logo3

ЧАКОР –ЧУДЕСНА ПЛАНИНА МЈЕСТО ГДЈЕ СЕ РАЂАЈУ ЗОРА И СЛОБОДА, ПЈЕСМА, ЉУБАВ И БОЛ

ЧАКОР –ЧУДЕСНА ПЛАНИНА

 

МЈЕСТО ГДЈЕ СЕ РАЂАЈУ ЗОРА И СЛОБОДА, ПЈЕСМА, ЉУБАВ И БОЛ

 

-Планина Чакор, који је у своје горде и господствене скуте пригрлио село Велику, позорница је различитих утицаја и историјских догађаја. Смјестио се попут орловског гнијезда на небеској висини. Његов превој један је од највећих још у бившој Југославији. Дио те територије неки су од давнина покушавали да отму, али у одлучним тренуцима његови стамени житељи испољили су кураж према јачој сили и неправди. На овом дијелу балканске вјетрометине све се рађало у огњу и крви. Од настанка па до данас овдје траје борба непрестана. Чакор и његова Велика са околином су често паљени и гажени али никад покорени, јер се овдје слобода и људска част скупо плаћају –своју причу о тој чудесној планини –прича Величанин Драгољуб Дашо Пауновић.

 

Дочарава он да, а се попне на Чакор, види се како се овдје природа дарежљиво поиграла и подарила многа богаства и љепоте и то у изобиљу. Са Чакора је каже видик бескрајан -ту се рађају зора и слобода, пјесма, љубав и бол. Чакор, каже, често пута зна и да заурла, али и да буде благородан. Гајио је вели путеве који су спајали српство и којим су пролазили вуци и хајдуци, владари, намјерници, радозналци, сликари, писци, новинари, научници, дипломате, ратници, војсковође, монаси, шпијуни, зликовци и други.

 

-Чакор и Велика са околином и немиром у души њихових житеља који се увијек присјећају крволочно бездушне руље -издајника из окружења сврстаних у злочиначке дивизије „Принц Еуген“ и „Скендербег“, који су за непуна два сата 28. јула 1944. године само у Велици на најсвирепији начин поморили око 500 недужне дјеце, жена и стараца. Тога дана јечала су чакорска брда и долине, од дјечије писке и јаука, тако да је и станац камен морао проплакати. Умукле су биле и горе и воде, живот застао, тајац. Једна мисија црквених великодостојника, 1915. године, пролазећи путем од Пећи уз Бјелуху, преко Чакора и даље према Црној Гори, у својим бјелешкама су записали: После напорног пута и проласка кроз руговска села насељена само арнаутима, ослобађамо се једног великог терета и наилазимо на црногорски крај звани Бјелуху, а то је део села Велике. Овдје су куће мањег изгледа и прилично раштркане али ми осјећамо неку топлину“ –подсјећа Пауновић на дешавања и записе из неких давних времена.  

 

У Бјелухи, с оне стране Чакора, даље прича Пауновић, живјеле су многе породице из братстава: Пауновић, Гојковић, Стешевић, Живаљевић, Јокић, а и данас ту њихови потомци обрађују своја имања: косећи ливаде, орући њиве, користећи шуме и пашњаке. А Чакор, смјештен на граници са Србијом, односно њеном јужном покраином Косовом и Метохијом, најкраћа је каже веза и пут са том братском државом.  

 

-На Чакору су и кости наших славних предака узидане у слободу коју данас уживамо. Чакор и Величани знају и чувају гроб непознатог српског војника који је свој пут завршио баш на Чакору 1915. године приликом повлачења српске војске. Пјесник, писац и новинар Дарко Јововић о Чакору пише: „Ој Чакоре наш прозоре, од свијета, од Србије и Космета, и од славне Црне Горе позлати нам разговоре“. У задње вријеме поред једне благе стагнације и усамњености Чакор је почео да оживљава и враћа сјај и живот. Не може он без свог народа и свих људи добре воље који хоће да га посјете и уживају у тој  дивљој љепоти. Не толико давно на Чакору са околином било је више од сто станова на катунима, а сада су оживјели неки чији су власници: Вуче и Љубинка Вуковић, Гојко и Милосава Јокић, Бели и Гоца Вучетић, Слобо и Миланка Петровић, Дана Вучетић са синовима, а у Бјелухи Саво и Горан Јокић. На својим ливадама горе Зоран Пауновић, Мијан Вуковић, Раде Јокић, Мићо Јокић, и још неки, направили су модерне викендице за одмор -дрвене. На катунима присутан је урбанији начин живљења, што пружа  лакше и боље услове планинкама. У становима је соларна енергија, гледа се ТВ програм и слуша музика. Са својим ближњима и даљњима комуницира се мобилним телефоном. Од својих кућа до катуна и натраг иде се аутомобилским превозом, што значи да је пјешачење или пак коњски превоз знатно прориједио –истиче Пауновић.

