ДОЊА РЖАНИЦА СЕЛО КОД БЕРАНА

ДОЊА РЖАНИЦА

Морална осјећања, обавеза и снага утисака који још трају, обавезују ме да оставим један исјечак из моно-графије села Доња Ржаница, као свједочанство напора и самопријегора у једном не тако малом временском посли-јератном периоду од 1945. године, па на даље. Писати хронику села, значи суочити се са напорним, свеобухват-ним послом, што, по природи ствари, припада историча-рима. Међутим, да прибиљежим на овај начин неке зна-чајне догађаје из живота Доње Ржанице, обавезивала ме  лична активност, и активност бројних грађана, који су у  послијератном периоду дали дио себе на обнови села и изградњи порушене домовине. Желио сам да свеобухватно прибиљежим догођаје везане за  развитак села од 1945. године, па до данашњих дана, али то сигурно није-сам успио хронолошки да уредим. Но, у  Доњој  Ржаници је увијек било људи, а на-рочито данас, који располажу огромном интелектуалном и стручном снагом, и који имају моралну и људску обавезу да напишу цјеловиту монографију нашег села. Надам се да ће им у томе бар донекле помоћи и ове моје забиљешке. То је мој скромни допринос напорима људи Доње Ржанице, који су чињели велике подухва-те који се морају цијенити и врједновати. Тим прије, јер су ти људи својом заједништвом побјеђивали бројне невоље и били на висини постављених задатака онако како и приличи народу овога краја. Они су на достојанствен начин отворили путеве који воде у боље сјутра.

  Кроз Доњу Ржаницу протиче Калударска ријека, чије је извориште смјеш-тено  испод планинâ Цмиљевице и Мургаша.  Око те ријеке  у прошлости су жи-вјела различита племена, о чему и данас свједоче поједини остаци из тог доба, као што су гробови, пећине и томе слично. Предања, ископине и други остаци јасно говоре да је негдје на мјесту званом Тумбарица било прво насеље, а поједине приче указују да је у том реону скривено баснословно благо.

Интересантно је напоменути да је, по свим претпоставкама, братство Конић  прво населило Доњу Ржаницу. Касније су долазила и друга братства са различитим  обичајима и навикама. Међутим, у датим тренуцима њихове заједничке патње, туге и радости, су се спајале у једну јединствену цјелину. Изузетак је била новија исто-рија, која обухвата период од  1941. – 1945. године, када је у познатим дешавањима било доста међусобних обрачуна. Но, искрено се надам да се таква времена никада више неће поновити, јер је поносни народ овога краја, побјеђујући слабости, понос-но пркосио  сваком завојевачу. Тако никада нико у срцима бројних грађана није мо-гао убити оно што је људско.  Зато је дугачак списак свих оних који су кроз исто-рију храбро са пушком у руци хитали ка слободи. Међу њима није мали број оних чије су груди красиле и красе најсветлија јуначка одликовања, Крађорђеве звијезде, златно ордење Обилића, ордење народних хероја, споменицâ и других бројних одликовања. Поред ових узвишених часних и херојских одликовања, у рукама бројних и храбрих ратника на многим бојиштима, гдје се лила јуначка крв, виориле су се заставе слободе.

На подручју села Д.Ржаница, гдје  живи 224 домаћинства, налазе се брат-ства: Аковићи, Асовићи, Бакићи, Гудовићи, Божовићи, Бабићи, Бојовићи, Бутрићи, Голубићи, Глоговци, Девићи, Дабетићи, Дуловићи, Делетићи, Ђиновићи, Ђукићи, Живаљевићи, Зечевићи, Јолићи, Јелићи, Јукићи, Коматине, Кастартовићи, Конићи, Лакушићи, Лутовци, Марсенићи, Мартићи, Милошевићи, Митровићи, Новаковићи, Обрадовићи, Пантовићи, Пешићи, Пушићи, Петрићи, Рачићи, Радованићи, Рале-вићи, Радованићи, Томовићи, Филиповићи, Чукићи, Чејовићи, Шошкићи, Вулеви-ћи, Голубовићи и Кљајићи...

            На овом подручју, не смао у прошлости већ и у новијој историји, одиграли су се значајни историјски догађаји. Ти догођаји би требало да имају достојна оби-љежја, ради вјечног помена  борбе и страдања људи овог села.

Године 1912. у селу Доња Ржаница од стране непријатеља, над женама и дје-цом причињен је страшни масакр који је зпрепастио свјетску јавност. Чуо сам приче неких савременика тога времена да је књаз Никола објављујући рат Турској у својој посланици  рекао и следеће: „Покоља Турака над мојом рођеном фамили-јом у селу Доња Ражница натјерао ме је да извадим мач из корица и уперим га против Султана“. Можда су ово историјске нетачности, али као такве оне су се препричавале са кољена на кољено.

Не само у прошлости, већ и у периоду 1941.-1945. на овом подручју оди-гравале су се крваве драме, моге страхоте и ужаси над људима и њиховом имови-ном. Све то не смије и не би требало бацити у заборав.

                  (Изводи из писане заоставштине Петра Чукића (1909-1999),

                     из друге половине 20 вијека, која до сада није штампана)