја црногорске војске, а убрзо потписивањем капитулације 1916. године и Краљевине Црне Горе.
Министар војни који је упутио наредбу цјелокупној црногорској војсци био је генерал Радомир Вешовић, а капитулацију су потписали бригадир Јово Бећир и Петар Ломпар
На крају Првог свјетског рата потписивањем безусловне капитулације 3. новембра 1918. године Аустро -Угарска је престала да постоји као држава. Убрзо је и Њемачка понудила савезницима мир, који је потписан у Француској 11. новембра 1918. године, чиме је завршен Први свјетски рат. 
Територију данашње Црне Горе посјеле су, у складу са одредбама Примирја сила побједница над Аустроугарском: француске, британске, италијанске, америчке и српске (из разних крајева Југославије) ослободилачке трупе из састава Источне армије под командом генерала Франше д' Епереа. Црна Гора је била заправо под окупацијом савезничких армија, иако су само вароши у приморју (Херцег Нови, Тиват, Котор, Будва, Петровац) и дио залеђа били прије рата у саставу Аустроугарске монархије. Савезници нијесу дозволили краљу Николи и емигрантској влади да се врате у земљу или напусте Француску. Таква одлука се оправдала чињеницом да би њихов повратак у Црну Гору или Албанију довео до сукоба и немира у земљи, и ометао стабилизацију прилика у њој.
Крај Краљевине Црне Горе као суверене државе фактички је отпочео преговорима о примирју са Аустро-угарском, а потом одлуком Владе да потпише акт о капитулацији и изађе из рата 1916.године. То је Краљевину Црну Гору довело у ранг поражених држава на обије зараћене стране. Иако режимска историографија у Црној Гори избјегава да пише о томе, Црна Горе се више није водила као савезничка држава, већ као земља која је поражена и која је изашла из рата потписујући капитулацију са Аустро-угарском.
Из овог је произишао режим који је заведен у Црној Гори послије завршетка Првог свјетског рата, да она једина буде заправо окупирана од савезничких трупа. Белгији и Србији се то није догодило јер су оне, иако окупиране, опстале у рату. Извеле су своју војску или своје краљеве из земље, и нијесу потписале никакав документ о капитулацији. Отуда је у новембру 1918. године одредбама примирја са Аустро-угарском, било предвиђено да Црна Гора буде окупирана од стране савезничких трупа, као дио Аустро-угарске територије.
Најкраће речено, Краљевина Црна Гора је ушла у Први свјетски рат као савезничка држава, али несрећном одлуком о капитуацији, 1916. године она је третирана на крају рата као поражена држава под савезничком окупацијом.
Као поражена држава, са краљем и владом у егзилу, којима силе подбједнице нијесу дозволиле повратак, Црна Гора је могла или даље остати под окупационим режимом и безвлашћем, или изабрати своју власт. 
Избори за Велику народну скупштину 1918. године и њене одлуке нијесу биле узрок фактичког краја Краљевине Црне Горе, већ и посљедица напријед изнијетих чињеница.

2- Велика народна скупштина 1918. године

За Велику народну скупштину изабрани су представници два концепта уједињења - ''бјелаши'' и ''зеленаши''. Неспорне чињенице показују да су ''бјелаши'' (по бијелом изборном плакату) и ''зеленаши'' (по зеленом изборном плакату) национално били Срби. И једни и други залагали су се за уједињење у једну државу и нико од њих у то вријеме није пропагирао рестаурацију Краљевине Црне Горе. Бјелаши су били за то да се прво уједине двије српске државе Црна Гора и Србија у једну српску државу, а потом, ако прилике дозволе, дође до уједињења са Словенцима, Србима и Хрватима из Аустроугарске. Другим ријечима, ''бјелаши'' су дали приоритет ономе што постоји у односу на оно што тек треба створити. Зеленаши су били за то да Црна Гора директно ступи у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, али су остали недоречени како би се то уједињење остварило. Другим ријечима, ''зеленаши'' су дали приоритет уједињењу са нечим што није постојало, јер Народно вијеће Словенаца, Срба и Хрвата са простора Аустроугарске, које је радило на уједињењу, представљало је те народе а не државу, јер таква држава није постојала. Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918, којој су присуствовали изабрани посланици са ''бјелашке'' и ''зеленашке'' стране, поименичним гласањем једногласно је одлучила, између осталог, ''да се Црна Гора уједини са братском Србијом под династијом Карађорђевића, те тако уједињењи ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца''. Одлуку о уједињењу у Краљевину СХС прихватила је и Народна скупштина Краљевине Србије 29. децембра 1918.

