logo3

САМО СРБИ СЛАВЕ СЛАВУ

Пише Мирко Вукићевић

 

Слава је искључиво српски обичај, и кад је празнују припадници других народа, објележавају је као српски и православни обичај. Слава или Крсно име је српски, народно-црквени обичај, увијек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља и дан када су врата домаћина отворена за све. Прослављање кућног свеца је најважнији породични празник у српском народу.

Поред духовног значаја, српска слава је важна и због тога што окупља породицу, кумове и пријатеље. Слава је, изнад свега, духовни доживљај, прилика да угодимо светитељу и да са пријатељима проведемо вријеме у пријатном разговору. Слава нас спаја и зближава. Она је главна одлика српског православља. Без обзира на то да ли је трпеза посна или мрсна, ни у једном, ни у другом случају не треба претјеривати са количинама хране и пића. Наравно, дозвољено је да, ако неко има могућности, родбину и пријатеље угости на што бољи начин.

Ако слава пада у вријеме поста или посне дане, сриједу или петак, мора се припремити искључиво посна храна. Ако је, пак, у питању слава која пада у вријеме вишедневног поста, на примјер, Свети Никола, онда је храна увек посна, ма колико се дана славио. Неједење мрсне хране није суштина поста. Најважнија одлика поста је уздржавање од рђавих и злих дјела, затим чињење добрих дјела и вјежбање врлина, праштања, скромности, смирености, обуздавања свих тјелесних страсти, које разарују духовни живот сваког хришћанина.

Аранђеловдан је код Срба на другом мјесту слава, иза Светог Николе. Први међу арханђелима, Архангел Михаило, на икони се представља као борац-војвода, са мачем или копљем у руци. Најчешће је представљен с теразијама, јер се вјерује да он дијели душе на праведне и грјешне. Он се сматра чуварем вјере православне и борцем протим јереса. Његово име на јеврејском значи ,,раван Богу''. Говори се да у ово вријеме Архангел лута свијетом обучен у просјака да изгрди невјернике и помогне невољницима. Каже се и какво је вријеме на Аранђеловдан, тако ће бити током цијеле зиме и прољећа. Православни вјерници славе га 21. новембра. Овај празник је установљен у четвртом вијеку нове ере. Архангел Михаило, заштитник лозе Немањића, један је од светаца који ужива велико поштовање у нашем народу, а посебно међу Васојевићима.

Свети Никола је заштитник путника, морепловаца, рибара. И данас се вјерује да Свети Никола помаже на мору и сви поморци хришћанске вјере га славе као свог заштитника. У жељи да остане анониман, новац није давао људима у руке, већ им је стављао у џеп, да би се изненадили када га нађу. Легенда каже да је поклоне остављао дјеци у ципеле или тајно кроз прозор. Православни вјерници га сматрају борцем за Христову вјеру, побједником, а његово име значи народни побједник. Живио је у четвртом вијеку. Прославља се 19. децембра. Пошто слава Никољдан пада у вријеме божићног поста, славска трпеза је увијек посна.

Православни обичај налаже да је за славу обавезно имати икону, свијећу, колач, жито и вино. Све остало се убраја у гозбу. На дан крсне славе сви укућана устају раније и на себе облаче најсвечаније одијело. Домаћин пали кандило поред иконе. Он дочекује госте испред своје куће или на самом улазу. На поздрав: ,, Срећна слава, домаћине'', пригодно се отпоздравља. Гости се прво служе славским житом и вином и прекрсте се.

Чињеница је да правила за даровање не постоји, треба да однесете оно што сматрате да ће обрадовати домаћине. Као славски поклон гости доносе флашу црног вина, које симболише крв Христову или ракије, наравно, никад се не заборављају дјеца. Данас је додато још неколико могућих дарова: шољице за кафу, чоколада за дјецу, букет за домаћицу.

Славска свијећа треба да је од чистог пчелињег воска. Она се ставља у чирак (свијећњак), а пали се на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, цјелива свијећу и пали је шибицом. Свијећа и њена свјетлост симболизују свјетлост науке Христове. Она гори цијелог дана на дан славе, а кад изгори до неколико центиметара до чичка, гаси се на сљедећи начин: домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кафену кашичицу вина и улије је уз фитиљ свијеће која гори. Вино полако угаси свијећу. Потом се свијећа и чирак ставе на неко свечано мјесто у кући и ту стоји до сљедеће године.

Уколико синови живе с оцем у једној кући, онда сви заједно славе славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу и не живи са оцем у истој кући, треба одмах да почне да у свој дому слави крсну славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта. Прве године када син заснује самостално домаћинство долази код оца на славу. Када се колач исијече отац својом десном руком предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другоме честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и дјецом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу славе славу. Син носи тај дио колача кући. Подијели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу.