МИРКО ВУКИЋЕВИЋ ''ВАСКРС-ПРАЗНИК НАД ПРАЗНИЦИМА''
ВАСКРС-ПРАЗНИК НАД ПРАЗНИЦИМА
Васкрс је највећи хришћански празник у години, јер је то дан када славимо ускрснуће Исуса Христа, сина божијег, а како пада у прољеће његова симболика о поновном рађању додатно долази до изражаја.
Еванђелско учење о бесмртности душе једна је од основних истина наше православне вјере. Са том вјером да су наши сродници и пријатељи и послије смрти живи пред Богом живим, ми хришћани не прекидамо духовну везу са њима, молимо се Богу за њих и вршимо заупокојене спомене.
Празници, а поготово Васкрс, прилике су да се опустимо, замијенимо мрштење осмијехом, погледамо у небо али не само за то да провјеримо да ли ће киша, него да наслутимо бескрај који свакоме од нас нуди бескрајне могућности. Највећи дар неба нашег времена Србима био би повратак вјерске наставе у школе, што би могло допринијело моралном и религиозном васпитању. Наша Црква се много пропатила, изгнана је из школа, војске, установа. То има погубне последице. Улога СПЦ веома је значајна у многим сегментима живота. Има прворазредну и незамјенљиву улогу. Она је стожер окупљања српског народа, чувар вјере и језика. Она матицу чврсто повезује са својим расијањем, са својом дојаспором. Народ из вјековног искуства добро зна да му је Црква искрена родитељка, да је хришћанство оплеменило и обогатило овај свијет јер је вјерно одан и захвалан.
Треба да пратимо пут крста који нам је оставио Исус Христос једини васкрсли, Онај који нам обећава васкрсење, побједу живота. Да га пратимо како бисмо прошли са њим кроз смрт ка вјечности вјечног живота, живота без времена и граница. Христос је рекао да зрно кад умре род доноси, и то не у тами земље него у свјетлости сунца. То је симбол смртног тијела и живота бесмртне душе у свјетмости царства небеског.
Исус Христос је проповиједао, а то значи да је узвишено и лијепо говорио о Богу, истини љубави и миру међу људима. Говорио је једноставим рјечником који је био, што је још красније препун метафора. Залагао се за сиромашне, лијечио болесне и није трпио неправду. Јеврејске старјешине су схватиле да све више људи слуша Исусову причу, а то је умањило њихову моћ. Зато су, из зависти и сујете, ријешили да га ухвате и убију. Поткупили су са тридесет сребрних новчића једног ог дванаест Исусових најбољих ученика. Био је то Јуда Искариотски и наговорили га да изда свог учитеља, што је он и урадио на Велики четвртак. На Велики петак услиједили су дуги сати мучења. Исуса су бичевали, тукли, натакли му вијенац од трња на главу, дали му да носи тежак, груб крст од дрвета до брда Голгота. Ту су га разапели на крст. Он се сатима мучио. Мрвог Исуса су сахранили у гробу у стијени.
У недјељу је васкрснуо (оживио). Јавио се својима да је ипак жив и да неће напустити људски род до краја времена. Тај дан, недеља, слави се као Васкрс.
У нашим домовима Васкрс се објележава кроз сва традиционална обличја. Највише му се радују најмлађи али и ордасли, поготово они који су се послије седмонедјељног Великог поста ужељели јаја. Зато се сваке године трудимо да осмислимо неке нове идеје за шарање јаја јер знамо да ће најмлађи неизмјерно уживати док се буду играли и бојали.
Важно је да уживате и да одржавате дух празника живим, да наставите да преносите традицију и да не заборавите да прво обојено јаје оставите са стране јер је то чувар куће. Наравно, ту је и издашна трпеза коју увијек обогатимо неким новим рецептом. Вјерски празници захтијевају одговарајућу трпезу. Најважније је да се трпеза прави са љубављу и спрам могућности. Гостопримство је један од најбитнијих ствари.