3-Референдум 1920.године

Као облик непосредног изјашњавања грађана референдум , или конзулт народа, је настао у средњовјековним швајцарским кантонима. Он је касније примјењиван у готово свим земљама, али најчешће у Швајцарској, гдје и данас држи примат по интенитету примјене референдума.
Први конзулт народа, или референдум у историји Црне Горе, одржан је 28. новембра 1920. године. Највише података о разлозима за одржавање референдума је оставио посљедњи предсједник владе у егзилу Краљевине Црне Горе и политички вођа Божићне побуне Јован Пламенац. 
Послије повратка из егзила Јован Пламенац је саслушан код првостепеног суда, 30. октобра 1926. г. У записнику пише, између осталог, сљедеће:
''Стална историјска била је жеља народа Црне Горе, да се подигне велико и уједињено Српство. Никада није замишљао Српство без Србије одкад је она ускрсла као слободна држава. У том великом циљу народ је Црне Горе кроз векове пролевао своју драгоцену крв и при томе давао је највеће жртве и то у толикој мери да му се је читав свет дивио. Те исте осећаје, те исте погледе и жеље исповедали су и његови први синови и на њима радили у свима периодима историје Црне Горе. Што се пак тиче баш уједињења са Србијом Краљ Никола је чак и своја права уступао само да се оствари тај велики народни идеал – ослобођење и уједињење српског народа. Довољно је подсетити на његове одношаје са Књазом Михаилом Обреновићем. Није ли постојао и поверљиви споразум у години 1912. између владе црногорске и србијанске: чим обје српске војске – црногорска и србијанска – победоносно уђу у освојени Скадар, да се прогласи уједињење између обе српске Краљевине. Али, како је србијанска војска напустила Скадар пре његовог освојења, и отишла на Брегалницу противу Бугара, где је после освојена Скадра похитала и црногорска војска, да проспе своју крв и овде у обрани заједничких интереса, те се је поменути акт о уједињењу морао одложити. Један од тих, који је на том уједињењу и тада радио, као и да се у том погледу Европа стави пред свршеним чином, био сам и ја, као ондашњи активни министар. Поверљива архива с једне и с друге стране о томе сведочи.
Није ли и влада, која је нас заменила, у априлу 1913. покушала такође да проведе речено уједињење између Црне Горе и Србије, што је морало бити одложено по савету Русије. Нијесу ли Краљ Никола и тадашња Црногорска влада у години 1914. повели Црну Гору (иако је била услед два Балканска рата веће изнурена) у неравну борбу противу Централних Сила за спас Србије и за величину српског народа. Није ли могао Краљ Никола и његова влада склопити мир, или изманеврисати војнички, или евакуисати са својом војском Црногорску државну територију у правцу Драча и то пре него што би се избавио Краљ Србије и његова војска оних њемачко-аустријско бугарских обухватних војничких клешта. Он, влада и војска извршили су лојално своју савезничку и братску дужност према Србији, мада је нису извршили према својој рођеној отаџбини.
Сви ми, било да смо били на престољу, или у колиби, били смо за народно и државно уједињење и у часу, кад су пале Централне Силе - у години 1918. само, што су једни сматрали да се то има спровести једним путем, док су други говорили да то треба извршити другим путем...
На питање: до када сам вршио дужност министра председника имам ово одговорити: 
Да би влада Краљевине Црне Горе једанпут за свагда скинула међународно с дневног реда Црногорско Питање одржата је једна историјска министарска седница у Кап – Мартену у Француској под председништвом Краља Николе I, на којој је одлучено, да се попусти Великим Силама у питању њиховог тражења о консултовању народа у Црној Гори о његовој даљој политичкој и државној будућности али под контролом Великих Сила, ма да се је то противило суверенитету једне независне државе, да њене изборе контролишу стране државе. На основу те одлуке предао сам, као шеф Владе и министар иностраних дела, Конференцији мира у Сан Рему, ону познату црногорску санремску ноту.
