AНДРИЈЕВИЦА

Пише Давид Лалић

О АНДРИЈЕВИЦИ

Ово мјесто назваше Андријевица по Мирославовом сину Андрији Немањићу, који сагради 1250. године манастир (Намастир) на Доброј Ријеци (Злоречици) на Грацу (Градац) Божиће, гдје је једно вријеме и столовао, а послије њега ово је стално мјесто Војводе Васојевић Стева, који је са Граца кренуо са својим челницима, Васојевићима низ Лим према Сјеници, а потом према Новом Пазару, долином Ибра на Косово 1389. године. О томе постоје записи као и градњи манастира у Комској жупи на Дебреци (Доброј Ријеци).“

 Основне тачке ове административно – феудалне јединице биле су долина Добре Ријеке, Гусиње, Ком планина, Медун, како пише у Дечанској хрисовуљи. Ту су била раскршћа, путеви, ту је настао и град Градац (Божиће). У близини овог града налази се Соколовина (данас Пода преко Злоречице).

Велики кнез Мирослав, брат Немањин владао је Хумом 1190-1199, а овај простор Комске жупе предао је на управљање сину Андрији, почетком тринаестог вијека. На Грацу је Андрија подигао манастир, прелијепу цркву која се огледала у водама Злоречице. Запис казује: „Подиже манастир Андрија, син Мирославов Немањић и довољно ученика сабра“. Поред записа и Дечанске повеље, постоје и сјећања о градњи Манастира на Доброј Ријеци. Једно је знано: Да је овај манастир био на раскрсници путева који су пролазили од Дубровника, Котора, Скадра преко Комова према Пећкој Патријаршији, Дечанима, Урошевцу, Призрену, Скопљу, Софији... Манастир је у то доба био жариште културних збивања, као и град Градац. Писане су књиге, радиле школе. У доба Немањића, некадашње ријечне долине (Склавиније) претворене су у властелинска црквена имања.^[1] Ова као и друга  мјеста помињу се у Дечанској хрисовуљи из 1220. и 1230. године, и у Дубровачким архивима. 

Андријевица 1900. године

Сем путева који се стичу у Градац (манастир) постојали су и рудници, Сребрнице (Коњуси), њиве са пасиштима и сјенокосима (Добра Ријека), Сјеножета, те манастир Чечево у Кошутићима у који су долазили кнезови и деспоти, светитељи, трговци. На Дебрецу (Дебреца – долина) владао је мир како стоји у Дечанској христовуљи, јер је Андрија Немањић тада на врхунцу моћи, када је практично био утврђен култ Немање и Саве, родоначелника династије и оснивача самосталне цркве. Манастир је подигнут по узору рашко – моравске школе, и био је под управом Високих Дечана, као и сва Комска Жупа, о чему казује Дечанска повеља, овај простор припадао је Дечанском метеху. Из тог периода остали су писани документи „Зборник попа Драгоља“ и запис из 1349. године уписан у манастиру Чечево, којег је сачинио Смиљ Дабижов, звани Василије.

За вријеме Немањића Комска и Плавска жупа биле су густо насељене. О томе најбоље говори Дечанска повеља (христовуља из 1330-1331. године Стефана Уроша III, краља Србије 1321 – 1331 године). Дечанско властелинство из Хиландарске, било је највећи манастирски посјед средњовјековне Србије, захватајући Плавску и Комску жупу, односно данашње Васојевиће, Метохију и предио Алтин на јужним падинама Проклетија, углавном дубоко у данашњој Албанији (спискови у Албанији говоре о 89 села).

Манастир Градац запаљен је према неким изворима 1454. године. Те године запаљени су и опљачкани скоро сви манастири у долини Лима када се послије Турака јавља јак продор Климената на наше просторе. За Комску Жупу и манастир долазе тешка времена.

1765. године послије велике најезде Фериман паше и његове разуре на Доброј Ријеци поп Катана Ковачевић је обновио манастир на Доброј Ријеци од боровине који ће Турци поново спржити и разрушити.

Пслије смрти Андријине мјесто гдје је био манастир назваше по Андрији Мирославовом, Андријевица.

Изградњом саборне цркве на Радуновцу (Књажевцу) 1884. године, која је посвећена Арханхелу Михаилу крсној слави Васојевића, почиње нови живот и организовање народа на Доброј Ријеци (Злоречици).

Године 1858. Војвода Миљан Вуков Вешовић у Андријевици успоставља власт седам капетана тако да Андријевица постаје главно сједиште племена Васојевића, и Васојевиће проглашава саставним дијелом Црне Горе. Тада Турска шаље озлоглашеног Хусеин пашу на Андријевицу са околином која 1862. године бива до темеља спаљена, али не и поробљена. Убрзо послије тога поново постаје сједиште, мала васојевићка „пријестоница“ која ће одиграти значајну улогу у даљем ослобађању црногорских крајева и дијела Србије.

Од 1878. године Андријевица постаје главно политичко језгро за читаву сјеверну Црну Гору. Живот и развој Андријевице бива усмјерен и прекинут током балканских и Првог свјетског рата, да би тек послије ослобођења од Аустроугарске окупације, настао њен значајан развој.

Завршетком Првог свјетског рата Андријевица је најприје била окружно мјесто за четири среза: Андријевички, Краљски, Љеворечки и Плавско – Гусињски.

Укидањем округа 1921. године она постаје среско мјесто за све поменуте срезове. У Андријевици је било средиште среза и послије завршетка Другог свјетског рата, све до 1951. године захватајући Лијеву Ријеку, Матешево, Баре Краљске, Плавско – Гусињску Котлину, Требачко – Шекуларску Општину.

Најзапаженији успон доживљава између два свјетска рата, када постаје главни административно – управни, привредни, културни и образовни центар сјевероисточног дијела Црне Горе.

Народна Република Црна Гора, Законом о основама друштвеног и политичког уређења од 22. јула 1957. године укида срезове, као административне јединице и од 1. јануара 1958. године Андријевица постаје Општина, до доношења новог Закона о подјели Народне Републике Црне Горе на општине, 15. априла 1960. године, када је изгубила и статус општине, њена територија подијељена је и уступљена сусједним комунама, а све административно - управне функције, привредни, образовни и културни субјекти прикључени Беранској општини.   

Скупштина Републике Црне Горе је тридесет година од укидања општине Андријевица, доношењем измјена и допуна Закона о територијалној подјели Црне Горе на општине, вратила статус општине Андријевици, па је 1991. године поново формирана општинска скупштина и њени извршни органи власти.

Општина Андријевица захвата простор од 340 км², припада сјевероисточном дијелу Црне Горе, окружена је високим планинама, Комовима, Бјеласицом и Проклетијама и са сусједном Албанијом има границу дугу 25 км. Располаже значајним привредним богаствима, туристичким и хидропотенцијалима, Лима, Злоречице, Кутске ријеке, Перућице, Краљштице и Требачке ријеке.

Према подацима из задњег пописа, од 2011. године, насељена је са 5 071 становника распоређених у 24 насеља организованих у 16 мјесних заједница и спада у ред неразвијених општина.