УЗ КАЗАН У ПОЛИМЉУ

Казан - упечатљив симбол нашег краја

Дивна је наша јесен полимска – родила шљиве, јабуке, крушке, коломбоћи бујни зрели за жњетву, сточари задовољни кишним и сунчаним љетом, са кацама пуним скорупа и сира здижу са катуна Мокре, Капа, Смиљевице, Петкова дола, Мокрог дола, Мургаша, Бјеласице, и привременим прихватним катунима у близини села до првог снијега, а потом ће сићи у села, сагнати стоку у штале и на торине.

Каце су напуњене шљивама ранке и дебелица, џибра преврела, стасала за печење ракије, а она од самљевених јабука и крушака ће мало сачекати.

Равница прожета јовама, са покојом тополом и маквом која се пробија између јова и кривудаво тече ка свом увиру у Лим. Изнад крошњи јова извија се дим. Домаћин Веско, професор математике у пензији, насадио казан и пече ракију. Када је давно његов отац Ото са обронака Мокре, Планинице и Ржане сишао и купио земљу у лушким луговима и подигао кућу брвнару (био је мајстор свог заната) чудили су се Шекуларци и Калудрани: ''Ене, купио Ото баруштину''. Тако су људи говорили, јер су сматрали да је пространа равница Лугова на рјечном наносу, како то обично кажу ''брод'', плићак. Међутим варају се у таквој процјени и оцјени. Лугови су на веома плодном слоју оранице, са присуством подземне воде, тако да усјеви и воће не може претрпјети штету од суше. Све може да роди на тој земљи. То није само равница гдје сунце жеже, већ повјетарац допире чак са пештерске висоравни тамо од преко Полице. Зато се ту човјек осјећа као да је на планини, а не у равници. Дрвореде јовâ слиједе дрвене ограде иза којих провирују објекти за стоку, жђенута сијена и отаве, котари.

Домаћин Веско није само онај пуки математичар па да се носи са тригонометријским функцијама, интегралима, логаритмима, параболама, хиперболама. Он је математику спојио са поезијом и често помиње професора математике Ђока Аковића, као узора човјека и професора педагога. Веско има ''жицу'' пјесничку. Након првијенца шљивовице наточе нам чаше. Ту је комшија Слободан, рођаци Драган и Здравко. Наздрави и поче стиховима Вита Николића:

''Гори јесен, капљу шљиве

у првоток љут

а ми грлом у Полимље

нанио нас пут.

Три смо ноћи и три дана

текли као Лим

од казана до казана

упоредо с њим...''

Тамо гдје ''казан пуши'' тече живот, наш живот, живот који бескрајно траје. Из почетка млаз ракије је танак, касније постаје јачи, али Веско пази да ватра не буде јака, може казан да избљује, а и ракија је боља из тихе ватре. Казан је још од оца Ота, шљиве такође посадио Ото, а дједу Веску унучад доносе дрва за под казан. Ракија је истекла, боца напуњена. Веско мијења суд, поставља за патоку, коју пресипа у следећи казан са џибром.

''Једну количину ракије ћу да препечем, али уз додатак једне канте џибре, да би ракија била питомија, јер, без џибре је прчевита'' – прича Веско и наставља са стиховима:

''Гори јесен, капљу шљиве

у првоток љут

тешко ли је из Полимља

низ тријезан пут''.

У Весковом сусједству, тамо преко Макве, пуши казан његовог брата од стрица – Здравка. Без чашице казанског ''првотока љутог'', без ове ''мученице'', која зна бити муаната и опака за неумјерене, нити се може родити, нити умријети. Пуше казани у Полимљу, а њихов дим даје посебну драж живота, изазов и наду....