Велике силе савезнице усвојиле су својим одговорима речени предлог црногорске владе. Остало је великим силама, да изаберу тренутак, кад ће се моћи у поменутом циљу консултовати народ Црне Горе. 
Кад су велике силе дознале, да ће се на дан 28. новембра 1920. год. вршити избори у држави Срба, Хрвата и Словенаца за њену Народну Уставотворну скупштину, оне су одлучиле, да тога дана буду проведени избори и на територији Краљевине Црне Горе и да то буде горе речени консулт. О тој одлуци – о реченом изборном дану, као и о именима лица, која су одређена као чланови Контролне делегације - велике силе саопштили су Црногорској влади са својим нотама. 
Избори су извршени на речени дан. Изабрани црногорски посланици нису се зауставили у Црној Гори, него су отишли у Београд и постали су чланови Уставотворног Парламента државе Срба, Хрвата и Словенаца, што је значило да народ Црне Горе не жели да уђе путем свога државног суверенитета у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца, него да његова отаџбина уђе као бивша ослобођена непријатељска провинција.
Чим су велике силе константирале овај факт, по пријему извјештаја од стране Изборне контролне комисије, донеле су одлуку ишчезнућу међудржавног суверенитета Краљевине Црне Горе и присаједињењу исте држави Срба, Хрвата и Словенаца.
Прва о овој одлуци известила ме је влада француске републике, својом нотом од 20. децембра 1920. год. и да она услед тога опозива покрај Краља и црногорске владе свога опуномоћеног министра г. Делароша Вернеа. Копију ове ноте поседа без сумње и наше Министарство иностраних дела у Београду. Иза овога су постепено стизале и ноте осталих великих сила савезничких.
Краљ Никола је после овога умро. Влада је распустила војску у првој половини године 1921. Убрзо иза овога поднела је моја влада оставку... 
У вези са овим напомињем: док сам ја још био министар председник распуштена је црногорска војска. То је било у првој половини 1921. године.'' 
Јован Пламенац као некадашњи народни посланик, предсједник Народне скупштине, министар разних ресора, државни савјетник и тадашњи предсједник Владе добро је знао, што и наводи у изјави, да су велике силе прихватиле резултате избора од 28. новембра 1920. као легитимно изражену вољу народа Црне Горе за будући живот у држави Срба, Хрвата и Словенаца. Као искусни политичар и државник свјестан је био да доношењем Устава државе Срба, Хрвата и Словенаца престаје и формално важење Устава и Краљевине Црне Горе као међународног субјекта тј. као посебне државе.
Није тешко уочити да указ о оставци владе Јована Пламенца носи датум 28. јун 1921. Тога дана проглашен је Устав државе Срба, Хрвата и Словенаца, у народу познат као Видовдански устав. 
Овој контроверзној личности могле би се вјероватно приговорити многе ствари, али не политичка неписменост и непознавање редосљеда потеза. Логично произлази да је за подношење његове оставке 28. јуна 1921. пресудни разлог и формални нестанак Краљевине Црне Горе као државе. Од 28. јуна 1921. он је могао бити само на папиру предсједник владе Краљевине, која више није постојала.
Данас као да се намјерно, вјероватно из дневнополитичких разлога, прећуткује неколико неспорних чињеница када се говори о крају Краљевине Црне Горе. 
Прва, да су Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија de facto (стварно) престале да постоје 1918. године, у корист нове државе Краљевине СХС. Црногорци су то прихватили на Великој народној скупштини од 26. новембра 1918, а Србијанци на Народној скупштини од 29. децембра 1918.године. 
Друга, да је у Црној Гори провјерена воља народа, на изборима од 28. новембра 1920. године, што је међународна заједница третирала као референдум (конзулт), за који су дали сагласност краљ и влада у емиграцији. Значи, не само на Подгоричкој скупштини, већ и на референдуму, народ у Црној Гори се изјаснио за уједињење. Вјероватно да би се прикрила чињеница да је одржан референдум, данас политичари, режимски историчари и правници, недовољно информисаној јавности помињу само одлуке Подгоричке скупштине, али не и одлуку народа Црне Горе на референдуму, који не могу документима оспорити.
