ДАРКО ЈОВОВИЋ ''ТМУШИЋЕ СЕЛО КОД БЕРАНА ''
ТМУШИЋЕ СЕЛО КОД БЕРАНА
Примјер села Тмушиће, које заједно са селима Маште, Драгосава, Бабино, Горажде и Заграђе чини мјесну заједницу Полица у потпуности посвједочава тврдње да појединим подручјима у беранској општини пријети бијела куга. Тим прије, јер расположиви подаци говоре да број становника у овом питомом мјесту распрострањеном дуж предивних падина и пропланака, из године у годину драстично опада. Тмушиће је прије неколико деценија бројало четрдесетак домаћинстава, која су, бавећи се сточарством и пољопривредом, обезбјеђивала пристојну егзистенцију. Данас у овом мјесту има свега пет кућа у којима неко живи током цијеле године. Да се живот у Тмушићу заиста полaко гаси увјериће се свако ко се упути ка том мјесту, јер ће га дочекати нетакнута природа и бројне затворене куће чија врата одавно стоје закључана. Уз то, мораће, и поред традиционалног гостопримства поносних горштака, добро да се намучи да би дошао до неког саговорника, јер су се људи последњих деценија одселили за Беране, као и у неке друге градове широм Црне Горе и бивше Југославије. Неки од њих се само љети врате завичају, обиђе своја имања и евоцирају успомене на вријеме кад је свака кућа испод Оштре јеле бројала по десетак чланова.
Путника намјерника у Тмушићу дочекаће и остаци срушене школске зграде која је некада бројала и до педесетак ученика. Школа је затворена осамдесетих година прошлог вијека, упамћена по ђацима који су, научивши у њој прва слова, касније постојали врсни интелектуалци и људи за свако поштовање. Путник ће запазити да у Тмушићу више нема ни бројних стада оваца и да је већина некадашњих ораница претворена у ливаде. Ријетки мјештани наводе да су слаба путна инфраструктура, неадекватно одржавање саобраћајница у зимском периоду и небрига друштва у цјелини узроковали све израженију миграцију становништва из овог села у којем су заступљена братства Ђуришићи, Тмушићи, Јеврићи, Трифуновићи и Лакићевићи. Кажу да је селом загосподарила тишина иако се налази на свега три километра од магистралног пута који од Берана води према Рожајама.
''Некад је село било пуно народа, зато се и лако функционисало, иако су сњегови знали да нападају по два метра. Људи би организовано пробијали пртине и чистили путеве. Сад је све другачије, нема ко коме „добар дан“ да назове, а не да предузима неке веће акције. Чим падне снијег село бива практично одсјечено од градског језгра, јер се саобраћајнице у зимском периоду слабо одржавају. Уз то, галвни путеви кроз село, и поред бројних обећања, остали су неасфалтирани. Што је најгоре село муку мучи са водоснадбијевањем, јер је Тмушиће оскудно са водом. Но, и поред тога, ни након дванаест година не назире се завршетак изградња водовода за поличка села. Такође, и електромрежа се налази у лошем стању, тако да сви ови проблеми заједно иде на руку израженој миграцији становништва'' - наводи Љубо Ђуришић, који је са супругом и два сина остао да живи у Тмушићу.
Наглашава да друштво у цјелини није урадило ништа да заустави нагли одлив становништва из поличких села.
''Тмушиће је некад било село узорник домаћина, који су у својим торовима држали велике буљуке стоке. Свака стопа земље се ручно обрађивала. Једноставно овдје се живјело од рада, јер су људи схватали да је то једини начин опстанка. И живјело се добро, иако је у свакој кући бивало доста дјеце. Из дана у дан се ишло напријед. Међутим, одједном, прије неколико деценија, народ је почео да одлази у неке срећније крајеве, а друштво у цјелини није предузимало никакве мјере да заустави нагли одлив становништва. Свједок сам како се из године у године затварала једна по једна кућа и како су само они наупорнији остајали у мјесту свог рођења. Зато данас Тмушиће полако нестаје са мапе живих, јер старачка домаћинства одумиру, а и то мало момака, колико видим, нема намјеру да се жене'' – наводи Ђуришић који је са супругом и два сина остао да живи у Тмушићу.
У Тмушићу смо затекли и Радомана Ђуришића који је још као дијете напустио родно село и са родитељима отишао да живи у Беране. Каже да повремено дође да обиђе завичај и да га туга хвата кад наиђе на затворене куће у мјесту свог рођења.
''Годинама смо слушали причу да ће Тмушиће добити модеран асфалтни пут и да ће се на адекватан начин ријешити питање водоснадбијевања. Али, од тога није било ништа, тако да је у датим околностима тешко организовати неки нормалан живот. Да су којим случајем реализовани најављени пројекти данас Тмушиће не би било пусто. Ја бих се први вратио овдје и са уживањем обрађивао земљу мојих предака. Овако остаје ми да живим у Беранама и да се молим Богу да ће за моје Тмушиће доћи бољи дани'' – закључио је Ђуришић.
Тмушићани су недавно започели изградњу капеле, истичући да се оправдано плаше да долази вријеме кад у овом селу неће имати ко кога да сахрани.
''Некад смо се окупљали на весеља, а сад, нажалост, једино кад су сахране. Тако смо од сопствених средстава кренули да градимо капелу, иако се све више Тмушићана сахрањује у граду. Знам неке моје комшије који су, подижући отпремнину од двије хиљаде еура, одмах отишли да купе гробна мјеста на градском гробљу у Беранама. Ја сам им у шали говорио да би било боље да су се вратили завичају и бесплатно узели гробна мјеста на гробљу у Тмушићу, а те паре искористили за куповину крава'' – наводи Љубо.
Умјесто пјесме чује се завијање вукова
Мјештани подсјећају да су се некада на заравни изнад Тмушића одржавали традиционални сабори и да се све орило од момачке и дјевојачке пјесме.
''Овдје на Голом брду одржавали су се познати сабори. Ту су се састајали људи из околних мјеста, дружили и склапали пријатељства. Ту су се кретала весела кола и уговарали бракови. Нажалосрт, данас од тога нема ништа, јер се омладина одселила у градове. Тако су сабори постали прошлост, а умјесто пјесме и веселих говора на Голом брду може да се чује једино завијање вукова'' – наводе ријетки мјештани Тмушића.
Дарко Јововић