МИРКО ВУКИЋЕВИЋ -ВРШИДБА И МЛАЋЕЊЕ ЖИТА

ВРШИДБА И МЛАЋЕЊЕ ЖИТА

     Корисно хљебно зрно (пшенице, ражи и слично) мора се издвојити из стабљике да би служило за употребу. Остане само слама-празни класови и сасушена жута стабљика, која не служи ничему, осим као простирка за стоку. Додуше, раније се користила за покривање кућа, али су та времена давно прошла.

    Раније се жито није врхло као данас: помоћу песебних машина-вршалица, или, у новије вријеме, комбајна, који и жању и врху и вију жито, а уз то и слажу и повезују сламу. У стара времена жито се одвајало од стабљике на два начина-помоћу коња и млаћењем.

     Вршидба помоћу коња изгледала је овако: послије жетве снопови су се пребацивали на гумно (мјесто гдје се на ливади врше) полагали око једног стуба или стожера и развезали би их. Затим би за стожер везали једног или два коња и тјерали их укруг по житу тако да би својим копитама крунили класје и одвајали зрно од стабљике. Потом су вилама подизали сламу, а жито би превијали на вјетру да се ослободи чахурица и осја. Тако се добијало чисто зрно.

     Они који нијесу имали коња, или су имали врло мало снопова, својим су рукама млатили пожњевено жито и тако одвајали зрневље од класја. То су обично чинили служећи се једноставном справом, која се звала млатило, млатка, млатац или млатан. Млатило је једна подужа глатка мотка којом се удара по класју и зрно омлати.

     Тај посао (вршидба и млаћење жита) имао је свој пуни смисао и сврху, јер се на тај начин добијало чисто зрно које се мљело у вођеницама поточарама а њих је било на сваком већем потоку. Тако добијено брашно је тамније од бијелог јер је површински слој пшенице носилац пигмента и боје.

     Повратак хљебу од тог брашна нов је тренд у исхрани јер се сматра здравом храном и скупљи је. Он има специфичну арому и свјежину, већи садржај протеина, масти и минерала, а оно због чега се посебно издваја од осталих врста јесте садржај биљних влакана. За такав хљеб треба уложити доста рада. У старим записима стоји: „Најбољи и најздравији је домаћи хљеб, сумрке боје, са кором која даје патину и укус стварног живота, много горког, али хранљивог.“

                                                                                                                                 Мирко Вукићевић