Треће, као што су заједнички на Берлинском конгресу 1878. године међународно признате као независне државе, проглашењем Устава државе Краљевине СХС 28. јуна 1921. престају и de јure (формално правно) да постоје Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија као међународни субјекти, тј. као посебне државе. 
Данашњи сепаратисти прећуткују да је и Краљевина Србија нестала као суверена држава, као што прећуткују чињенице да су се Црногорци у Краљевини Црној Гори национално исказивали као Срби, и да је програм ''зеленаша'' на Великој народној скупштини (Подгоричкој скупштини) био за, а не против уједињења, односно да је скоро читав народ Краљевине Црне Горе био за уједињење у државу Срба, Хрвата и Словенаца. 
О изборима од 28. новембра 1920. године и резултатима избора др Шербо Растодер у студији ''Политичке странке у Црној Гори 1918-1929'' (Бар, 2000, стр.435-477) пише, између осталог, следеће:
''Како Привремено народно представништво није било конституисано на изборном, већ на представничком принципу, то је постојала обавеза да се, најдаље за шест мјесеци од дана његовог коституисања, распишу избори за цијелу земљу. Међутим, одлука о изборима је пролонгирана на више од двије године из разлога спољнополитичке и унутарполитичке природе. Због неријешених питања спољних граница земље, нијесу се могли одредити изборни окрузи, ни подручја на којима би се извршили избори. Коначно је влада Миленка Веснића, образована с главним задатком да распише изборе, припремила изборни закон који је усвојен у ПНП 2. септембра 1920. године. Изборним законом прокламовано је тајно право гласа. Изборне јединице биле су одређене у границама административних округа. Бирачко право имали су мушкарци старији од 21 године, који су били држављани КСХС...
Црна Гора није имала дужу традицију земаља парламентарне демократије. По Уставу из 1905. године Црна Гора је била ''нашљедна уставна монархија са народним представништвом''.Скупштина је била састављена од изабраних и вирилних посланика. Бирачко право имао је сваки црногорски држављанин који је имао 21 годину, ''без обзира на то колико плаћа дације''. Посљедњи избори у Краљевини Црној Гори обављени су 29. децембра 1913. године јавним гласањем. Из свега наведеног може се закључити да су парламентарни избори 1920. године вршени, не само по нешто либералнијим законским рјешењима, већ су за највећи дио Црне Горе и по форми и по карактеру били апсолутна новина.
Према објави државног одбора од 17. септембра 1920. године Црна Гора у границама прије Балканских ратова чинила је један изборни округ. Изборни округ Црна Гора био је једини у Краљевини СХС који се поклапао са границама некадашње државне територије.
Парламентарни избори 1920. године имали су за Црну Гору посебан значај. Њима је требало потврдити легитимитет Подгоричке скупштине и конституисати демократску политичку инфраструктуру, тј. власт која би, кроз Уставотворну скупштину, донијела Устав као највиши правни акт народне воље.
Британска влада је с посебним интересовањем пратила резултате избора. У Црну Гору су, као посматрачи на изборима, упућени Roland Bryce и мајор L.E.Ottley. У поднесеном извјештају наводи се да су избори поштено извршени и да није постојало неко чврсто расположење против уједињења са Србијом, што је условило да британска влада повуче признање црногорског конзула у Британији, а то су, изузев Италије, убрзо урадиле и друге земље. 
Наведени извори недвосмислено указују да су резултати избора 1920. године у изборном округу Црна Гора, превасходно проматрани кроз опцију односа присталица и противника безусловног уједињења Црне Горе и Србије, без обзира на чињеницу што на овим изборима ниједна страначка групација није оспоравала одлуке Подгоричке скупштине.
Према већ наведеним подацима у изборном округу Црна Гора гласало је 65, 97%. То је било незнатно изнад југословенског просјека (64,97), знатно више него у Србији, гдје је апстиненција бирача била највећа (изашло 56,33%) а знатно мање него у Словенији, гдје је апстиненција бирача била најмања (73,5%)
Проценат изашлих гласача по окрузима

