ГОРАН КИКОВИЋ ''САВИНО СЕЛО - НАЈВЕЋЕ ВАСОЈЕВИЋКО СЕЛО У ВОЈВОДИНИ ПОНОСНИ НА СВОЈЕ ВАСОЈЕВИЋКО ПОРИЈЕКЛО''

РЕПОРТАЖУ ЗА ГЛАС ХОЛМИЈЕ НАПРАВИО ГОРАН КИКОВИЋ НОВЕМБРА 2013. ГОДИНЕ

САВИНО СЕЛО - НАЈВЕЋЕ ВАСОЈЕВИЋКО СЕЛО У ВОЈВОДИНИ
ПОНОСНИ НА СВОЈЕ ВАСОЈЕВИЋКО ПОРИЈЕКЛО

Улица Бранка Делетића у Савином Селу
Савино Село се до новембра 1947. године звало Торжа. Налази се на 450 и 300 сјеверне географске ширине и 190 30` и 20 источне географске дужине. Атар Савиног Села има површину од 4700 м. Налази се на надморској висини од 85 м. У ширем контексту конфигурације рељефа централне Бачке, атар Савиног Села представља дио бачке лесне терасе. Савино Село има континенталну до умјерено континенталну климу. Одлике ове климе су: велика темпрературна колебања током године, ниске температуре у зимском и високе у љетњем периоду. Полазећи од чињенице да је становништво у Савином Селу мултиетничко, што значи да у њему живи седамнаест нација и националних заједница, ваља објаснити да та национална структура датира од 1945. године, када је државним декретом извршена колонизација становништва у Војводини. Савино Село добило је име по народном хероју Сави Ковачевићу и оно је припало Васојевићима, тј. Лијевој Ријеци, Андријевици, Беранама, Плаву и Гусињу, па је нормално да су у националној структури становништва, гледано географски, најбројнији Васојевићи. Основно начело револуције је било стварање и његовање братства и јединства што је специфично за вишенационалне средине. ''Закони природе'' су наметнули прихватање менталитета већинског становништва, а у Савином Селу су то били Васојевићи. Како истиче Марко Ђукић, предсједник Удружења Васојевића - подружница Савино Село, тај менталитет у најкраћим цртама обухватао је начин живота, културу, обичаје, схватања и погледе на живот, амбиције, начин рада, међуљудске односе, подизање степена цивилизације, а превасходно школовање дјеце и омладине. Сасвим је природно да су Васојевића колонисти као већински народ донијели све наведене вриједности, од језика до дијалекта, који је и данас сачуван. Остале су чврсте везе са завичајем, а то је пренијето и на млађе генерације. Све радости, жалости, јубилеји, сабори и скупови било које врсте су заједнички у Васојевићима у Црној Гори и Васојевићима у Војводини, са центром у Савином Селу.
Питали смо се како живе Васојевићи у Савином Селу, а на то наше питање одговорио је Марко Ђукић, који каже да ово питање доживљава као хипотетично тј. у духовном животу и како су задовољни животом, па мисли да је сасвим добро. У погледу материјалног положаја исто тако. Свакоме је пружена могућност да ради и себи организује живот. Евидентна је присутност свјетске економске кризе, период транзиције је оставио доста невоља, економско материјална основа је пала на низак ниво. Чврсто се нада да ће кренути на боље. Боравећи два дана у Савином Селу главни уредник ''Гласа Холмије'' је разговарао и са другим нашим досељеницима.

Када смо увече 16. новембра 2013. године дошли у Савино Село, прво смо по традицији посјетили кафану ''Полимље'', власништво Радојка-Пâћа Радивојевића чији су коријени из Грачанице код Андријевице. Ту нас је за свој сто одмах позвао Саша Рмуш, чији је отац Батрић 1958. године из села Рмуши, од шекуларског племена, дошао овдје у Савино Село и населио се. Ту се поред њега нашао и Рајко Обрадовић и ''карташи'' Мирко Пејовић, Жарко Гаврилов, поријеклом са Косова, Милош Зорановић, из Кладња у Босни, Милорад Дробњак из Васојевића, као и конобар Слађан Спајић. Овдје су се играле карте, јер како рекоше то је једини начин да се у дугим зимским ноћима људи забављају.

''Газда'' кафане ''Полимље'' Радојко-Пâћо Радивојевић нас љубазно прими сваке године када долазимо у Савино Село. Он је за ''Глас Холмије'' рекао: ''Један сам од оснивача Удружења Васојевића у Савином Селу и без обзира на мањкавости и пропусте, које имају сва оваква удружења, у предходном периоду оставили смо значајне резултате. Један сам од оних који сам дао значајан допринос да ова идеја заживи. Подржавам да се окупљамо овдје у Савином Селу. Сваке године, послије племенског окупљања, доста наших земљака дође овдје у кафани ''Полимље'' која не случајно носи овај назив. Желим да наставимо да се окупљамо наредних година и да то наставе и наши потомци'' - истиче Радивојевић.

