МИРКО ВУКИЋЕВИЋ ''ДА ЛИ ЈЕ КУМ ЈОШ СВЕТИЊА''?
Да ли је кум још светиња?
У српској традицији се избору кума одувијек поступало пажљиво, јер није било ко достојан да те вјенча или крсти тебе и твоју дјецу. Говорило се: „Бог на небу, кум на земљи. Бог па кум.“ Раније је кумство било велико као кућа. За кумове-свједоке на вјенчању, позивани су најбољи другови и другарице. Била је то званична потврда или крунисање једног снажног пријатељства. Они постају као род, незаобилазни гости на породичним скуповима, неко ко се безрезервно поштује, неко коме се безрезервно вјерује, чувари тајни, подршка за смијех и сузе. Водило се рачуна ко ће поред нас стајати у тренутку када будемо изговорили „да“ браку. Бирао се свједок на вјенчању и крштењу по критеријумима званим љубав, искреност, оданост, разумијевање, дијелење истог система вриједности. Кумство се раније морало смјестити у те оквире.
Кумство треба као и сваки емотивни однос да се „залијева“, његује и тако расте, на обострано задовољство, на заједничку радост. Дивно је кад имамо неког с ким дани или бар крупнији датуми могу да нам буду забавнији, безбрижнији, опуштенији, да побјегнемо од свакодневнице. Многи баш ту виде могућност да надокнаде неке ствари које су им рођењем можда ускраћене. Не можемо да бирамо родитеље, сестре, браћу, кума при крштењу јер смо тада били мали, рођаке, али сада можемо да одаберемо кума на вјенчању.
У српској традицији важи правило да се кумство не одбија, па се чак вјерује да у противном може да те прати несрећа до краја живота. То религијско вјеровање не може да опстане. Кад кумство понудимо другу из дјетињства или особи са којом се већ дуже времена квалитетно и интезивно дружимо, наравно да је природно да пристане. Кад се неко двоуми, није се обрадовао понуди, онда већ треба да се замислимо колико је то пријатељство обострано и да ли би тако кумство било оно право.
Обичај старог кумства скоро је превазиђен. Многима је данас свеједно ко ће му бити свједок на вјенчању, крстити њега или његово дијете, јер је то за њих само формалност. Њих не мора да веже никаква емоција, немају много тема за разговор, размимоилазе се у погледу на живот, није им важно да ли ће се сјутра дружити, љетовати заједно, познавати дјецу једно других. Они не вјерују у приче да избор кума може да утиче на судбину њуховог брака или живота, да им донесе срећу или, напротив, да их унесрећи. Све је ту неважно, само да се „одради“.
Млади данас често бирају кума по принципу дебљине новчаника и титуле. Гледа се само за дан свадбе, не и за остатак живота који сигурно љепше пролази уз доброг кума. Кад једно друштво постане анемично онда долази и до несташице људскости, привржености, поштовања и вјерности. Све је мање искрених пријатеља, а самим тим и „правих“ кумова. Кумство и чај добри су само ако су топли.
Данас добро звучи кад нам је кум човјек на положају, јер од њега можемо да очекујемо да нас запосли јер припада партији на власти, направи репутацију, уведе у круг „звучних“ имена, очекујемо корист. Али, све нас то одаје као личност. Освјетљава склоност ка користољубљу која сјутра може да замијени „жртву“, али тешко може да се искоријени. И баш због тога лако проклизавамо у живору.
Данас званице на свадбама нијесу само искрени и провјерени пријатељи. Позивају се сви познаници. Многи из породице не познају ни половину гостију. Важно је да се донесе поклон (коверат и здравица). Много више ће ушићарити него што ће потрошити за њихову храну и пиће у неком од ресторана са бучном музиком.
Кад нам је материјална или било која интересна рачуница водиља јасно је да нам није до искреног другарства, не уважавамо ни кума, не уважавамо ни себе зато што смо хтјели да уновчимо кумство, а кад је мотив користољубље, а не искреност и поштовање, питање је дана када ће се однос уништити. Такав кум ће искористити прву прилику да превари свог кума, забоде му нож у лећа, подметне му ногу, прода га за интерес више. Тако је Милош Обреновић убио кума Карађорђа након чега је подигао манастир Покајницу.
Данас, кад је морал пао на најнижи ниво, многи људи не знају да се покају али не зато што се ничег не боје, већ зато што се ничег не стиде. Образ је некад био најважнија „имовина“ човјека а сад не може ни да се зацрвени. Стара изрека „кум није дугме“ полако, у пракси код многих, губи то „ни“ и остаје „кум је дугме“.
Мирко Вукићевић