Округ %

Никшићки 60,57
Цетињски 54,72
Барски 73,93
Колашински 68,70
Андријевички 68,92
Подгорички 67,79

Црна Гора 65,97

Пљеваљски 71,96
Бјелопољски 66,36
Берански 78,21
Которски 55,85
66,27
Црна Гора у данашњим границама 
66,07

Наведена табела показује да је највећи одзив бирача забиљежен у барском округу (73,93%), а најмањи у цетињском (54,72%). Веома велика апстиненција бирача забиљежена је у которском округу (55,85%), док је у сјеверном дијелу данашње Црне Горе она била знатно мања. 
Градско становништво изашло је на изборе у броју нешто изнад просјека. Тако је у Даниловграду изашло (78,96%), Никшићу (68,46%), Колашину (68,33%), Улцињу (66,61%), Бару (65,76%), Цетињу (64,20%) и Подгорици (58,44%). На сеоском подручју тај проценат је био неуједначен. Од Пивљана (срез горански), који су изашли на изборе у проценту 36,43% па до бојанског среза (Барски округ – насељен претежно албанским становништвом) 81,25%. На основу расположивих података поуздано се може закључити да је одзив бирача био највећи на подручјима насељеним муслиманским и албанским становништвом.''
О решавању црногорског питања проф. др Драгољуб Р. Живојиновић закључује: 
''Крајем 1919. године постепено се почело уобличавати решење црногорског питања. Све више присталица стицао је предлог да се проблем мора решити у оквиру јадранског питања, тј. споразума између Италије и Краљевине СХС и након избора за Уставотворну скупштину. На томе је нарочито инсистирала британска делегација у Паризу. Такав приступ подржао је лорд Керзон и остали чланови владе. То су прихватиле и остале велике силе. Сви Пламенчеви напори да спречи такав ток и начин решења наишли су на одлучно одбијање влада у Лондону, Паризу, Вашингтону и Риму. Крах политике нејиске владе и двора постао је известан након прекида уплате субвенција које су плаћале Француска и Велика Британија. Потом је следило неизбежно. Исход избора за Уставотворну скупштину, повлачење дипломатских представника и конзуларних агената од стране великих сила и смрт краља Николе у марту 1921. године, значиле су завршену агонију Краљевине Црне Горе и крај њеног постојања као суверене државе. Све потоње делатности представљале су узалудан труд да се избегне најгоре и спречи неминовно – нестанак Краљевине Црне Горе као суверене државе.'' 
О извјештају Међународне посматрачке мисије, поводом одржаних избора који су третирани као референдум, проф.др Драгољуб Живојиновић пише између осталог, следће: 
''Међународни посматрачи су закључили да је гласање обављено у складу са изборним законом и да је обезбијеђена њихова потпуна тајност. Начин гласања је био прилагођен чињеници да је у земљи, међу гласачима, постојао велики број неписмених. На начин гласања нијесу имали никаквих примједби. Испитани гласачи, припадници различитих друштвених слојева становништва, нијесу имали примједбе на поштење и тајност гласања. Избори су прошли мирно и без инцидената, осим једног безначајног сукоба у Колашину, без политичке позадине. Војска и полиција нијесу били примијећени, а није било ни случајева да су се власти мијешале или вршиле притисак на бираче. 
На изборе је изашло 67,31% бирача, а проценат би био већи да нека мјеста нијесу била веома удаљена и тешко приступачна. С обзиром на локалне прилике, проценат одсутних бирача је био низак, закључили су међународни посматрачи.
Приказом политичких програма свих носилаца листи, дошли су до закључка да су све, без обзира на различите приступе унутрашњем уређењу државе, биле за уједињење Црне Горе са Краљевином СХС. У погледу присталица краља Николе, закључили су да је њихов број био занемарљив. Међу краљевим присталицама су се налазили људи блиски двору, родбина, лични пријатељи, политички противници уједињења и затвореници. Британски посматрач Роналд Брајс је закључио да уједињење Црне Горе у краљевину СХС није представљало изборно питање. Све листе и странке изјашњавале су се о томе да ли је постојеће рјешење било задовољавајуће, да ли се могло побољшати или да ли је потпуно неприхватљиво. У закључку извјештаја, који је достављен парламенту и био објављен као посебна публикација, Брајс је навео да су избори били у потпуности поштени, слободни и тајни; представљали су гледиште становништва колико је њихово политичко образовање то омогућавало. С обзиром на локалне околности, проценат бирача који су изашли