logo3

СЕОЦЕ КОД АНДРИЈЕВИЦЕ

Пише: Љубомир Љубо Митровић

ПОЉОПРИВРЕДА И ДРУГЕ АКТИВНОСТИ СЕЛА

Стари становници села Сеоце бавили су се скоро свим пољопривредним пословима: земљорадном, сточарством а касније и воћарством и у мањој мјери и пчеларством.

Од житарица су сијали: кукуруз, пшеницу, раж, јечам, овас и хељду. Од поврћа су гајили кромпир, пасуљ и купус. С обзиром да су држали већи број стоке, земљиште је ђубрано па је и поред сушних година давало добре плодове. Тада је обрађивана свака стопа обрадиве земље, као и оне парцеле које су данас пашњаци и утрина.

Тада, за разлику од данас, кошене су све ливаде и у селу и у планини.

Постоји један предио у селу површине око 10 ха које се зове Виноградине (по предању Римљани су ту гајили винову лозу), а сада је утрина обрасла клеком и ситном храстовом шумом.

Пољопривредници села, већина њих, имали су стада оваца од 50 до 200 грла и довољан број говеди. Данас врло мали број сељана држе врло мало стоке.

Занати у селу су били мало заступљени. Постојала су 3 столара, који су већином били самоуци, али су врло добро обављали свој посао. Постојао је и један кројач који је шио сукнено одијело, џамадане и талагане.

Лов и риболов није био развијен у данашњем смислу. Није запажено да се неко од житеља бавио ловом на дивљач. Међутим, за своје потребе и потребе своје породице бавило се више становника села риболовом, особито они који су били у непосредној близини ријеке Лим.

Тада је у ријеци Лим било довољно разне врсте рибе и то: младице, пастрмке, липијена, скобаља, мрене и других врста рибе.

Наши преци нијесу ловили удицом већ остима, вршкарама (кошевима), пушком са дрвета, а ријетко експлозивом.

ХИДРОГРАФСКЕ ОСОБИНЕ

Ријека Лим цијелом својом дужином, поред Сеоца, има удубљено корито и опште се не користи за наводњавање имањâ, па су је раније користили за појење стоке и за потребе домаћинства.

У селу постоје три врела и то: Горње врело и Доње врело, који извиру уз само обалу Лима и треће Кошаринско врело, које је нешто височије. Горње врело се није могло никако користити. Доње врело или Воденичко врело користили су само становници засеока Букве и Мурве, пошто су великом муком пробијали јаз кроз литицу. Сад је овај јаз запуштен па се за пиће и наводњавање користе бинаре и црпне пумпе. Кошаринско врело се користи за мањи број кућа. Засеок Гуњаје има чесме питке воде, док је већи дио села оскудијевао водом, па засеоци Убао, Бојов Лаз, Џигани, Сука, Цијепци и Кути користили су воду из кладенаца (нека зидана удубљења која су се пунила водом).

Међутим, прије извјесног времена, становници засеока Бојов Лаз довели су воду са већег извора Провала у подножју планине Бâљ. Воду су водили неколико километара кроз литице и врлети.

Касније су засеоци Кути, Цијепци и Сука воду за наводњавање довели путем електромоторних пумпи из бунарâ направљених ближе ријеци Лим, а воду за пиће су довели са градског водовода Андријевице.

САОБРАЋАЈ И КОМУНИКАЦИЈЕ

Вјечити проблем села је био мост преко ријеке Лим ради пријелаза до најближег већег мјеста и одатле путовања у друге крајеве. Вјечито су прављени дрвени мостови које је сваке године мало јача поводња рушила и носила.

Дуже вријеме становници села били су одсјечени од града. Због хитних потреба ишло се и по 15 километара удаљености преко мостова ријеке Марсенића и Мурине.

Становници села су увијек маштали како да ријеше питање моста и преласка преко Лима.

На залагање и молбу угледних људи из села, бан Зетске бановине одобрио је средства да се преко Лима изграде три камене куле (стопе) и преко њих поставе дрвене греде и даске.

Такав мост преко Лима изградише становници села 1939. године. Међутим, велика и набујала ријека Лим 1979. године сруши средњу, а уједно и најмоћнију стопу моста, тада да су житељи поново остали без моста. Тада село Сеоце на те двије преостале крајње стопе направи жичани мост.

Уз минимални допринос села, а већим дијелом од помоћи државе (друштва и војске) 1986. године изграђен је колски челично-бетонски мост и тако Сеоце ријеши трајно проблем моста и саобраћаја.

Нови мост на ријеци Лим

Раније су преко села путеви били уски и слаби, а прилази кућама никакви. Веза са планином Бâљ била је уским пјешачким стазама. Преко села био је доста сужен пут која се звала турска џада, којим се путовало од Гусиња и Плава за Беране и даље, њом су турски каравани са робом путовали преко Машнице, Грачанице, Сеоца, Лукиног Фира, Ријеке Марсенића, Доње Ржанице и Доњих Луга.

Карактеристично је да је преко села Сеоца 1912. године за вријеме Првог балканског рата направљен такозвани ''топовски'' пут којим је топ вучен људском снагом преко засеока Убао, Долова, планине Бâљ до крајњег врха планине Сјекирице, одакле су гађани турски положаји у Плаву.

Међутим, захваљујући друштву, општини Андријевица и залагању села Сеоце, данас су сви путеви проширени па је чак и асфалтиран пут од Андријевице до Сеоца и средишњи пут с краја на крај села.

Село Сеоце је сада предграђе Андријевице.

КУЛТУРНО-ПРОСВЈЕТНИ РАД

Основна школа у селу је изграђена 1932. године. У четвороразредној основној школи у свим разредима било је око 50 ученика. Ова школа има једну већу приземну просторију, која служи за културно-забавни живот и друге потребе становника села.

У школи је увијек прослављан Дан светога Саве.

Школа је 1935. године са одраслима из села извела драматизовани ''Горски вијенац''.

Послије Другог свјетског рата омладина села је одржавала приредбе, рецитације, игранке и друге забаве.

Школа прије реновирања 1996. године

Генерација ученика са учитељима из 1936.

БОРАВАК И ВЛАДАВИНА ТУРАКА НА ТЕРИТОРИЈИ СЕЛА СЕОЦЕ

Ниједно село у окружењу нема толико доказа, топонима, обиљежја и трагова владавине Турака као село Сеоце.

Село Сеоце су били запосјели Шабанагићи, Реџепагићи и друге аге и бегови Плава и Гусиња. Заузимали су најбоља имања. Прича се да је Радоња Милићев Митровић из Сеоца, кад је хвалио своје имање у засеоку Цијепци рекао: ''Ово је било имање Шабанагићâ''. У селу постоје занимљиви називи мјеста као: Рамов крш, Ђулбегов утрг, Зузов крш, Сеферов лаз,Турска кула - касније порушена, те се зад зове ''Кулина''. Мјесто Тефериџ, сâм врх планине Бâљ, тврди се, добио је име по томе да су се ту Турци договарали, осматрали и рјешавали све важније одлуке.

У селу постоји турско гробље које се тако и данас зове, гдје су Турци сахрањивали своје сроднике. Испод раније речене разрушене турске куле, Турци су саградили мост од Сеоца до Сућеске гдје су до скоро били трагови и то мјесто смо звали мостина.