ПРОФ ДР МАРКО КНЕЖЕВИЋ ''СРПСКИ ХРАМОВИ И ТОПОНИМИ У ПЛАВСКОЈ ЖУПИ''

Пише: проф. др Марко Кнежевић

СРПСКИ ХРАМОВИ И ТОПОНИМИ У ПЛАВСКОЈ ЖУПИ

Апстракт: Плавска жупа као саставни дио средњовјековне српске државе први се пут помиње крајем 13. вијека, када је тим крајем управљала краљица Јелена Анжујска (1276–1309). Жупа је била јако привлачна за српску властелу и свештенство. Своје посједе у Жупи имали су велики манастири: Хиландар, Бањска и Високи Дечани. Жупа је била под Турцима од почетка друге половине 15. вијека па све до завршетка балканских ратова 1912. и 1913. године. Српско становништво које је насељавало овај простор иселило се за вријеме сеоба Срба и касније под притиском Турака, а оставило је у насљеђе, поред манастира Свете тројице, више других храмова, које су Турци порушили. Од тог становништва потиче готово читава ономастика овога краја. Брезојевички храм као духовни центар, са манастирском школом, имао је изузетно значајну историјску улогу у спречавању исламизације, духовном уздизању и просвјећивању становништва у Плавској жупи. За посљедње двије деценије на простору Жупе, поред манастира Свете тројице, обновљене су цркве у Гусињу и Зорићу и изграђене нове у Велици, Војном Селу и Мурину.

У свом историјском развоју Плавска је жупа претрпјела значајне промјене. Од етнички чисте средине у доба Немањића, са доминантним српским становништвом, бројним храмовима и црквеним посједима, Жупа данас представља мултиетничку, мултиконфесионалну и мултикултурну средину са већинским муслиманским становништвом. Осим српских храмова, у Жупи има десет џамија и једна католичка црква.

Кључне ријечи: Плавска жупа, манастир Свете тројице, фреске, храмови, топоними, промјене.

Положај и величина Жупе

Према хрисовуљама српских средњовјековних манастира (Високих Дечана, Хиландара, Градца и Бањске), Плавска жупа у средњем вијеку захватала је, осим Плавско-гусињске котлине и дијела Гoрњег Полимља, читав слив ријеке Врмоше (данас у Албанији) и метохе под називима Црне горе (Смудирога), Зле и Добре ријеке у сливу Злоречице. Сјеверно од Плавске жупе простирала се такође пространа српска жупа Будимља. Реконструкцијом црквених метохија у Горњем Полимљу, утврђено је да се Плавска жупа својевремено простирала до српских области Алтина на југу (данас у Албанији), Зете на западу, Хвосна ка истоку и Будимље на сјеверу.[1] Назив Плавска жупа задржао се у ономастици Васојевића и код дијела православног становништва у општини Плав. Овај топоним има географско и историјско значење. Као географски појам означава котлину са топлијом (жупском) климом у односу на планинско окружење. Као историјски појам означава област средњовјековне српске државе Рашке са црквеним посједима.

Под турском влашћу називи жупа преименовани су у називе нахије и вилајете, па је Плавска жупа називана Плавска нахија и Плавски вилајет и, кад је Гусиње преузело власт, Жупа се звала Гусињска нахија, која се простирала све до Бихора. Данас ова жупа географски обухвата Плавско-гусињску котлину и мурински дио Горњег Полимља, којим се ова котлина морфолошки наставља до клисуре Сућеске код Андријевице.

Осим подручја општине Плав, Жупа захвата и атаре три села – Улотине, Луга и Грачанице, у саставу општине Андријевица. Са јужне стране Жупа се граничи с Албанијом и граница се пружа највећим дијелом дуж највиших гребена и врхова Проклетија. Са источне стране граничи се са српском покрајином Косовом и Метохијом, данас самопрокламованом, и од Уједињених нација непризнатом државом Косово.

