Милун Петрић ''ЗАОСТРО, СЕЛО ОД ЛЕГЕНДИ И ЗАПИСА''

      Пише: Милун Петрић

 

ЗАОСТРО, СЕЛО ОД ЛЕГЕНДИ И ЗАПИСА

 

            На петом километру од Берана према Бијелом Пољу, таман кад се изађе из Тифранске клисуре, на лијевој обали Лима, смјештено је село Заостро (Горње и Доње). То је старо српско насеље. Уписано је у Дефтер Скадарског санџаката 1485. године, када је имало 35 домаћинстава од којих је десет било нежења и два удовичка. Забиљежено је и у Шудиковском поменику из 17. вијека.

            Турским пописом из 1571. године, дванаест домаћинстава из Заостра, било је задужено са 1.800 акчи пореза према турским властима.

            У почетној фази турске власти, у погледу војне организованости, у селу је имао један војник са четири помоћника (јамака) који су сачињавали најмању војну јединицу, звану копље.

НАЗИВ СЕЛА

 

            Село је добило назив по свом положају у односу на земљишно узвишење Остри који се уздиже са лијеве обале Лима, почев од 650 па до 1151 м.н.в. Значи, насеље се развило „иза“ Остри, односно „за“ Остри. Временом је дошло до назива Заостро.

            Село је на благој стрмини која се уздиже од Лима са истока до гребена Платије, на западној страни на 1300 м.н.в. и од Острог са југа, до Орлујака, на сјеверној страни. Ћуте раштркане куће по долиницама и брежуљцима. Становника је све мање. Има се утисак као да се ништа не дешава, као да је вријеме стало.

            Ипак, оно је од времена и памћења. Људи су предусретљиви. Знају историју свога мјеста. Помињу бројне личности које су давале животе за одбрану својих коријена, вјере, части, достојанства и слободе. У њему је доста старина, зидина, записа. Свако ће вам испричати по неку легенду.

 

ЛЕГЕНДЕ И СВЕТИЊЕ

 

            По једној: Некада су Остри и Тифран били спојени, те Лим није текао данашњим коритом, па је територија града Берана, тада, била под језером. Елем, наиђе Свети Сава, махне штапом те раздвоји Остри и Тифран, а Лим отече кроз клисуру. Умјесто језера, формира се пространа равница звана Хас.

            Везано за поменуту легенду, детаљним проучавањем Јована Цвијића и Милисава Лутовца, утврђено је да је некада у Беранској котлини било језеро (др Радослав Вешовић, ''Племе Васојевићи'', СКА Сарајево, 1935.141; проф. др Милисав Лутовац, ''Иванградско-беранска котлина'', Београд 1957, 10-12).

            По другој легенди, на јужној ивици ливаде Урошевица, с десне обале Лима, у литици поред широке пећине, у једној каменој шупљини, било је скривено благо (тезаурус). Отвор је зазидан циглама. Неко је пронашао благо и однио, а цигле се и данас уочавају.

 

 

 

            У низу сличних легенди, једна говори да је на заравни, јужно од Платија, на локалитету Црквине, постојала црква, те да је једне ноћи, након што је нека необазрива жена раширила дјечје пелене по њеним зидовима, „прелетјела“ на десну обалу Лима, на прекрасну ливаду Урошевицу. Легенда се односи на брзо подизање цркве на сјеверо-источној страни поменуте ливаде од стране Уроша III, Стефана Дечанског, половином друге деценије 14. вијека која је почетком 18. вијека напуштена, јер су, тада, Турци разорили манастир Шудикову. О томе је у својим записима Љуба Стојановић, између осталог, записао: „Тожде љето бист плененије по васцеленој, изгоре Шудикова, месеца октомр од витаја З.С.М.С.“

            Становници Доњег Заостра 2007. године ријешише да обнове ову светињу. За ову намјену значајна новчана средства уложише Андреј Владимирович Кристов и Младен Стојановић. Режијски одбор на чијем је челу Зоран Нишавић, уз помоћ бројних донатора и несебично залагање великог броја грађана у обављању физичких радова, успје да у врло кратком времену обнови манастир. Тако је 14. маја 2011. године Преосвећени владика Јоаникије, на дан Светог пророка Јеремије у њему служио свету архијерејску литургију. Црква је посвећена Архангелу Михаилу. Прислоњена је уз литицу Тифрана као да је са њим срасла. Часни крст је постављен на стијени изнад манастира високој око 20 метара. Надвио се над светињом као њен вјечни чувар.

