MИЛАН НОВОВИЋ ''ГОРЊА РЖАНИЦА КОД ПЛАВА''

Милан Максимов Нововић

ГОРЊА РЖАНИЦА 

Географско-историјске карактеристике

  На десној обали Лима, између Велике и Машнице, загрљено високим планинама смјестило се село Горња Ржаница. На терасам изнад Лима, у неколико нивоа, налазе се засеоци Село, Поље и Пљанчори, а даље уз долину Ржаничке ријеке засеок Ријеке. С лијеве стране ријеке уздиже се велико и плећато брдо Куњ и на његовим странама засеоци Пљате и Сурдуп. Супротно од њега брдо испод Жарског крша и на његовим падинама засеоци Бргљаца, Ђола и Фиришта и између, на падинама Штита, Брегштита.

  Село је питомо, родно и лијепо, на њему природа није штедјела. Дала му је равнице, лугове и оранице, ливаде и пашњаке, бројне изворе и бистре потоке, ријеке, шуме и високе планине, Дала му је љепоту која не пролази, она траје, плијени и мами. Изнад села дижу се високе планине Сјекирица и Штит (Приједолска глава 2003 м надморске висине) одакле пуца поглед на све стране, као нигдје друго, доле село као на длану, на долину Лима, на горостасни Виситор и Голеш, на масивни врх Кома, на Плавско језеро, Проклртије и Богићевицу изнад њега, Чакор, Мокру, Шекулар и све до Берана.

  Ржаничка ријека силази испод Сјекирице и Штита, а њен ток сачињавају неколико притока са стрмим падом. У горњем току ријеке, испод ушћа Фиришког потока била је изграђена од тесаног камена устава - бент, и једна ниже, за једно 500 метара низводно, ради заштите од ерозије и продубљења корита ријеке.

  На том дијелу, испод горње уставе, постојала је од 70-тих година прошлог вијека редовничка вођеница браства Нововића, а нешто ниже вођеница браства Ивановића. Данас од тих млинова нажалист остале су само зидине урасле у лозар и шибље. У горњем дијелу ријеке, испод ушћа потока који долази од Репишта и Стаје Радулеве је Вујошевића, а испод ових старих млинова има један млин Јокића који је новијег датума и данас ради.

  Најстарију писани трагови о селу Ржаница, средњи вијек, налазе се у првој хрисовуљи манастира Дечани за вријеме подизања манастира 1330. године. Српски краљ Стефан Урош дечански, син краља Милутина, отац цара Душана дао је велике даровнице манастиру. Ржаница, као метох манастира Дечани, налази се на карти Дечанског властелинства са регистром мјеста под редним бројем 64. У хрисовуљи, гдје се говори о међама Ржанице и Велике, стоји записано и ово:

" Међе Велике с Ржаницом: у Петкову црку код Бјелошева брега у брдо, и како се камен котрља у Велику и Ржаницу, уз брдо уз планину Драгојла, до Светосавског хрисовуља и до гвозда, у грохот код носа Салче гладе..."

  Остаци Петкове цркве налазе се на имању испред куће Пера и Павла Савовог Нововића у засеоку Поље. Приликом копања бунара (од којег се одустало) ископани суу трагови фресака и други остаци Петкове цркве која се помиње у хрисовуљи манастира Дечани. Наспрам ње, преко Лика, код моста у Пепиће постојала је још једна Петрова црква. Од црквишта Петкове цркве у Пољу, на једно 200 метара идући путем према Велици, па све до Коштана, с обе стране пута и данас постоје пстаци великог гробља, понека плочаста и накренута узглавница са урезаним крстом на њој.

  Попис области Бранковића 1544. г. и турски попис 1485. г., пописни дефтер Скадарског Санџака од 1582/83. г. указује да су простори Горњег Полимља, а самим тим и Ржанице, били густо насељени, углавном српским православним становништвом. По попису из 1614. г. которског племића и путописца Маријана Болице, Ржаница је имала 67 домова и 148 војника, била је једно од највећих православних села у то вријеме.