У наведеним границама, укључујући и поменута села, површина Плавске жупе износи 535 km².[2] Од тога на општину Плав отпада 486 km², а нa катастарске општине поменутих села 49 km². Према попису становништва 2003. године, Плавска жупа броји укупно 14.493 становника (13.805 становника општина Плав, а 688 становника Улотина, Луге и Грачаница заједно).[3]

Манастир Свете тројице у Брезојевицама

Од бројних средњовјековних храмова на простору Плавске жупе сачуван је једино манастир Свете тројице у Брезојевицама. Oва је светиња вјековима представљала, и данас представља, главни духовни центар и стожер светосавског православља на овим просторима. Манастир до сада није био предмет посебних истраживања, па се о његовој прошлости, страдањима, духовном и световно-образовном значају може говорити једино на основу сачуваних предања и фрагментарних записа у историјским изворима. Међутим, са смртношћу старих људи одумире и предање. Да би се сачувало од заборава бар оно што је предање сачувало и што је записано о овој светињи, у Плаву је 15. 11. 2003. године, са благословом Његовог преосвештенства епископа будимљанско-никшићког господина Јоаникија, у организацији савјета овог манастира, одржан симпозијум о манастиру. Сва саопштења са тог научног скупа објављена су у зборнику који је изашао из штампе 2005. године. То је засада једини опширнији и потпунији запис о манастиру. Новим истраживањима и сазнањима зборник треба допунити и преуредити у монографију.

У оскудним историјским изворима наводи се да је манастир Свете тројице подигнут или обновљен на рушевинама старог манастира 1567. године, а по предању, потиче из 13. вијека. Прецизни подаци о старости манастира засада не постоје. По свој прилици, ближе је истини предање него година 1567, која је записана у манастиру. Томе у прилог иду записи путописаца у којима су забиљежене изјаве јеромонаха о старости манастира. По једној изјави датој 1844. године, манастир је стар 470 година, значи да потиче из 1375. године.[4] Међутим, по изјави датој 1879. године, стар је такође 470 година, што значи да је подигнут 1404. године.[5] Манастир се помиње кao црква Свете тројице или Брезовица ријетко као манастир. Назив црква био је у употреби код домицилног становништва све до 1985. године, када је након санације и рестаурације здања враћен наводно ранији назив манастир, мада кao манастир данас нема ни конака ни трпезарије.

О манастирском поријеклу храма постоји више индиција, као што су величина простора Плавске жупе, који више одговара манастиру него парохијској цркви, романтичност амбијента у коме је саграђен, остаци манастирског конака са источне стране храма, на којима је подигнута зграда познате брезојевичке школе и др. Да је храм обновљен на рушевинама старог манастира, потврдио је у својој бесједи Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије на светој архијерејској литургији, на Тројичин дан 2001. године, поводом освештења новоизграђене звонаре на брду Градцу изнад манастира. У Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе храм је категорисан као манастир од великог значаја.

Неимар брезојевичког храма био је јеромонах Нестор Дечанац, уз помоћ два кнеза из светородне лозе Немањића – Вукмира Стевановог и Живка Бјелаковог. Да је Нестор руководио радовима на обнови или изградњи храма, свједоче натписи изнад улазних врата и у олтарском простору. У том периоду жупа Плав била је под Турцима и припадала је Призренском санџакату. Нестор је у брезојевички храм довео свештенство из манастира Високих Дечана. За његово вријеме манастир је декорисан фрескама, а затим су донесене престоне иконе и иконе на темпли из манастира Хиландара. Нестор је десет година био архимандрит Високих Дечана, и за то вријеме рад манастира Свете тројице био је на завидној висини. Манастир је имао плодну сарадњу са манастиром Ђурђевим ступовима и свим храмовима у нахији и жупи Зла ријека. Послије Нестора, за архимандрита Високих Дечана 1575. долази игуман Методије, а двије године касније игуман јеромонах Никола. У том периоду на подручју жупе Плав налазили су се храмови: црква светог Петра код данашње Рибарске станице у Брезојевицама, у Крушеву, Гусињу, Јасеници, Јањиној главици, Метризу, Мартиновићима, Горњој Ржаници, Мурину и Зорићу.[6]