 

Како носталгично додаје, у становима више нема огњишта изнад којих су висиле гвоздене вериге за котлове у којима се варила вареника, сад су модерни шпорети на дрва. На Чакору каже не може ни један путник да одоли а да не застане и са развођа јадранског и црноморског слива ужива у прекрасној панорами високих Проклетија, гордих Комова и  Виситора на чијим врховима се већим дијелом године бијеле сњегови, који на појединим мјестима никад не копне.

 

-Чакор, са својим колорито, постаје и мета многих заљубљеника јер је ту све изазовно и неодољиво. Високи четинари и њихово тамно зеленило, брзи слаповити потоци и свијетли планински пашњаци извори су неисцрпне привлачности Чакора и  околиних планина као што су: Ваганица, Мокра, Ћафа и Јечмиште. Ако се са Чакора  окренеш према Пећи имаш осјећај да ти замиришу зреле крушке метохиске или старо вино из одаја Пећке Патријаршије и Високих Дечана. Овдје се сударају звуци звона Ђурђевих Ступова и Пећке Патријаршије. Ми Величани смо према овом укупном поднебљу веома носталгични. Гдје год да живимо величка и чакорска љепота нас прати и надахњује. Стога, Чакор и нашу Велику не можемо никад заборавити. Кад се спуштамо са Чакора низ Бјелуху уживамо, плућа се пуне свјежином и мирисом а срце јаче куца и шири се, а пролазећи поред некад велелепног здања дома у Бјелухи, само што се не распукне. На тренутак као и дах да стаје, према завичају и крају своје младости -дочарава носталгију својих Величана Пауновић.

 

А Дом у Бјелухи, како га Пауновић назва, та грађевинска љепотица, као срастао са природом, већ много година уназад усамљен је и изложен пропадању. Кад станете и мало се загледете имате каже утисак да вапи за помоћи и враћању у живот. Наставили се даље старим краљевим путем пролази се покрај бистре и слаповите Бистрице, камених литица, високих четинарских шума и цвијетних ливада. Даље се не може јер се у мјесту званом Котлови наилази на бетонске пирамиде и ту је пут прекинут -прекинута је проточна вена према Метохији. Мора се стати, окренути назад, и уз Бјелуху и Чакор.

 

-А Величани добро знају да Чакор често зна да покаже праве ћуди. Притисну га велики сњегови и направе тешко пробојне снијежне наносе, гдје пуцају лавине, фијучу вјетрови и звижди мећава. У таквим околностима многи путници бивали су затечени и заробљени тим временским непогодама. Спас су налазили у том дому у Бјелухи и оном на Чакору. Доста промрзли и збијени један уз другог ту би се мало окријепили неким чајем, чашицом ракије, залогајем хљеба и нечим што би се ту затекло. Због великих временских непогода некад се даље и није могло, па би се уз такав амбијент остајало дан и ноћ, некад и дуже. Све се то памтило и памти као један посебан догађај и својеврсни доживљај. Но, како и раније, тако и сада, Албанци би хтјели да помјере ту стару вјековну границу и из Котлова је изнесу на Чакор, мислећи да су ту добродошли и да ће им Величани испуниту ту њихову жељу. А узимањем тог дијела територије било би исто као да би нам неко узео дио тијела. Добро они треба да знају да ни ратови ни сва крвава рушења овог краја нијесу уништили дух наше Велике и Величана, Новшића и Новшићана са околином. На нашем високом Чакору осјећате да звоне воде и горе, јер тако је то Господ хтио, а звоњава та силна пуна је неког зова и бола исконског. И, нека свако зна, што је олтар за цркву то је Чакор за Велику и Новшиће –закључује и поручује Пауновић.

                                                                                                        Новак Вујачић