РЕПУБЛИКА СРПСКА (1)

Пише Зоран Вулевић           

.                                     

РЕПУБЛИКА СРПСКА

            Априла 1992. године из БиХ су стизале застрашујуће вијести: почео је рат између муслимана и Срба. Алија Изетбеговић је са својим ''зеленим береткама'' покренуо џихад за ''независну и цјеловиту БиХ''. Згазио је српски предлог о федерацији и конфедерацији три конститутивна народа. Лорд Карингтон, америчке и европске дипломате подржале су тај наум. ''Зелене беретке'' нападају касарне ЈНА, врше масовни покољ Срба, пале српска села и станишта. Хрватске усташе се придружују новом историјском покушају, те заједно са муслиманима устају на освету против Срба. Нијесу почетници, имају врхунска знања и вјештине у том послу, историјски легитимисаним у Јасеновцу и Јастребарском... Да ли су Срби могли да се добровољно сагласе са новим самоуништењем? Нијесу. Као жртве оба свјетска рата овога пута су се самоорганизовали, да не дозволе поновљени егзодус. Устају да се одбране, да без подршке свијета и у огњу крвавог рата одбране своје домове и своју земљу. Тако настаде Република Српска.

            Овако би могла да почне модерна бајка... Будући поклоници историје, у зависности од личних афинитета и амбиција, тражиће много појединости и детаља којима ће употпунити представу о задатој теми, а наша намјера је скромнијег захвата – да понуди незаобилазне чињенице на основу којих бисмо с поуздањем могли да донесемо ваљани закључак, да је Република Српска највећи резултат српске ослободилачке борбе новијег доба. Историјски климес, међународне имликације из којих проистичу непојамне несразмјере у бројности и снази српских противника дају овој борби ореол историјске. Покушајмо хронолошки да побројимо маркантне чињенице којима ћемо претходно изречено и потврдити.

            У мају 1992. у Тузли (вјеровало се до тада, ''југословенском граду'') муслимани су убили и ранили најмање 300 војника, а 28. маја исте године у Сарајеву, у улици Васе Мискина, експлозија гранате је измасакрирала жене, мушкарце и дјецу, који су пред пекаром стајали у реду за хљеб. Свјетски медији саблажњавају конзументе својих вијести о ''грозоти српске свирепости''. Много година касније непобитно ће се утврдити да је то Алијиних руку дјело, али ''међународна заједница'' већ реагује: 30. маја 1992. године СБ УН усваја одлуку о ''санкцијама против агресора'' – Србије и Црне Горе односне СРЈ. Иако стварност крајње противурјечи ''истини'' о рату, међународни спонзори агилно настављају са ''одговорним радом''. Предсједник САД Буш тражи излолацију Србије, подгријава Албанце на КиМ и мањине у Војводини. Маргарет Тачер тражи хитно наоружавање муслимана из ''хуманих разлога''. Рат у БиХ се интернационализује у име ''мира'', ''демократије'' и ''људских права''. Постаје неизбјежна војна НАТО интервенција. Коначно, 14. августа 1992. СБ УН одобрава употребу војне силе са образложењем о неопходности ''заштите хуманитарних конвоја''. То је био почетак за одлуку о војној НАТО интервенцији у БиХ. Но, претходно ваља тешку политичку кризу рјешавати ''преговорима'': спремљена је Међународна конференција о Југославији у Лондону, која ће почети 26. августа 1992. године.