Храм  Свете тројице у својој бурној историјској прошлости више пута је паљен, рушен и обнављан, због чега је с правом назван фениксом православља на извору Лима. Турци су га запалили и срушили 1809. године, а обновљен је 1810. године; затим је запаљен за вријеме устанка у Васојевићима 1862. године (обновљен 1864. године). Пожар је јако оштетио живопис. Двије године касније опет је подижен и припрат. Тада је дрвена кровна конструкција замијењена каменим полуобличастим сводом да би здање боље одолијевало пожарима. У току Балканског рата, 1912. године, уочи уласка црногорске војске у Плав, Турци су храм опет запалили. Манастир је обновљен послије Првог свјетског рата добровољним радом и прилозима мјештана. Запаљен је и у Тринаестојулском устанку 1941. године, од стране вјерских фанатика и слугу окупатора из Плава. Након тог пожара зидови су храма седам година били непокривени, па је по завршетку Другог свјетског рата импровизован дашчани кров, али је и он запаљен 1946. године, тада, нажалост, од стране појединих мјештана, по налогу локалних комунистичких функционера, заслијепљених комунистичком идеологијом. Од живописа остали су незнатни, блиједи фрагменти, што је касније омогућило његову дјелимичну рестаурацију. Док је у турско доба цвилио као „љута гуја међу огњевима“ и представљао „једну сламку међу вихорове“, дотле је тешку судбину храм доживио након ослобођања 1945. године. Тек је 1968. године здање покривено и обновљено уз помоћ Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Потпунија рeстаурација и конзервација манастира извршена је 1987. године.[7]

Истражујући фреско-сликарство на територији данашње Црне Горе у другој половини 16. вијека, С. Петковић је утврдио да постоји стилска подударност или сличност између живописа наоса цркве Брезојевице из 1574. године, наоса из 1574. и припрате из 1578. године манастира Мораче, као и олтарског простора манастира Никољца у Бијелом Пољу седамдесетих година 16. вијека, те да су поједини детаљи невјешто исликани, што значи да је те живописе радила иста група зографа. Живописање храма Брезојевице извршено је за вријеме игумана Нестора 1566. и 1567. године. Како ктитори изградње храма, због скромних материјалних могућности, нијесу завршили читав посао, то је олтарски простор изграђен и живописан уз помоћ другог ктитора – Мари (Марина), с породицом. Фреско-писање тог дијела окончано је, по свој прилици, 1566. године, такође у вријеме игумана Нестора.[8]

            Највише остатака фресака сачувано је на западном зиду наоса. У првој су зони фреске светог Никите, Богородице са Христом (у ниши), изнад ње су попрсја светог Сергеја и Вакха, уз врата с једне стране арханђео, вјероватно Михаило, а с друге стране свети Симеон Српски и три црквена великодостојника, од којих највиши ликом одговара Симеону Немањи, други светом Сави Српском. Изнад ових су нешто боље очуване слике: Успење, Христос пред Аном и Кајафом и Рођење Богородице. У припрати на источном зиду очуван је дио композиције Страшног суда – хорови праведника и дио Хетимасије, а над улазом је у наос Гостољубље Аврамово. На јужном зиду олтарског простора очуван је лик Јована Претече а у ниши је попрсје светог Саве.[9]

У цјелини узето, тематика живописа Брезојевице одражава страдања Христова и у сажетој форми богородични циклус.

Манастирски посједи

Почев од праисторије, Плавска је жупа одувијек била привлачна за насељавање. Да је овај простор био насељен у праисторији, свједоче изгравирани цртежи на стијенама у масиву Проклетија. Цртежи који шематизовано приказују људске фигуре пронађени су у три локалитета. Један је локалитет на источној страни планине Везирове браде код Гусиња, гдје је у стијени изгравирана фигура стријелца са више крстова, други у близини Грбаје, гдје је на хоризонталној стијени урезана само фигура човјека, и трећи на планини Валушници, гдје је у једној стијени уклесан примитивни цртеж мајке са дјецом. Из античког доба помиње се присуство Грка и Римљана, што потврђују неки остаци (гробља, темељи базилика и др.), као и извјесни топоними.