ЉЕШНИЦА СЕЛО У БИХОРУ

ЉЕШНИЦА СЕЛО У БИХОРУ

Село се налази на сјевероистоку Црне Горе, 15 км сјеверно од Берана и 8 км западно од Петњице. Атар села Љешнице се граничи јужно са Бабином на висоравни Полица, сјеверно са Ораховом, Барама, Туцањем, источно са Годочељем-Паљухом, а западно са Биочом. Село се налази у долини ријеке Љешнице, по којој је добило име. Ријеку Љешницу граде Попча и Врбичка ријека.

ПОЈЕДИНАЧНИ ПРЕГЛЕД ПОРОДИЦА У ЉЕШНИЦИ

ГОРЊА ЉЕШНИЦА

Шћекић (1 кућа) са Бабина-Полица, старосједиоци, даљим поријеклом Пипери. Славе Свету Петку 27. октобра. Доселили се са Бабина измјеђу два свјетска рата. Овако рачунају пасове:

Небојша-Миомир-Михаило-Мато-Радован-Ново-Мато.

Синови са породицама живе: Мишо у Новом Саду, Драгомир у Новом Саду, Александар-Лексо у Чачку.

Јоксимовић (2 куће) Васојевићи. Првобитно се преселили са Буча-засеок Југовине у Дашчу Ријеку, затим у Туцање, а прије око осамдесет година у Љешницу. Имају побратимство са Личинама из Дашче Ријеке. Кумство са Ђурашковићима и Вујошевићима у Љешници. Славе СветогАрханђела Михаила 21. новембра. Овако рачунају пасове:

Радоња-Дејан-Брано-Радоња-Драго-Новица.

Двије породице живе у Љешници, једна двочлана и једна једночлана. У Беранама: Берансело (две породице), Долац (једна породица), Пешца (једна породица), Беране (једна породица) и у Кикинди - Војводина (једна породица)

Ђурашковић (1 кућа) казују да су поријеклом Цеклињани - доселили се

1931. године из Будимље. Славе Светог Георгија-Ђурђиц 16. новембра. Овако рачунају пасове: Никола-Предраг-Васо-Драго-Павле-Милисав-Лакић-Павле

У Љешници једна кућа. Двије породице живе у Подгорици, једна породица у Беранама, а у Дебељачи код Ковачице (Србија-Војводина) живи једна породица.

Бракочевић (4 куће – огранак Весковића) славе Светог Јована 20. јануара. Старином су из Шекулара, доселили 30-их година 20-ог вијека из села Орах, засеок Чучак. У Шекулару на старевини имали кућу, гдје је било кућиште, огњиште Вука Љевака. Потомци Божине Видоја Вескова овако рачунају пасове:

Миљан-Раде-Војислав-Божина-Видоје-Веско-Видоје-Туро-Видоје-Бракоч-Вук Љевак-Маринков.

Свима су Божина Видоја Вескова и Марија рођена Кастратовић (на уже Ђековић) из Грачанице, заједнички преци. Војо Божине Видоја Вескова причао је да је родоначелник Бракочевића Бракоч Вука Љевака Маринкова, а да презиме Бракочевић носимо према Бракочу, оцу Видоја, ђеду Туровом, прађеду Видоју другом, а чукунђеду Весковом. Нијесу утврђена имена жена и женских потомака од родоначелника Бракоча закључно са Веском. Није утврђено име Вескове жене, али се поуздано зна да је од рода Лончаревића из Гусиња, потом пресељених у Андријевицу. Жена Видоја Вескова се звала Мирјана и била је од рода Марсенића са Ријеке Марсенића. Огранка Весковића има и више генерација, јер се Војислав Војо оженио у 41. години. На новом станишту четири сина (Јоксим и Видоје су у Београду) Божине Видојева сложно живе са припадницима разних братстава у Љешници, са којима су засновали пријатељства и бракове и створивши услове живљења и међусобног поштовања. Кућили су се и баштинили безмало ни из чега. Сада, само у Љешници живе Радоман Војов Бракочевић и Миља, удовица Драгољуба Миливојева Бракочевића. Данас, потомци Божине Видоја Вескова, живе у Србији, Њемачкој, Холандији, Сједињеним Америчким Државама, Канади, Хонконгу, Јапану...