 

            У заселку Сеоце постоје остаци темеља некадашње цркве. Прича се да је и на Дубљу, превоју између Горњег Заостра и Сеоца, постојала црква. Е, баш ту Заострани ријешише да изграде нову. Ту на том живописном мјесту одакле се пружа прекрасни поглед на све стране, ту, гдје се налази почивалиште благородних душа. Са изградњом су почели 1998. године. Посвећена је Светом Василију Острошком Чудотворцу. Залагањем Режијског одбора на челу са Вуком Вуковићем и помоћи бројних донатора, посебно црквеног кума проф. др Миодрага-Боба Радуновића и проф. др Вучине Шћекића, црква је завршена у рекордном року, а звуци њених звона јекнуше долином Лима.

            На средини Горњег Заостра, браћа Раднић: Милоје, Милија, Бранислав, Новица и Радојица, изградише још једну цркву и посветише је Светој мученици Параскеви.На основу пројекта, изграђена је у облику крста. Са радовима се почело маја 2002. године, а завршена 2003. Код ње се, поред осталих свечаности, организују и књижевне вечери на дан Свете Петке.

 

            На помолу Заостру, из правца Берана, поред старог пута, у Тифранској клисури, налази се од камена зидан инпозантан споменик некадашњем краљу Краљевине Југославије, Александру I Карађорђевићу, који је приликом свечаног пуштања пута у саобраћај, баш ту застао и дивио се љепотама Клисуре.

            На Петровој коси, јужно од Села, уочавају се остаци „Латинске џаде“. То би могао бити дио такозваног пута „Via de zenta“, Зетски пут, којим су крстарили каравани у средњем вијеку преносећи робу из приморја у правцу јужне Србије и обратно.

 

БРОЈНА БРАТСТВА ЗАОСТРА ЈЕДНОМ ДУШОМ ДИШУ

 

            Преци данашњих братстава која насељавају Заостро, овдје су почели приспијевати половином 18. вијека, након одсељавања пређашњег становништва у сеобама 1690. и 1737. године. Добрашин, предак Добрашиновића, доселио је из Братоножића. Од његових наследника развила су се и братства: Вуковић, Јанић и Бисмиљак. И данас се у Селу и ближој околини препричава јунаштво, подвизи и анегдоте Голуба Добрашиновића који је живио у другој половини 19. и почетком 20. вијека. Са Радосавом Јелиним и Гаљом Раковићем из Горњих Села писао је писмо господару Црне Горе књазу Николи о тешком стању становника на ширем простору Берана. Лично је са Мином Михаиловићем децембра 1881. године ишао код књаза захтијевајући помоћ у борби за ослобођење од Турака. У низу битака предводио је Заостране и бивао командир чете, а у неким периодима и поткомандир Горњосељског батаљона. Бранећи манастир Ђурђеве ступове 1897. године, добровољно се уписао у „Дефтер“ смрти, затворивши се у њега са тридесет јунака у намјери да га бране докле „праха“ траје, а онда, ако буде требало да заједно са манастиром у ватри изгоре. Као угледна личност и јунак, 1893. године биран је за члана Суда у Беранама. Због његовог супротстављања турским властима, био је протјеран са простора турске државе у Црну Гору, да би га, на превару, 1910. године турске страже убиле, у рејону Шишког језера, гдје је, тада, била граница између Црне Горе и Турске. О његовој ликвидацији, београдски лист „Политика“, под насловом „Терор у Беранама (убиство на превару, мученичка смрт Голуба Добрашиновића)“, од 21.09.1910. године, писала је: „Прије двије недјеље Добрашиновићу је званично јављено да је султановом милошћу помилован и да се слободно може вратит кући. Добрашиновић је ономад кренуо својој породици, али тек што је прешао границу, турске пограничне страже на њега оспу плотун“... И данас живи и све више добија значаја његова изјава када га је књаз Никола запитао: „Колико има братстава на територији Васојевића, Голубе?“

            ''Само два, господаре''.

            ''Која су то два?''

            ''Људи и нељуди''.

            Предак братства Поповић је доселио из Куча. Према предању, његов предак је у Кучима саградио цркву посвећену Светом Георгију 1390. године када је запопио свог сина и дао му у аманет да чува светињу. Од тог попа је настало бројно братство Поповић. Традицију свештених лица наставили су и овдје у Заостру. Поп Алекса је 1857. године благословио формирање Фемића капетаније у Брзави и њеног првог капетана Вукадина Фемића. Поп Максим је био заточеник манастира Ђурђеви Ступови. О његовом страдању, прогонству и испољеној храбрости писао је „Цариградски гласник“ у тексту под насловом „Нереди у Беранама“ од 4. 09. 1909. године, гдје се, између осталог, каже: ... „сви су главари, учитељи, учитељице, сви свештеници, и сви виђенији људи похапшени, оковани и протјерани из Берана. Међу њима је и митрополитски намјесник Максим Поповић“. Помиње се и поп Јован, чији су син Милета и кћер Маша били једни од првих учитеља са овог подручја.