  Сеобом Срба под патријарсима Чарнојевићима крајем 17. и почетком 18. вијека, због сложених и тешких услова живота и великог притиска отоманског освајача ови поростори су остали ненасељени и потпуно празни. Из црногорских брда и сјеверне Албаније између двије сеобе, и непосредно послије друге почињу поново да се насељавају православна братства на овим просторима.

  У Горњу Ржаницу најприје долазе Оташевићи, а одмах иза њих из Братоножића Нововићи. Из Албаније (Пљона)  Пљанчори, а нешто касније насељено је братство Лаловићи са Јаблана, па остала братства, тако да их је било уочи Другог светског рата око 18.

  Ржаница је дуго времена била под турском влашћу. Одлуком великих сила на Берлинском конгресу 1878. године Ржаница је припала Црниј Гори, али је касније отпором Албанске лиге и поразом војске Марка Миљанова на Новшићу и даље остала под турском влашћу све до 1912. године.

  Ржаница је увијек била једно од највећих села у горњем Полимљу.

  Ево како Андрија Јовићевић (књига "Плавогусињска област - Полимње, Велика и Шекулар", срт 463) описује величину насеља и племена која насељавају Горњу Ржаницу, стање 1914. године.

  У Горњој Ржаници су: Нововићу (14), Оташевићи (13), Лаловићи (5), Ђуричани (1), Рајковићи (1), Вујошевићи (1), Дракуловићи (2), Живаљевићи (3), Ивановићи (4), Јокићи (1), Кучи (1), Поповићи (1), Попадићи (1) Петровићи (1), Раденовићи (4), Стешевићи (1), Томовићи (2), Филиповићи (1), Худовићи (7), Вукотићи (1) и Гојковићи (1) , православна братства са 66 домова и мухамеданска : Лековићи (1), Тахировићи (1), Шабовићи (3) и Ђељовићи са (8) домова. Свега у Горњој Ржаници има 74 куће.

  Током Другог свјетског рата 1941-1945. године село Горња Ржаница са непосредним окружењем припало је квинслишкој Албанији. Село је имало велике жртве у људству, више пута је паљено, а становништво изложено страшној тортури и ликвидацијама, о чему  ће даље бити ријечи у прилозима ове књиге. 

  Данас у Горњој Ржаници има доста оронулих и затворених домова. Развојем индустрије и туризма послије Другог светског рата, младо становништво одлазило је у школе и запошљавало се у Подгорици, приморским градовима и другим мјестима сада већ бивше Југославије, а добрим дијелом у Београду и широм Србије. Млади људи су тамо остајали на пословима, стварали услове живота и формирали породице.Стихијне миграције одводиле су радно најспособнији и биолошки најпродуктивнији дио  становништва, што се одразило на добну и полну структуру и наталитет. Та миграција младог  становништва допринијела је смањењу броја становника и да у селу остане углавном старо становништво, као последица недовољног чињења, односно нечињења на унапређењу и ревитализацији села и читавиг краја. Остало је доста затворених домова, затрављених кућних прагова, напуштене и необрађене земље, која је у прошлим временима била, уз сточарство и пчеларство, главни извор прихода бројних породичних задруга.

   Последња ратна збивања на Косову и Метохији 1999. године нијесу мимоишла ни Горњу Ржаницу. Тај рат је допринео још већем пропадању села. Покидане су саобраћајне, привредне и етничке везе са Косовом и Метохијом. Приликом стравичног и дивљачког НАТО бомбардовања Мурине, гдје је било жртава дјеце и одраслих, бомбардована је Горња Ржаница гдје није било никаквих стратешких и војних циљева.

Одломак из књиге Милана  Нoвовића

''Нововићи у Горњој Ржаници кроз времена''