Комови

КОМОВИ

Васојевићки Олимп - Комови - Ренесански пјесник Петрарка се 1337. године попео на 1920 метар виоску Мон Ванту, од тада планине су постале занимљиве и обичном свету. Када се попне на врх планине и сагледа велика пространства испод ногу човек осети појачану дозу самопоштовања. Његош је рекао да онај ко на брду ак’ и мало стоји више види но онај под брдом, а Мојсије је на гори Синајској имао и сусрет са Богом. У планинама има нешто опојно, величанствено, узвишено и узбудљиво. Ко се једном упути пут облака тешко га напушта. То је случај са Комовима. Јегор Петрович Коваљевски походио је Комове 1833. године и, одушевљен “погледом са висине”, написао и објавио у Санкт Петербургу књигу “Ком—цар планина”, 1841. године. Посматрајући ширу околину, са врха Васојевићког Кома, Коваљевски одушевљено истиче да се на западној страни назире “плавкаста линија Јадранског мора”, а да је боље “видљиво Скадарско језеро”. Он сматра да је Дурмитор “једина планина која има част такмичити се са Комом”. У народу се каже: “Ком је Олимп за Васојевиће, Дурмитор за Дробњаке, а Ловћен за све Црногорце”. Комови се налазе на истоку Црне Горе у непосредној близини границе са Албанијом. Од Андријевице је могуће колима до висоравни Штавна на висини 1800 метара. Изнад Штавне се уздижу два величанствена врха: Васојевића Ком висок 2460 метара и нешто виши Кучки Ком са 2487 метара. Циљ планинара и не само планинара је Васојевића Ком, јер је ближи и лакши за успон. У подножју Комова, на Царинама (на кучкој страни) и Маргарити и Штавној (на васојевићкој територији) вјековима су саборовали Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Морачани и Ровчани. Стизали су овамо Пипери и Бјелопавловићи. Договарани су заједнички “удари на Турке”, кад год “сине муња од Кома к Ловћену”. До Комова се може стићи такође колима уз Опасаницу до самих Царина. Но, ко хоће да доживи чаролије и љепоту Комова препоручује се динамичнији, мало спартанскији и јефтинији успон—пјешице. О љепотама Комова и катунима много је писано и речено те се ја не усуђујем да пишем како не бих повриједио “Васојевићки Олимп”. Дођите и дружите се са Комовима ако хоћете да осјетите “земаљски рај”. Доживећете Смарагд у каменом загрљају, птичји цвркут из глуве шуме, крупне и сочне малине и боровнице, хладне воде која може да се пије толико да жеђ не утолите, да грло не заболи а да се рука смрзне... Комови су бескрајно чисти. За њеном чистоћом не треба трагати. Чист је извор. Чист је планински снијег. Чист је увео лист. Чист је камен. Чиста свака травка, свака грана, сваки лишај, печурка, боровњак. Чист је и трули пањ. У планини је вјечна борба човјека са природом. Леђа нијесу никада без бремена: било да се носе дрва, било да се вуче сијено, било да се начупа руковет траве између камења, било да се носе дрва или набране боровнице или печурке, било да се издиже из села у планину, или здиже са планине. Најтеже је зими кад падну велики снјегови. Онда се стављају крпље на ноге. Влажан снијег пријања за крпље. Као кажњеник окован ланцима, човјек тешким ходом вуче ноге и прави пртину. Колико сам пута слушао савјете: “Учи, синко, немој овде да останеш, да се патиш читавог живота. Погледај добро какви смо паћеници. Омча од уривка око врата, бреме на леђима, крпље на ногама. Зими мокар, а љети жедан. Са мало радосних дана и са много недаћа. Са безброј жеља и нада од којих се тек по гдјекоје остваре. Са мало топлине и нежности, да је суровост у срцу велика и тешка као што су велике и тешке ове стијене”. А ја сам се ипак сваке године враћао (Комовима— планини). Она притиска, меље, дроби, а опет нешто неодољиво вуче њој, као чаробница која те опчинила неким никада допричаним и до краја схваћеним причама. Чудна је борба коју човјек води са планином. Можда је љепота у тој борби. Раскошност планине скрива сиромаштво људи. Човјек мора да отима сваки дан живота од природе. Планина је јогунаста, плашљива, са оштрим зубима, муњама и громовима, вјетровима и маглама. Љети се човјек пита: гдје је сакрила изворе, где су понори са водом, шта се крије у дубоким јамама из којих за вријеме највећих вр ућ ина запљ уск уј е хладан ваздух. Планина се отима, брани и у тој борби узима животе. Борећи се пушта громове, одроњава стијене, преврће стабла, котрља сњежне лавине— усове, хушка змије отровнице, гони смукове кроз стада оваца, пушта орлове на јагњад. На планинску траву доводи јата скакаваца. На њиве уочи жетве сипа град или просипа кишу која данима не престаје, а онда у јесен порани са сланом. Па ипак то је величанствена борба....

Миљан Зечевић,ГЛАС ВАСОЈЕВИЋА,број 11 2002.