            Шћекићи су овдје, према предању, дошли после „братске разуре“ из с. Заграда. Њихов предак је претходно из Пипера доселио у Залоквицу, на територију Горњих Села. Једно је од најстаријих и најбројнијих братстава на овој територији. Кажу да су у сродству са Пилетићима.

            Преци братства Богавац, Вулета и Лазо, из Роваца прво су населили данашњи дио Берана, а Вулетини синови Андрија и Гавро, око 1760. године, населили су заострачки заселак Црепуље. Кажу да је Гавро био велики јунак. Гајио је бројно стадо оваца, преко хиљаду. Генезу воде од Булатовића из Богутова Дола, по којем су, према предању, добили презиме. Према неким писцима, рачунају, да им презиме долази од ријечи Бог (Deus). Веле да је Вука Богавац, својевремено, купио златну тепсију и даровао је манастиру Ђурђеви Ступови. (Велимир Богавац, Лука Богавац и Велиша Богавац, ''Поријекло Богаваца и њихове сеобе'', Београд 1979. г.).

            Никола-Ниша са браћом Радем и Петром-Пешом, након дужег сељакања од села Фрутак из Бјелопавлића, преко Боана, Мајсторовине и Остреља, доспјеше и населише се: Никола-Ниша у Доњем, а Раде у Горњем Заостру. Од Николе-Нише настаће братство Нишавић, а од Рада, Раднић. Петар-Пеша се населио у Бастасима у којем ће настати тамошње братство Пешић. Из братства Нишавић настаће угледна свештена лица, међу којима се помиње Раде Нишавић, дугогодишњи парох Горњих Села у другој половини 19. вијека. И данас се могу наћи његова писма књазу Николи, а у једном од њих пише о значају кула Фемић и Обрадовић, истичући да је из куле Обрадовић, Милета усмртио 47 непријатељских војника који су намјеравали да кулу и Лубнице запале, а у кули Фемић је 13. марта 1860. године, пошто је браниоцима нестало муниције, а који се нијесу хтјели предати непријатељу, запаљено 13 јунака, патриота.

            Радичевићи у Доњем Заостру, према предању, су потомци Радича Ђурашковића који се доселио из Цеклина.

            Премовићи су род са Премовићима у Беранселу.

            Појединачна домаћинства Вујадиновићи и Обрадовићи су скорији досељеници.

            Ето, тако, Добрашин из Братоножића, Никола-Ниша и Раде из Бјелопавлића, Радич из Цеклина, Вулета и Лазо из Богутова Дола, Роваца, предак Поповић из Куча и Шћекини потомци из Пипера, у малом временском раздобљу населише Заостро, прво Горње, па Доње, половином 18. вијека. Удахнуше му нови живот, јер је дуго чамило без становника, па је утонуло у самоћу, пустош, мемлу и коров. Куће плотаре и бусаре биле су зарасле у лозаре. Новодошли су уочили да се овдје, прије њих, одвијао живот, да се ратарило, сточарило, тесало и ратовало, а милосрдна чеда се молила Богу у црквама на Дубљу, Сеоцу, Црквинама и Урошевици, па и у Шудикови.

            Пристигли изградише скровишта за чељад и стоку. Омеђише њиве и ливаде. Потпалише ватре у напуштеним кућама. Створише нова гнијезда за потомке који касније упристојише љепши начин живота.

 

ЖЕЂ ЗА ШКОЛОВАЊЕМ И СТИЦАЊЕМ ЗНАЊА

 

            Близина манастирима Ђурђеви Ступови и Шудикова допринијела је да се у Заостру рано почело размишљати о школовању и писмености. У вријеме турске власти, оснивали су тајне школе, а тек у вријеме Првог балканског рата основали су прву основну школу у Горњем Заостру о чему је 13. октобра 1912. године писао београдски лист „Балкан“ под насловом „Беране“, гдје, поред осталог, стоји: „... у последње вријеме се обратила већа пажња на отварању школа, тако да данас Беране стоји боље од других околних вароши у Ст(арој) Србији. Сада су отворене школе... у Заостру... Омладина Берана је жедна знања и науке, има је по свим српским средњим школама и на универзитету. Сваки Србин из Берана не жали цело имање да утроши да би школовао свог сина“.