            Током 1991. и 1992. године  муслимани и Хрвати прогоне и убијају Србе. СРЈ и војска ЈНА не бране Србе од усташког покоља, не чине то ни представници ''међународне заједнице'', већ у духу прокламованог Новог свјетског поретка устају да прононсирану ''балканизацију'' смире – међународним санкцијама и војном интервенцијом. Делегација СРЈ са предсједником Добрицом Ћосићем, члановима Миланом Панићем, Слободаном Милошевићем, Момиром Булатовићем, Владиславом Јовановићем и Оскаром Ковачом, те савјетницима Светозаром Стојановићем и Теодором Олићем, брани интересе своје земље, али је коначни резултат конференције био – СРЈ је агресор на Хрватску и БиХ! Окончање рата у БиХ није конципирано у федерацији три конститутивна народа, већ у унитарној држави издијељеној на административне кантоне. Добрица Ћосић је оставио свједочанство о духу ове ''мировне'' конференције: ''Био је то скуп светских силника и медиокритета, моћних бирократа тоталитарне демократије ''новог светског поретка'' и његових европских сателита. Ти министри су људи бесни на истину, право и правду, а Србе мрзе зато што им се супротстављају. Ниједна истинита и далековида политичка мисао није се чула из Европе и Америке у та два дана трајања Конференције о Југославији. Био је то призор тријумфалистичког западног прагматизма: по сваку цену издејствовати победу неистине, неправа и силе''. (Добрица Ћосић, ''Босански рат'', ''Службени гласник'', Београд, 2012.)

            ''Преговори'' се настављају. Од 8-15. новембра 1992. у Женеви се одвија разговор под руководством америчког дипломате Сајруса Венса (у име СБ и УН) и британског лорда Роберта Овена (представника Европске Заједнице) између лидера три етничке заједнице. Муслимане предводи Алија Изетбеговић, Хрвате Фрањо Туђман, а Србе делегација у саставу Радован Караџић, Момчило Крајишник, Никола Кољевић и Алекса Буха, наравно без резултата. (У незваничним разговорима ''у четири ока'' два предсједника, Фрањо Туђман и Добрица Ћосић, саглашавају се о стварању конфедерације три конститутивна народа, али како убиједити сународнике за реализовањем тог плана.) Већ 9. јануара 1993. предсједавајући Савјета министара ЕЗ, Данац Јенсен, доноси ултиматум ЕЗ: ако се не прихвати ''женевски споразум'' (који није ни склопљен!), издиктиран од стране САД и ЕЗ, СРЈ предстоји потпуна политичка и економска изолација. Ипак, ултиматум је одбијен. То је био знак да већ 16. јануара 1993. муслимани минобацачима бомбардују Бајину Башту и Перућац. Око Скелана се воде жестоке борбе, протјерују Србе преко Дрине. Ипак, папа Војтила критикује Европу што показује равнодушност према угроженим муслиманима и захтијева промптну војну интервенцију против Срба! Истог дана, бивши официр ЈНА и окрутни зликовац Насер Орић, масакрира у Скеланима више од 50 цивила. Европски ''хуманисти'' и америчке ''демократе'' то нијесу видјеле. Ни лондонски Би-Би-Си, ни њујоршки Си-Ен-Ен о томе не јављају ништа. А 10. марта 1993. француски предсједник Франсоа Митеран позива Слободана Милошевића у Париз да би му рекао да не признаје СРЈ! Руски министар Козирјев и руски предсједник Јељцин баве се курирском дипломатијом како би ставове западних дипломата умилније пренијели српским званичницима. ''Русија у последња два века није била немоћнија и безначајнија'', пише Добрица Ћосић у горепоменутој књизи.