Прелевић -Кучи (1 кућа) живе у Беранама, славе Светог Николу 19. децембра. Поријеклом Кучи из Убала. Једна кућа. Доселио се Милија Прелевић 80-их година 19. вијека (око 1885. год.). Одсељени, живе у Беранама (двије куће), Подгорица (једна кућа). У Горњој Љешници од 70-их година 20. вијека (до тада живјели у Доњој Љешници). Рачунају пасове:

Зоран-Ђорђије-Саво-Милија...

Раде Прелевић, скојевац и комуниста, илегалац, герилац, борац и командни кадар у НОР-у. '' У вријеме ИБ-а био је на дужности шефа Удбе у Беранама и замјерио се многима, ригорозно поступајући према осумњиченим и ухапшеним особама. '' (Исто: Душан Вулетић, стр. 324)

ДОЊА ЉЕШНИЦА

Вујошевић (3 куће) одсељени у Суботицу (1 кућа), Крагујевац (1 кућа), Беране (1 кућа). Доселили су се са Момча (из Куча) крајем 19. вијека. Славе Светог Николу 19. децембра. На имању Тодора Николина Вујошевића живи љети ћерка Коса, удата Вељић (који је досељен са Бабина-Полица). Вељићи су даљим поријеклом Братоножићи, славе Светог Николу 19. децембра. Вујошевићи у Љешници су на уже из огранка Савовића и овако броје пасове:

Михаило (Микица)-Милорад (Вујо)-Михаило-Алекса-Лазар-Ново.

Дошла удовица са дјецом.

Вујадиновић поријеклом Кучи са Момча, доселили се из Куча крајем 19. вијека. Дошла удовица Савна са дјецом. Постоји једна кућа. Породица Вукашина Вујадиновића живи у Словенији.

Мирковић (4 куће), из Куча, славе Светог Димитрија 8. новембра. '' Из Куча, са Кржање, потомци попа Љека Миркова Мирковића и једна породица Милована Илије Миркова Мирковића, тачније, брата од стрица Спасоја попа Љека, упутили су се послије 1879. године према Беранама. '' (Љубомир Мирковић, Носталгично путовање у прошлост, издање аутора, Београд, 2006, стр. 307)

Тако су се нашли Мирковићи и други Кучи у селу Љешница. Мирковићи, Вујошевићи, Вујадиновићи, Прелевићи су се населили на агаларској земљи као чивчије. Не зна се да ли су породице из Куча: Мирковића, Прелевића, Вујошевића, Вујадиновића '' у Љешницу побјегле од крвне освете, заштите од сиромаштва или нечег трећег. '' (Исто: Љубомир Мирковић, стр. 309)

Мирковићи своје пасове броје:

Огњен-Велизар-Душан-Лазар-Спасоје...

Љубомир Мирковић пише: '' Спасоје Љеков је рођен у Кржањи око 1830. године. Бавио се земљорадничко-сточарским пословима. Нијесам утврдио да ли је и када напустио Кржању прије 1879. године од када на Кржањи нема Мирковића. Спасоје је имао четири сина: Дмитра, Лазара, Богића и Михаила. '' (Исто: Љ. Мирковић, стр. 312)

По Љубомиру Мирковићу фамилија-породица Љека Миркова Мирковића је блиска по рођачкој линији са поисламљеним (потурченим) Ћетковићима на Фундини - засеок Ледине. Основано се претпоставља да су рођаци и са потурченим Љуљановићима из Диноше. Према истраживачима прошлости Куча Мирковићи у Љешници су из гране кучког братства Љуљановића. Село Кржања је на самој црногорско-албанској граници. Дакле, преци су им некада живјели у Кржањи, на граници са Албанијом.

'' Поред брда Стоке, дужином ријеке Љешнице чисте као чувена Тара, скућио се прије око 120 година дио фамилије Мирковић, потомци попа Љека и Милована, сина Илије Мирковића, сви из Куча, села Кржање. Побјегли су од Турака (међутим, Љешница је била под Турцима до 1912. године п. а.) и од сивог камена на коме нијесу могли ништа да раде и зараде, нити се људски најести и напити. Бјежећи, тражили су мјесто са мало питомине и чисте воде, коју на сивом камену нијесу имали. Нашли су све то у Љешници, недалеко од Берана, далеко од прометних путева и пролазака, заклоњено, мирно, мала насеобина. '' (Исто: Љ. Мирковић, стр. 311)

ОГРАНАК ИЛИЈЕ МИРКОВА МИРКОВИЋА

Потомци Милована Илијиног своје пасове рачунају овако:

Вуко-Димитрије-Вељо-Вуко-Ћирко-Милован-Илија-Мирко.