 

            Међу првим средњошколцима и студентима били су: Иван Добрашиновић, Илија Јанић и Љубомир Поповић. Њих је турска власт прогањала о чему је лист „Политика“ од 5. јула 1910. године под насловом ''Ужаси у Беранама'', између осталог, писала: ''Попу Јовану Поповићу, свештенику брзавском, запријетио је командант турске војске да ће га објесити ако му у року од две недеље не пронађе где су ђаци: Иван Добрашиновић, Илија Јанић и Љубомир Поповић''. Слично томе је 31. јула исте године писао ''Цетињски вјесник''.

            Традицију школовања, Заострани ће интензивирати након Балканског и Првог свјетског рата. Знатан број младића и дјевојчица, слабо одјевених и са оскудним ђачким прибором, након пјешачења, у просјеку, од 8 км дневно у једном правцу, нађоше се у школским клупама првоотворене ниже 1913., односно више гимназије и учитељске школе 1918. године.

 

            Из тих школа стасаше први учитељи, Богавци - Вуксан и Вукота; Добрашиновићи - Стојан, Драгиша и Видак; Раднић Јагош, затим свештена лица, међу којима, поп Данило Нишавић. Многи се нађоше и у амфитеатрима факултета, међу којима Љубо Поповић, први инжињер из Села, пројектант пута Бијело Поље-Беране, који је у саобраћај пуштен 1929. године. Стојан Нишавић је завршио официрску школу у Француској, а Крсто Нишавић је први пилот, а затим правник – судија. Он је био у групи пилота који су 1941. године са Капиног поља код Никшића краља и Владу Краљевине Југославије транспортовали у иностранство. Божидар Нишавић је први који је завршио ветеринарски факултет. Добрашиновић Милоје је по дипломирању на факултету, ступио у редове НОП и био један од вијећника другог засиједања АВНОЈ. Оснивач је и дугогодишњи директор гимназије у Бијелом Пољу, која се назива његовим именом.

            Једна од првих сеоских библиотека никла је у Горњем Заостру под називом „Света Петка“. Мучили су се становници Села да је обогате књижним фондом. Обраћали су се за помоћ на разне стране, па и војсци. О томе свједочи документ којег прилажемо.Дуг би био списак високообразованих људи из Заостра који су дипломирали на разним факултетима, послије Другог свјетског рата, па ћемо поменути неке од првих дипломаца: Добрашиновић Милан, Вуковићи: Милоје и Милован, Поповић Васо, Богавац Драгић, Бисмиљак Димитрије, Нишавић Божидар, Шћекићи: Станко, Мирољуб, Миладин и Вукадин и многи други. Из великог броја факултетски образованих Заострана, стасаше и први доктори наука: Поповић Бајов Вук, Шћекић Драгољубов Велимир, био је најмлађи доктор наука у СФРЈ у том времену и Шћекић Војов Вучина.

 

 

            Значајан је број Заострана који су обављали одговорне државне и друштвене послове, између осталих: Радисав Новов Шћекић, након завршене високе школе, дуго времена је био директор Службе друштвеног књиговодства и Народне банке у Иванграду. Бјелић Новак је, поред осталих одговорних послова, једно вријеме био генерални директор Комбината „Трепча“ у Косовској Митровици. Обрадовић Миливоје је након дипломирања на Филозофском факултету у Љубљани радио у Секретаријату за информације Словеније, затим у истом органу Црне Горе. Специјализирао је журналистику у Француској и САД. Радио је као новинар листа „Побједа“ и Радио телевизије Титоград, затим спољно-политички коментатор РТВ, главни и одговорни уредник и директор Телевизије Црне Горе. Четири године је радио у Савезном министарству Југославије као помоћник, а затим као замјеник Савезног министра за информације, након чега је именован за генералног директора „Међународне политике“ у Београду. Учесник је бројних међународних конгреса новинарства и конференција мировних покрета. Своје радове објављивао је у бројним домаћим и страним листовима и часописима.

            Професор др Шћекић Вучина је познато име Социјалистичке Југославије и шире. Дуго је радио у Институту за кардиологију у Сремској Каменици. Немјерљив је његов допринос у примјени научних сазнања из области медицине, као и уношења сопствених иновација у лијечењу пацијената. Бројни су његови научни радови објављени у домаћој и страној стручној литератури који су дали значајан допринос у области медицине. Израстао је у врхунског хуманисту и народног љекара.

            На понос Заострана и ширег подручја, из ове средине, израстао је познати и афирмисани књижевник, Благоје Нишавић, пјесник, прозни писац, есејиста и књижевни критичар. Посебно познат по његовим сонетима, сонетном вијенцу. Велики број његових радова говоре о Заостру, о очевој кући, кључевима очеве куће, земљи, о Урошевици. Све то и бројни други мотиви саткани су у око двадесетак збирки његових пјесама и прозних радова.