РАЈКА РАИЧЕВИЋ ''ДАН ПОСЛИЈЕ ИЗБОРА''

ДАН ПОСЛИЈЕ ИЗБОРА Може им битиМоже им бити Челници опозиције, по принципу „може нам бити”, сви у релативно добрим годинама, могу још једно 20 година да се овако „успјешно” боре за смјену власти. До следећих, па оних тамо, па још неких избора. До пензије - Пи­ше: Рај­ка РА­И­ЧЕ­ВИЋ

Ево, ка­жу, опет је на­род крив што је на пред­сјед­нич­ким из­бо­ри­ма опо­зи­ци­ја до­жи­вје­ла фи­ја­ско.

Мо­же би­ти да је са­мо на­ро­ду до­са­ди­ло да чу­ва опо­зи­ци­о­не фо­те­ље. То је је­ди­но ра­зум­ско об­ја­шње­ње за­што има­мо 195.137 гра­ђа­на с пра­вом гла­са ко­ји ни­је­су иза­шли на из­бо­ре у не­ђе­љу. Ка­да има­мо чи­ње­ни­цу да од укуп­но 532.599 би­ра­ча ско­ро 200 хи­ља­да ап­сти­ни­ра, опо­зи­ци­ји оста­је да се за­пи­та ка­ко је мо­гу­ће да ма­кар по­ло­ви­ну тих гла­са­ча ни­је успјела да ани­ми­ра.

За­то смо у фи­ни­шу из­бор­не но­ћи има­ли сле­де­ћу си­ту­а­ци­ју. Кан­ди­дат иза ко­га је тре­ба­ло да ста­не ве­ћи дио опо­зи­ци­је за­до­во­љан је јер је имао по­ште­ну кам­па­њу иако му је по­др­шка из опо­зи­ци­је би­ла у фа­зо­ну „ај` ти по­ла­ко”. Кан­ди­дат­ки­ња је оза­ре­на јер је пар­ти­ји до­ка­за­ла да њу гла­са ви­ше љу­ди не­го стран­ку, а и на­по­кон се ру­ко­ва­ла с на­ро­дом. Јед­ном кан­ди­да­ту се на по­чет­ку гу­бит­нич­ке кон­фе­рен­ци­је за но­ви­на­ре по­за­дин­ци сми­ју као да су им упра­во ја­ви­ли да су по­би­је­ди­ли, док „са­бо­рац” не­ко­ме до­да­је те­ле­фон да се тај мо­ме­нат за­би­ље­жи. Кан­ди­да­ти ис­под јед­ног про­цен­та ода­ју ути­сак – је­дан је ге­не­рал­но за­до­во­љан јер се ни то­ли­ко ни­је на­дао, дру­ги ис­ти­че свје­сност да жи­ви у ло­пов­ској др­жа­ви, а тре­ћи ће на­ста­ви­ти да пу­шта му­зи­ку из аута.

И он­да, ка­жу, на­род крив јер не­ће да иза­ђе да гла­са. Чел­ни­ци опо­зи­ци­је го­ди­на­ма су исти и не по­мје­ра­ју се с тих по­зи­ци­ја ни по­сли­је из­гу­бље­них из­бо­ра. Не ви­де да има­ју ту вр­сту од­го­вор­но­сти. И та­ко је на­кон свих из­бор­них про­це­са. Остав­ку и не по­ми­шља­ју чак ни да по­ну­де иако у свим пар­ти­ја­ма не фа­ли дру­гих ка­дро­ва ко­ји би, мо­жда, мо­гли про­ми­је­ни­ти стра­нач­ку по­зи­ци­ју и из­бор­ни ре­зул­тат, али им не мо­же би­ти.

С дру­ге стра­не, власт има све мо­гу­ће по­лу­ге, ко­ри­сти и до­зво­ље­на и не­до­зво­ље­на сред­ства, а нај­ви­ше им ко­ри­сти ова­ква не­је­дин­стве­на опо­зи­ци­ја у ко­јој сва­ко ра­ди са­мо за свој грош умје­сто удру­же­ног ђе­ло­ва­ња за ве­ћи и ин­те­рес на­ро­да. И та­ко власт, ко­ја је ка­та­стро­фал­но ло­ша, по­но­во до­ка­зу­је да јој мо­же би­ти.

На­жа­лост, чел­ни­ци опо­зи­ци­је по прин­ци­пу „мо­же нам би­ти”, сви у ре­ла­тив­но до­брим го­ди­на­ма, мо­гу још јед­но 20 го­ди­на да се ова­ко „успје­шно” бо­ре за смје­ну вла­сти. До сле­де­ћих, па оних та­мо, па још не­ких из­бо­ра. До пен­зи­је.

А до та­да ће им, из­гле­да, са­мо на­род би­ти крив.