Ћирко Милованов рођен је у Кучима, на Кржањи 1866. године.

Кастратовић Васојевићи (1 кућа). Михаило-Мишо Кастратовић, огранак Чавића, доселио се у Љешницу 30-их година 20. вијека. Славе Архангела Михаила 21. новембра. '' Михаило-Мишо био је за вријеме Краљевине Југославије познати полички ловац. Оженио се на мираз Мируном Вујошевић из села Љешнице. Има сина Јована и двије кћерке. Немци су га у мају 1943. године интернирали као мобилисаног четника. Остао је у Њемачкој и тамо умро. '' (Душан Вулетић, Полица код Берана, Београд 1998, стр. 236)

Овако рачунају пасове: Михаило-Зоран-Јово-Михаило-Вучић-Јаков.

Ђуришић (1 кућа). Васојевићи, огранак Ђуришића од Стефана, са Бабина-Полица. Славе Аранђеловдан 21. новембра. Оженио се на мираз са Ружицом Вујадиновић рођеном Шћекић. Призетио се у кућу покојног Љуба Вујадиновића. Овако рачунају пасове: Вукота-Михаило-Вучић-Лазо-Алекса-Вуксан. Вукота са породицом живи у Подгорици. Годишњи одмор проводи у Љешници.

Ћеранић (1 кућа). Даљим су поријеклом из Дробњака. Претходно били код Бијелог Поља-Затон. Између два свјетска рата једна породица доселила се на Бор. Шездесетих година двадесетог вијека Мирко Дмитров купио је имање код Прелевића у Доњој Љешници. Славе Светог Саву 27. јануара. Пасове рачунају:

Мишко-Мирко-Дмитар...

ЉЕШНИЦА У СВИЈЕТЛУ ОНОМАСТИКЕ

Љешница је гранични хидроним племена Васојевића. Он се помиње у обичајном закону Васојевића који је донесен 1829. године на Краштици, а који је наставак ранијих обичајних регула од Немањића до војводе Николе Оташева и Катанића. Он гласи: „Да се васојевичко држи од Вјетерника до Љешнице и од Бјеласице до Беса наврх Проклетија.“

Љешница је добила име према шумском духу који се звао ''лесник'' или ''љесник''. Он је, уједно, и Љешиј.

У руским скаскама и пјесмама, посебно у старом црквеном језику, ''дивиј'' или ''дикиј'' је ''љесној''. То је, дакле, ''чудодеј'' или малоруски ''бис''.

''Љесној'' и ''бис'' очуван је у хидрониму Љешница, као и у топониму Бисовача. Љешница је, у корелативном смислу исказано, ''Дивља ријека'' или ''Дивљача''. Становници око ње могли су се само звати Дивљани. Иначе, Дивљани и данас постоје. Они су један огранак Лопаћана, који са Дабетићима и Ковачевићима чине најснажнију грану Васојевића под именом Рајевићи или Рајовићи. Име је везано са појавом именице ''рај'', која је забиљежена чак од IX-X вијека.

Кад се све ово историјски, етнолошки и лингвистички сагледа, онда Васојевићки закон, који помиње Љешницу у својој територији, постаје сасвим јасан и историјски опредмећен. Љешница, у том односу, је ријека Васојевића, као што су и Дивљани, становници око ње, прави Васојевићи.

(Милош Остојић, Васојевићи у свијетлу ономастике, Ступови-Подгорица, 2001, стр. 108)

Љешница је граница Васојевића и Бихора. Један топоним у Љешници подсјећа на малоруску ријеч ''бис''. То је ''Бисовача''. Коријен овог топонима је ''бис'' (''бис'' = бес = бијес = ђаво = враг). То је, заправо, Враговача или Ђавољевача. На словачком језику ''ђаво'' је ''дивји''. Бисовача, према томе, била би Дивјача. Топоним Бишево је истог постанка: Бис+јево – Бишево. Он се, како је познато, налази у Горњем Бихору.

''Дивиј'' или ''дикиј'' је исто што и ''љесној''. То је, дакле, ''чарођеј''. Он се запажа у руским скаскама и пјесмама, а посебно у црквенословенском језику. ''Љесној'' је ''шумски дух'', а ''љесник'' је ''шумски демон''. Љешница је настала од ''љесн+ица = Љесница = Љешница, односно од шумског демона: Љешак-лешиј: љес-лес-лиесник''. (Исто: Милош Остојић, стр. 292-293)