Јаја се боје од Великог четвртка до Велике суботе али најчешће на Велики петак, рано ујутру. Црква је прихватила бојење јаја тек у дванаестом вијеку, а у неким крајевима бојена јаја се помињу у шеснаестом вијеку. Сматра се да су бојена јаја, посебно она бојена црвеном бојом, старијег поријекла од шарених јер се, према археолошким изворима помињу и у загробним културама код старих европских народа у четвртом вијеку нове ере.
Обојена јаја су симбол хришћанства. Хришћанство је украшена јаја као симбол рађања преузело из ранијих традиција. Она симболишу ИЊЕсусов излазак из гроба. Јаје обојено црвеном бојом симболизује проливену Исусову крв и нови живот који се рађа из његове жртве. Прво обојено јаје оставља се до идућег Васкрса и зове се чуваркућа. За њега се вјерује да има посебну моћ, моћ да чува укућане и доноси срећу и благостање.
Велики петак је за све хришћане дан строгог поста. Храна се спрема на води или се чак не једе и не пије до заласка сунца. На Велики петак домаћица фарба јаја. Често се исписује ћирилицом ИХ НК. То су стари иницијали грчке ријечи (Исус Христос Ника- Исус Христос побједник).
Срби на Велики петак зауставе све послове и у кући и у пољу, међусобно се поздрављају са: „Христос васкресе!“ и „Ваистину васкресе!“. Дјеци се према старом вјеровању, црвеним јајима трљају образи како би остала црвена и здрава током цијеле године.
Обичај налаже да се на Васкрс устаје рано, али никако не лијеже прије поноћи. Ако би отишао у кревет прије него што сат откуца поноћ, вјерује се да би та особа била ненаспавана и да не би била склона послу до следећег Васкрса.
У породичном дому, на столу је украшена чинија са офарбаним јајима. Гости и домаћини између себе туцају се јајима. Побједник је онај чије јаје остане цијело и на крају га разбије о чело уз ријечи: „Христос васкресе!“, а остали му одговарају: „Ваистину васкресе!“. На Васкрс се прво једу кувана јаја, па тек онда остала јела. Сваки гост који тог дана дође у кућу прво се дарује фарбаним јајетом, па се онда послужује осталом храном и пићем. Обред се током времена мијењао и употпуњавао као што ће се сигурно и у будуће прилагођавати услобима и начину живота.
Први понедјељак послије Васкрска зове се Побусани понедјељак. Тог дана треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. Тог понедјељка излази се на гробље, пале се свијеће, уређују гробови. Обучај је да се једно црвено јаје стави на гроб.
Христово васкрсење нам потврђује да је сила вјечнога живота ушла у овај свијет. Он приноси себе и жртвује себе за живот свијета. Његово страдање, Његово распеће, Његова проливена крв, потврђује Његову вјечност, потврђује Његову неизр`ециву љубав, најсавршенију могућу љубав јер нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје.
Црква Христова, ево, одолијева свим бурама и свим вјетровима кроз сву историју. Одолијева управо зато што је она свједок и носилац те божанске и неуништиве силе. Постајемо од пролазних, непролазна бића! Од смртних, бесмртна бића! И сунце залази да се поново рађа. Тако је и наш живот, али се поново јавља на небесима, у Божијем рају, тамо гдје свако рођен мора ићи. Али тај рај човјек мора да заслужи овдје на земљи. Хришћани су носиоци свјетлости божанске, неугасиве. Живот цркве је наставак живота Исуса Христа.
Васкрс се слави гдје год српске душе има. Светкујући Васкрс светкујемо саму основу хрушћанске вјере-наду у свеопште, па тиме и сопствено ускрснуће. Васкрс нигдје није слављен као у Црној Гори, до не тако давно- у „најсрпскијој“ српској земљи. Али, данас, актуелна власт упрегла је све расположиве снаге да порекне, да умањи, да сакрије, чак да омаловажи величину свјетлости Васкрса у Црној Гори и свијест српског народа у њој.
Мирко Вукићевић