logo3

МИРКО ВУКИЋЕВИЋ ''БОЖИЋ''

 

  Божић-највећи Господњи празник

       Од дванаест великих празника, седам је Господњих. Њима се прослављају поједини догађаји из Христовог живота и то су: Божић, Богојављење, Преображење, Цвијети, Вазнесење, Духови и Крстовдан. Богородичини празници су: Мала Госпојина, Благовијести, Сретење, Ваведење и Велика Госпојина.  

         Ускрс заузима посебно мјесто и Црква га сматра празником над празницима.

         Божић је празник вјере, љубави и доброте. Слави се три дана, а ако се рачуна и Бадњи дан, прелази у четири дана празновања, првенствено окренутих дому и породици. Ријеч Божић долази од богић, је демонутив од бог-мали Бог.

          Марија, дјевојка из Назарета Галилејског са својим старатељем Јосифом стигла је у Витлејем, на попис становништва, јер је ту рођена. Немајући новца за преноћиште, склониште су пронашли у једној пастирској пећини надомак Витлејема. Ту је Марија у поноћ родила сина. Повијеног у пелене положила га је у јасле. Све је било у тушини. Пастири су угледали у великој свјетлости анђела како силази са неба, а он им је саопштио да је послат да читавом народу објави радосну вијест о рођењу, од Бога обећаног Спаситеља.

         Тада се над Израелом појавила велика и сјајна звијезда. Необично је било што се кретала према југу, а не ка истоку као остале звијезде. По тадашњем вјеровању сваки човјек је на небу имао своју звијезду, сјајну и велику колико је његов углед на земљи. Тада су три персијска мудраца, Гаспар, Валтазар и Мелхиор закључили да та нова звијезда мора да припада само некој угледној личности, највјероватније самом будућем цару и кренули су за звијездом, да пронађу будућег цара и поклоне му се. Пратећи звијезду стигли су у Јерусалим гдје се звијезда изгубила, па закључише да се ту родио будући јудејски цар.

         Вијест је стигла до Ирода Идумејца, тадашњег цара. У страху да ће му преузети престо ријеши да новорођенче, о коме се причало-убије док је још дијете. Он се послужио лукавством и позвао је она три мудраца да му пронађу то дијете јер хоће да му се поклони.

         Мудраци кренуше да га потраже пратећи звијезду која се опет појавила. Стигли су до Витлејема и пећине у којој се Исус родио. Поклонили су се малом Исусу и даривали га: као цару златом, као Богу тамјаном и као Учитељу смирном.

         У сну им се те ноћи јави сам Бог и рекао им да на повратку не свраћу код Ирода већ да се кући врате другим путем.

         Кад је Ирод сазнао да су се мудраци вратили у Персију, разјарен нареди војницима да у Витлејему и околини побију сву мушку дјецу стару до двије године, како би у том општем помору убио и Христа. Војници су тада побили четрнаест хиљада невине дјеце. Но, Исус је био спасен јер је Јосиф по наредби анђела, склонио Марију и Исуса у Египат. Тамо је Исус живио све до Иродове смрти.

         Христовим рођењем започиње нова хришћанска ера. Од тог дана хришћански народ почиње бројати годин

           

               Х                                                                    Х                                                                           Х     

 

         Први пут Божић се прославља тек од четвртог вијека (у Руму 354. године). О Божићу људи се умјесто уобичајеног поздрава, поздрављају са Христос се роди и одговором Ваистину се роди.

        Дан уочи Божића зове се Бадњидан и тада се обављају завршне припреме за саму прославу Божића. У сеоским домаћинствима, у рану зору пуцњем из пушака најављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак је млад, прав цер или храст. Засијеца се укосо, мора се оборити са три ударца, а пази се да падне на источну страну,као жртва Сунцу. Прије засијецања честита му се Бадњидан.

        По предању, витлејемски пастири су на глас о Христовом рођењу насјекли грање и однијели га у пећину да ватра угрије Х                                                  риста и Марију Богородицу.

        Увече, домаћин или неки други укућанин, обавезно мушкарац, уноси бадњак (његов дио) у кућу, честита Бадњидан укућанима и налаже га. Сви укућани морају бити на окупу.

        Сам дан Божића почиње доласком полазника-положајника у кућу. Обично је то дијете из родбине или комшилука јер дјеца имају чисту душу и безазлене намјере. Он пожели укућанима добро здравље, срећу и благостање. Чим уђе у кућу, пази да десном ногом прекорачи праг како би кућа имала напретка. Полазник прилази огњишту и крајем бадњака џара ватру да избију варнице или удара по распаљеним бадњацима говорећи: Колико варница, толико среће у овој кући, толико у домаћиновом џепу новаца, толико у тору оваца... и слично. У ватру убаци новчић ради напретка куће, а сам бива награђен касније поклоном од домаћина.

       На дан Божоића мијеси се чесница, Божићни хљеб у који се ставља вриједнији новчин, па ко новчић приликом ломљења чеснице пронађе, биће нарочито срећан те године.

      Божићни ручак у свакој кући треба да буде један од најсвечанијих и најбогатијих у току године. У народу постоји вјеровање да како проведеш Боћић, таква ће ти бити цијела година. Снијег на Божић предзнак је родне године, а лошим знаком сматра се југовина и киша.                                                                                                                                                                                                                         

                                                                                                        Припремио Мирко Вукићевић