            Дипломатска игра се наставља. Предсједник СРЈ Добрица Ћосић ће одржати запажен говор пред Комитетом за спољне послове и безбједност Европског парламента, 30. марта 1993., у коме је апеловао на ''неопходност увиђања истине о босанском рату, за шта Европа и Америка не показују заинтересованост''. Ипак, био је то први медијски пробој ''српске истине'' у свијет. Под запријећеним санкцијама Скупштина Републике Српске на сједници у Билећи, 4. априла 1993., одбија Венс-Овенов план и предложене мапе разграничења. СБ УН оштро осуђује Србе и спрема војну интервенцију. И, 12. априла 1993., авијација НАТО пакта креће у борбени задатак! О томе свједочи Добрица Ћосић: ''Злочинци! Најпре су нас њихови мас-медији претворили у убице и силеџије, онда су нам њихови службеници исцртали животни простор, ултимативно наредили Србима да живе у Алијиној и Туђмановој држави, затворили Србију и Црну Гору у концентрациони логор, запретили нам новим санкцијама и војном интервенцијом – све у име ''слободног демократског света'' Европе и Америке. (...) Да ли ће ти несрећни Срби из Крајине, издржати и ову офанзиву с небеса, да ли ће им се разгорети српски, крајишки и херцеговачки понос, пркос, инат, лудило, да истрају и против ове силе? По Караџићевој тврдњи, Срби им се неће предати. А какв ће бити исход тог српског херојства''?

            На Васкрс 1993., на приједлог Француске, уз уздржавање Русије и Кине, бивши нам ''савезници'', који су бомбардовали Београд на Васкрс 1944., Енглези и Американци, изнова честитају Србима празник усвајањем резолуције у СБ УН о пооштравању санкција против Србије и Црне Горе односно стварају потпуну изолацију СРЈ., која ступа на снагу 16. априла 1993. Сасређени притисак на Србе доводи до прихватања Венс-Овеновог ''мировног плана''. Али, након проглашења мира на Палама и ослободилачких плотуна испаљених у ту част, Алија Изетбеговић два дана након тога повлачи свој потпис са тог, тзв. Лисабонског споразума! О томе Ненад Кецмановић, универзитетски професор, пише: ''Најпре је Цимерман, уз имплицитно обећање да ће САД војно стати иза јединствене мулти-култи БиХ, натоциљао Изетбеговића да повуче параф са Лисабонског споразума и уђе у рат против Срба, а онда је овај сâм наставио против Хрвата и Абдићеве аутономије. Када се после три и пô године ратовања нашао пред капитулацијом, Холбрук му је у Дејтону гурнуо ''под нос'' мировни споразум – неповољнији од Лисабонског. Забезекнутог Алију је охрабрио да је то само привремено решење и да ће се САД касније побринути да Српска нестане. А пошто је у последњих десетак година актуелна власт у РС успела да заустави тај процес нестајања, Бошњаци су остали не само без унитарне БиХ, него и без свог ентитета – сведени на неколико кантона на 25% територије. Њихова последња нада да би се спољнополитичком интервенцијом могло нешто променити замрла је изборним поразом Хилари Клинтон. Отуда недавни очајнички војни поклич о петнаестодневном рату против Српске (генерал Сефер Халиловић) и уздање у помоћ Ал Каиде (академик Ибрахим Бушатлија)''.

            Од тог тренутка спирала насиља и сукоба се убрзава и умножава. 5. фебруара 1994. на сарајевској пијаци Маркале минама из бацача убијено је 68 и рањено око 100 људи. ''Злочин су учинили Срби'', пренијели су хорски свјетски медији, а опет ће се касније показати да је то био ''Алијин увод у наставак женевских преговора'', како је касније саркастично објашњавао професор Никола Кољевић. Али, предсједник САД Бил Клинтон био је ''истински потресен'' оваквим ''звјерствима Срба'' и, ганут, изјављује сада већ планетарно обзнањену лаж, на подсмијех свјетске јавности, не само Срба: ''Рат у Босни угрожава интересе Америке и вријеђа нашу част''!!! (У историјској непоновљивости и ненадмашивости ординарних лажи на свјетској политичкој сцени може му конкурисати само још генерални секретар УН и нобеловац Кофи Анан, који је у том непојамном историјском времену распрострањене и дозвољене сатанизације Срба, ауторитативно изјавио, у свједочењу о ''српским злочинима'', како је Србин убица приморао старца муслимана да једе џигерицу свог унука!!! Узгред, ту грозоту учинио је управо муслиман у масакру Срба. Све ово не бисмо знали да нијесмо слушали ''угледне'' свјетске медије!)