На наше питање (''На основу оволиког искуств ашта можете рећи о пеменском окупљању Васојевића у Савином Селу?) истакнути новинар и водитељ програма Петко Копривица је спремно одговорио:
''Мислим да ово како Васојевићи организују оваква саборовања јесте јединствен примјер међу црногорским племенима, посебно за оваква као што су Васојевићи, који за себе посебно истичу да су српског рода, а да им је Црна Гора завичај и исходиште изнад свега. Није случајно што се управо ови догађаји одигравају баш у Савином Селу. Јер се овдје, без дневног реда, доселило велики број ондашњих житеља бившег Андријевачког и Беранског среза. Рађа се већ четврта генерација потомака колонистâ који и даље говоре истим језиком и дијалектом којим су говорили њихови преци прије седам деценија, којег су пренијели из завичаја у ову војвођанску равницу. Црногорским и брдским племенима је својствено да његују традицију и обичаје али, рекао бих, нико то не чини са толико љубави и посвећености, као Васојевићи, посебно они у расејању'' - закључује Копривица.
Дарко Шћекић, најпознатији фризер у Савином Селу, нам је рекао: ''Бавим се овим послом и овдје сретам доста људи, поготову наших који су поријеклом из Васојевића и ја сâм одлазим на све завичајне скупове како у селу тако и у Васојевићима''.
Рајко Обрадовић рођен је у Савином Селу, његов отац Станимир дошао је из Бастаха, засеока села Лубнице код Берана, као колониста. Ожењен је, има двоје дјеце и ради у фирми за прераду кукуруза. Каже нам: 
''Ја лично и моја породица живимо добро, али се раније боље живјело, сада се горе живи, јер омладина нема посла. Што се тиче оваквих скупова овдје и у завичају сваке године одлазим на ове племенске скупове који нас зближавају. Треба и више да се повезујемо, јер смо ми исти народ. Ми смо поносни што потичемо из краја који слови за највеће српско племе и ми се овдје у огромној већини тако осјећамо и изјашњавамо. Овдје је код нас дошао и ваш и наш часопис ''Глас Холмије'', прочитао сам неколико бројева и задовољан сам садржајем, јер он спаја завичај и нас овдје који живимо далеко од родног краја. Било би добро да га редовно шаљете у наше село, јер има доста нас који волимо историју и традицију коју ви преко часописа његујете'' – обавезује нас Обрадовић на још интензивнију будућу сарадњу.

Рмуш Саша, некада познати власник кафића у селу

''Завршени су сви пољопривредни радови у селу и још на реду долази ''свињокољ'', а онда у дугим ноћима испијамо ракију и пиво, уз специјалитете који се спремају у селу, а у овим крајевима је чувена кобасица!'', истиче Саша, рођени Савиноселац.

Лутовац Војислав, чији су коријени из Васојевића

''Моји су преци из Васојевића доселили и ја се поносим са тим. Волим да обиђем завичај мојих предака, идем на завичајна дружења у Црну Гору. Овдје је лијепо да се живи, али мора и да се ради. А ми генетски нијесмо створени за рад!'', шалећи се каже Војо.

Милосава-Нева Ивовић, узорна домаћица

''Са мужем Слободаном и дјецом Данојлом, Ивом и Филипом доселила сам се из Роваца код Берана, прије 20 година, родом сам из Шекулара, од Рмушâ. Овдје се боље и љепше живи него у завичају, али се радо сјећамо старог завичаја. Међутим, овдје има доста наших људи и може се рећи да је овдје и Беране и Андријевица у малом. Бавимо се пољопривредом и сточарством, имамо машине и музалице тако да је лако овдје се бавити овим дјелатностима, за разлику од завичаја гдје, у вријеме када смо ми тамо живјели, није било оваквих машина као данас'', прича нам сва озарена Милосава-Нева Ивовић.

Шошкић Младен, најпрестижнији месар

''Рођен сам у Савином Селу, а мој дјед Иван и отац Нâсто доселили су у вријеме колонизације из ондашњег Андријевичког среза, из села Улотине. И мајка ми је из Шекулара, од Балевићâ. Тако, иако нијесам рођен у Васојевићима, везан сам за завичај својих родитеља. Колико ме је ''вукао'' завичај, оженио сам се из њега. Жена ми је Сања, дјевојачко Киковић из Берана, са којом имам два сина Милоша и Миљана. И њих сам васпитао да воле свој крај и да знају одакле су им преци. Иако је овдје лијепо живјети радо се сјећамо завичаја, а ја и волим да уз гусле запјевам о познатим црногорским јунацима који су се кроз вјекове борили за крст часни и слободу златну'', открива нам Младен и своје друге вјештине које посједује, иако је најпознатији као ''први месар у селу''.

На крају упознасмо и госта, Зорана Ђукића, родом из Горажда са Полице, који живи у Лесковцу и који је дошао на скуп Васојевића у Савином Селу директно из Лесковца, на позив племенског старјешине Раслава-Ћира Бабовића и свог доброг друга из студентских дана Жељка Д. Голубовића.
''Ми смо, ево, срећни што смо се послије толико година, баш данас, поново видјели! Управо су ови скупови и организовани са циљем да се сретнемо и да се дружимо без обзира на државне границе. Када имате велику жељу да се видите и да евоцирате успомене, нигдје није далеко. Сада се управо сјећамо неких времена, када нијесу постојале границе међу нама, зато сам и дошао и нијесам се покајао и, ако Бог дâ, доћи ћу и наредне године са својим потомством'', тврди Ђукић.
Он је један од ријетких Беранаца који долази и посјећује све племенске скупове, јер својим присуством жели да спаја Србију и Црну Гору.
''Прије свега волим свој завичај, јер је и велики Његош рекао: ''Ђе је зрно клицу заметнуло, ôђе нека и плодом почине''. Ја хоћу, кад одем у пензију, да се вратим на моју Полицу и у Васојевиће, јер желим и својим потомцима да оставим у аманет да знају одакле потичу, ко су и шта су и да потом и они своје потомке тако васпитавају'', закључује на крају Ђукић.