на изборе био је потпуно задовољавајући. У земљи није постојао иоле значајнији дио гласачког тијела које је било против уједињења са Србијом у Краљевину СХС. У погледу de facto постојећег уједињења, постојале су двије бројно потпуно неједнаке групе: прва, занемарљива мањина је, на основу двогодишњег живљења у новој држави сматрала да будући Устав неће обезбиједити једнакост са Србијанцима. Та мањина се, стога, залагала за обнову независне Црне Горе која би, под одређеним условима, ушла у Краљевину СХС. Друга, велика већина подржавала је постојеће уједињење, иако са различитим степеном ентузијазма. Једни су очекивали да ће се стање побољшати, док су други сматрали да су најочитије слабости већ биле исправљене. Много тога у будућности зависиће од одлука Уставотворне скупштине. Уколико она буде поступала једнако са свима, без обзира на њихово поријекло, отпор ће нестати. Тако ће се Црногорци јединствено опредијелити за заједништво са Србијом у Краљевини СХС, нагласио је Брајс. Џон Адам је тврдио да је извјештај показао вољу већине изражену на изборима. У погледу присталица краља Николе закључио је да је њихов број био мали и да су стога доживјели неуспјех. Томе су допринијели међусобни сукоби, а не уплитање србијанских власти. ''Тиме је Влада Њ. Величанства остварила први циљ своје политике, да народ на слободним изборима за Скупштину одлучи о облику владе под којом жели да живи'', забиљежио је Адам. Извјештајем је посебно била задовољна британска влада која се најупорније од свих великих сила залагала за провјеру народне воље. 
На крају проф.др Живојиновић закључује, између осталог, следеће: ''На тај начин, једно важно питање у заокруживању процеса стварања Краљевине СХС је добило свој епилог. Избори су прошли на начин који је задовољио британска очекивања. Друге две велике силе, Француска и САД, могле су после тога да одређују своје држање и политику према нејиској влади и краљу Николи. Пред њима су се налазиле одлуке које се нису могле избећи или заобићи. Оне су, кад буду донете требало да буду, завршни чин једне драме која је дуго трајала. 
Исход избора и одлуке Уставотворне скупштине Краљевине СХС отвориле су пут међународном признању уједињења Црне Горе са новом државом. То је довело до прекида дипломатских односа између великих сила и нејиске владе, као и укидања посланства и конзулата Краљевине Црне Горе у њиховим територијама. Тим је остварена могућност за постепено гашење њихових активности у Европи и САД.''
Принц Михаило Петровић Његош у својим Мемоарима пише о уједињењу, сљедеће:
''Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, - и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, - један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозиво, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, - која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, - није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.'' 
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је у времену од 1918. до 1922. године била подијељена на округе и жупаније, а потом од 1922. до 1929. године на 33 области. Промјеном службеног назива државе Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Југославију она је подијељена 1929. године на девет бановина:

1. Дравска са сједиштем у Љубљани;
2. Савска са сједиштем у Загребу;
3. Врбаска са сједиштем у Бањалуци;
4. Приморска са сједиштем у Сплиту;
5. Дринска са сједиштем у Сарајеву;
6. Зетска са сједиштем на Цетињу;
7. Дунавска са сједиштем у Новом Саду;
8. Моравска са сједиштем у Нишу;
9. Вардарска са сједиштем у Скопљу.

Територија некадашње Краљевине Србије је била подијељена на четири бановине: (Дунавску, Дринску, Моравску и Вардарску) и Управу града Београда. Територију некадашње Краљевине Црне Горе је обухватала Зетска бановина, којој су припојене: Бока Которска са Будвом и Петровцем; Јужна Далмација (Корчула, Мљет, Пељешац) са Дубровником; Источна Херцеговина (Требиње, Столац, Љубиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Фоча и Калиновик) са Чапљином; Рашка област (Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Сјеница, Тутин, Нови Пазар, Рашка, Студеница и Ивањица) и Митровица са Косова. Зетска бановина је по територији била преко два пута већа од Краљевине Црне Горе (30.741 км2 : 14.443 км2), као и према броју становника (787.972 ст : приближно 350.00