            Букнуо је варварски, грађански и вјерски рат. Јануара 1992. Патриотска лига је муслиманима обезбиједила око 100 000 пушака, митраљеза, бацача... 6. априла 1992. на Башчаршији муслимански фанатик убио је свата, младожењиног оца, Николу Гардовића. Из Хрватске преко Саве усташка ''постројба'' врши покољ у селу Сијаковац, што је имало великог одјека у ''међународној заједници'', која је истог дана послала признање за ''независну државу БиХ''! Очекивао се – расплет, да се босанска несрећа приведе крају. САД и Европа сачиниле су план о подјели БиХ: 49% Србима, 51% муслиманима и Хрватима у лабавој федерацији, са обећањем да Срби имају право на конфедерацију са СРЈ. То је био план Контакт групе, ЕУ, СБ УН и напуљског самита 7 најразвијенијих држава и Русије. Мора се прихватити, у супротном муслиманима се укида ембарго на увоз оружја, трупе УНПРОФОР-а се повлаче, а НАТО авијација започиње дејства. Ни у таквом апокалиптичком сценарију босански Срби не узмичу! Бил Клинтон испуњава дато обећање: 12. септембра 1994. укида ембарго муслиманима на увоз оружја. Како су Срби већ били повратили око 70% изгубљене територије у западној Босни, на ''ужас и чуђење демократског свијета'', авијација НАТО пакта 21. новембра 1994. коначно дејствује: са  41 авионом бомбардује аеродром Удбине у Крајини. Највећа војна сила на глобусу хоће да врати осмијех на лицу ''демократског свијета'' тако што ће уразумити милион и пô Срба!

           И 1. маја 1995. Хрватска је напала Западну Славонију у оквиру Српске Републике Крајине и 2. маја завршила операцију етничког чишћења Срба из Западне Славоније. (Ова операција је позната под називом ''Бљесак''. Република Српска није имала снаге да уђе у тај рат, а ''савезна влада'' Србије и Црне Горе рекапитулирала је овакав исход само блиједом изјавом.) Процеси се убрзавају. Већ 26. маја 1995. НАТО авијација бомбардује Пале и српске положаје око Сарајева. Босански Срби нијесу дочекали помоћ браће из Србије: званични Београд није био спреман да учествује у њиховој судбини!? То је довело до раскола не само међу Србима, него и код, до тада монолитног, руководства Републике Српске. У народу збуњеност: зар Срби с обје стране Дрине нијесу исти народ!? Према тако располућеном бићу српског народа одговор свјетских моћника био је немилосрдан и брз: у Охају, у Дејтону (америчкој ваздухопловној бази) донијеће се пресуда. Упоредо, још опсежнију војну операцију спроводи Фрањо Туђман: његова ''Олуја'' ће коначно испунити ''повијесни сан'' хрватског народа да етничким чишћењем Срба (''пасјег накота'') испуни Павелићев завјет о ''чистокрвној хрватској раси''. Све је то убрзало коначни расплет југословенске ратне драме: 15. децембра 1995., у Паризу, спроведено је церемонијално потписивање Дејтонског споразума, којим су у БиХ створена два ентитета: Муслиманско-хрватска Федерација и Република Српска. Распрострањено мишљење је да је у историји српског народа, послије 1878. и уједињења Војводине и Црне Горе са Србијом, стварање Републике Српске, бесумње, најзначајнији догађај.

            И бајци са почетка текста овдје би морао бити крај. Ипак, овог пута то неће бити тако. Како је ово прва бајка, која не прича о измишљеним догађајима који узбуђују машту читалаца, већ је уистину стварна и жива, у наставку ћемо се потрудити да вас упознамо и са чињеницама, како се и како ће се одвијати њен будући живот, заправо каква је будућност Републике Српске.